Аријанска јерес, са којом се Црква борила деценијама и коју су осудила два Васељенска сабора (325. године у Никеји и 381. године у Цариграду), представља суштину догматике Јеховиних сведока. Аријанство је истицало Оца као јединог истинотог Бога, мада није било склоно да у томе користи старозаветно Божје име Јахве (које Јеховини сведоци читају као Јехова) и, наравно, није кривотворило библијски текст, како то данас чине Јеховини сведоци. Аријанство је, попут Јеховиних сведока, сматрало Сина Божјег за створење – да беше када га не беше, како је Арије говорио. Исто то чине данас и Јеховини сведоци. Пневматомаси или Духоборци, који су осуђени на Другом васељенском сабору, представљали су природну последицу аријанства (заокружену аријанску јерес) – негирали су божанство и Духа Светога. Шта више, негирали су да је Дух Свети уопште биће, ипостас. За њих је Дух Свети био само сила Божјег дејства и то створена сила. Исто то уче и данашњи Јеховини сведоци. С тим, што су Јеховини сведоци, у сврху потпоре ове тешке антитринитарне јереси, мењали и прилагођавали текст Светог Писма.
Даље ћемо размотрити одређене одељке из Јеванђеља по Јовану, који говоре у прилог Христовом божанству и у којима се помиње и Утешитељ, Дух Свети.
У глави 10. Јеванђеља по Јовану Христос говори о себи као о Добром Пастиру и између осталог каже: …ја живот свој полажем да га поново узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10, 17-18). Христос говори да има власт за наведено дело – власт над животом и над смрћу. У грчком изворнику јасно стоји именица ἐξουσία (exousia) – власт, слобода одлучивања. У преводу Јеховиних сведока из 2006. године стоји именица власт, али је превод измењен у ревидираном издању из 2019. године, где уместо „власт имам“ стоји „имам право“. У фусноти, додуше, уз именицу „право“ додају појашњење „буквално: власт“. Очигледно је да су именицу „власт“ у овом контексту Јеховини сведоци протумачили као „право“, како би прикрили порекло Христове власти – наиме, његово божанство. Јер, имати право значи добити то право од некога ко има власт. Тај неко ко има власт свакако је већи од онога коме је дато право. Стога „имам право“ уместо „власт имам“ унижава Христа, сводећи га искључиво на створено (на његову људску природу), односно склања његов божански идентитет – његову божанску природу, по којој и има власт над животом и над смрћу. Да та власт указује управо на Христово божанство, видећемо даље из контекста овог јеванђелског одељка.
Говорећи о свом односу са Оцем у икономији спасења, Христос каже: И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје. Отац мој који их ми је дао већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца мојега (Јн. 10, 28-29). Видимо да Господ изједначава своје и Очеве руке. Разлог је јасан. Одмах за овим речима Он додаје: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30). Ова кратка Христова реченица је један од стубова потоњег отачког богословља. У овој реченици је садржана суштина тријадолошког догмата (учење о Светој Тројици). Наиме, једно смо указује на јединство божанске суштине у Тројици (једно), али и тројичност божанских личности или ипостаси (смо). Једно смо, дакле указује на стварност божанских личности – Отац није Син и Син није Отац, али и на једну недељиву божанску суштину у њима. Отац и Син, зато нису један него једно – једне су божанске суштине, али су конкретне, различите божанске личности.
Јеховини сведоци исправно преводе стих Јн. 10, 30, али у фусноти речи једно смо тумаче као „у јединству смо“. Иако није нетачно рећи да су Отац и Син „у јединству“, ово тумачење не преноси верно значење Христових речи једно смо. Јер, није исто „бити у јединству“ и „бити једно“. За Христову божанску и људску природу кажемо да су у јединству Његове личности, али те две природе нису једно, него остају две природе, несливене и нераздељиве, иако је Христос као личност један. Бити „у јединству“, дакле указује на мноштвеност, а „бити једно“ указује на једност и недељивост природе или суштине. Разумљиво је зашто Јеховини сведоци „једно смо“ тумаче као „у јединству смо“. Они тиме, као и њихови јеретички преци аријанци, суштински одвајају Оца од Сина, разликујући божанску природу Оца и створену природу Сина. „У јединству“ могу бити само суштински различита или суштински подељена бића, а „једно“ могу бити само бића једне и недељиве природе или суштине. Стога, „једно смо“ изражава исто што и придев за Сина једносуштан (Оцу, кроз кога је све постало) из Никео-цариградског символа вере. Син је, дакле једне суштине, једне божанске природе са Оцем.
Да се Христове речи „једно смо“ односе на једну божанску природу Оца и Сина, сведочи и реакција окупљених Јудејаца, након што су чули те речи: А Јудејци опет подигоше камење да га каменују. Исус им одговори: Многа добра дела показах вам од Оца својега, за које од тих дела ме каменујете? Одговорише ми Јудејци говорећи: Не каменујемо те за добро дело, него за хулу, што се ти, човек будући, правиш Бог (Јн. 10, 31-33). Дакле, Јудејцима је било јасно да горње Христове речи говоре о његовој божанској природи. Јеховини сведоци овде именицу „Бог“ пишу малим словом, док тамо где се помиње хула на Бога исту именицу пишу великим почетним словом – Бог. Тиме желе да реч „Бог“ која се односи на Христа лише суштинског значења, тј, негирају да се она односи на божанску природу (разлику између „Бог“ и „бог“ коју овде Јеховини сведоци подмећу објаснили смо у нашем првом чланку, тумачећи Јн. 1, 1). Међутим, Христово објашњење у даљем тексту овог јеванђелског одељка говори управо у прилог томе да Ја и Отац једно смо има значење да је једна и иста божанска природа или суштина у Оцу и Сину. Наиме, Христос каже: …да познате и верујете да је Отац у мени и ја у њему (Јн. 10, 38). Јеховини сведоци овај део брутално кривотворе и преводе овако: …да разумете и верујете да је Отац у јединству са мном и ја у јединству са Оцем. „Превод“ Јеховиних сведока говори да су два суштински различита бића, Бог и његово прво створење („бог“), у јединству. Изворни грчки текст говори да је Отац у Сину и Син у Оцу у суштинској равни бића – целовита божанска природа је у Оцу и иста та целовита божанска природа је и у Сину. То значење имају изворне јеванђелске речи: ἐν ἐμοὶ ὁ πατὴρ κἀγὼ ἐν τῷ πατρί – у мени је Отац и ја сам у Оцу. Јудејци су ове Христове речи итекако разумели на прави начин – да Он тврди да је Бог, те су се због тога латили камења да Га каменују због „богохуљења“.
Када смо код каменовања због Христових речи и његове тврдње да је Бог, вратимо се на главу 8. Јеванђења по Јовану. Проповедајући у храму у Јерусалиму, Христос каже окупљеним Јудејцима: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се. А Јудејци му рекоше: Још немаш ни педесет година, а Авраама си видео? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: пре него Авраам настаде, Ја јесам. Тада узеше камење да баце на њега… (Јн. 8, 56-59). Јудејци су, наравно на Господа Исуса Христа гледали као на човека, учитеља вере. Питање које су му поставили, са тог аспекта је сасвим логично. Јер, Авраам је живео око 2000 година пре Христа, те није могуће да је младић са својих тридесетак година, у времену 2000 година након Авраама видео самог Авраама. Христов одговор је запањујући: Заиста, заиста вам кажем: пре него Авраам настаде, Ја јесам. Ово се свакако не односи на Христову људску природу, него на његово божанство – управо су се због тога Јудејци латили камења, јер су сматрали на Он богохули, представљајући себе као Бога. А управо се тако представио. Не само због тога што је тврдио да он јесте и пре Авраама, него управо због тих речи – Ја јесам. Ово су Јудејци добро препознали као Божје име из синајског откривења Мојсију – Ја сам онај који јесам (Изл. 3, 14).
Јеховини сведоци ове Христове речи овако „преводе“: Ја сам постојао пре него се Аврахам родио. Ово је у складу са њиховом аријанском христологијим, која говори да је Син Божији прво створење Бога и да је у том смислу пре свега осталог што је створено. Међутим, изворни грчки текст не каже да је Син Божји постојао пре Аврама, него да јесте пре Аврама – πρὶν Ἀβραὰμ γενέσθαι ἐγὼ εἰμί (пре него Авраам настаде, Ја јесам). Речи ἐγὼ εἰμί значе Ја јесам а не Ја сам постојао. Превод Јеховиних сведока не само да је лингвистички неисправан, него је и теолошки бласфемичан. Старогрчки глагол ὑπάρχω (iparho) има значење постојати, бити присутан. Са друге стране глагол εἰμί, који се налази у овом јеванђелском одељку, је прво лице презента једнине глагола бити. Видимо да су Јеховини сведоци заменили и глагол и време – уместо презента глагола бити, ставили су перфекат глагола постојати. Ова лингвистичка брљотина свакако има теолошку намеру – да се искриви јасно Христово откривење његовог божанства, да се прикрије синајско Божје име којим се Он овде представља – Ја сам онај који јесам. Јудејци га свакако не би каменовали ако би Он тврдио да је стар 2000 година, пре би га исмејали као занесењака. Али они су се латили камена због „бласфемије“, јер су Христово Ја јесам итекако разумели да Он за себе тврди да је Бог, односно да је Онај који јесте – име Божје, добро познато Јудејцима.
Када је у питању трећа личност Свете Тројице, Дух Свети, Јеховини сведоци не само да и њега своде на створење, него му негирају и само биће, ипостас. Због тога ћемо у њиховом преводу Библије наћи да Дух Свети увек пишу почетним малим словима. Наравно, у време древних Отаца Цркве, у њиховим списима, као ни у древним библијским кодексима, није било разликовања великих и малих слова. Међутим, у наше време велико почетно слово означава властито име, иза којег, у овом конкретном случају, стоји жива божанска личност – Дух Свети. Ако бисмо реч дух написали малим почетним словом, то би онда означавало неку општу духовну природу, не и конкретну, стварну личност. Управо то и желе Јеховини сведоци. Писањем имена трећег лица Свете Тројице почетним малим словима они негирају и његову божанску природу и његову ипостасност (биће, личност). За њих је Дух Свети само дејство силе Божје. Односно, „дух свети“ је „Јеховино“ деловање, а не конкретна божанска личност, чак ни личност уопште. Нелогичност у коју упадају чека их у самом библијском тексту. Навешћемо два примера. Христос заповеда апостолима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Код Јеховинисх сведока стоји: …крстећи их у име Оца и Сина и светога духа. Када се каже „у име“ то се онда односи на стварну ипостас, личност а не на нечију силу и дејство. Затим, ако је „дух свети“ само Очева, односно Јеховина сила и дејство, зашто би Христос помињао засебно Очеву силу, када је већ једном поменуо Оца? Нема логике. Следећи пример су Христове речи о слању Утешитеља: А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14, 26). Јеховини сведоци грчку именицу παράκλητος (paraklitos) преводе као „помоћник“, што и није нека грешка, мада је бољи превод у овом контексту „Утешитељ“. Остали део реченице је једнак нашем преводу, с тим што, како већ поменусмо, „дух свети“ пишу почетним малим словима. Поново, ако је „дух свети“ само Очево дејство, зашто Христос не каже да ће их сам Отац научити и подсетити? Не каже ни да ће их деловање или сила Оца научити и подсетити. Не, Христос каже да ће их Дух Свети, којег Отац шаље у име Његово (Христово), научити и подсетити. Сама конструкција реченице јасно говори да је Дух Свети конкретно биће, ипостас, а не тек некаква божанска сила или Јеховино дејство. Јер, никада нећемо рећи да ће дејство или сила нешто учинити, него кажемо да ће учинити Онај чије је то дејство или сила. Кажемо, на пример, Самсон је савладао лава. Свакако да је Самсон дарованом му снагом то учинио, али никада нећемо рећи снага је савладала лава, већ Самсон је савладао лава. Радњу увек врши конкретни субјекат (ипостас, личност), а не некакво његово дејство само по себи. Обзиром да Христос не каже да ће Отац својим деловањем научити и подсетити апостоле, него да ће послати Духа Светога који ће то учинити, јасно је да се то чињење односи на конкретну божанску личност – на Духа Светога, којег Отац шаље кроз свог Сина.
Чувајте се да вас не преваре. (Лк. 21, 8)
Ђакон др Александар Милојков
