Јеховини сведоци и кривотворење Библије (III)

Библија у издању Јеховиних сведока је препуна референци, које један библијски стих, у циљу егзегезе, повезују са једним или више других библијских стихова. Тако, стих Јн.1,1 У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, повезују са Кол. 1, 15 и ПрС. 8, 22. Најпре, након дела реченице У почетку беше Логос (у њуховом преводу: У почетку је била Реч), стављају референцу на Посланицу Колошанима Светог апостола Павла 1, 15. У грчком изворнику тај стих гласи: ὅς ἐστιν εἰκὼν τοῦ θεοῦ τοῦ ἀοράτου, πρωτότοκος πάσης κτίσεως.

Апостол Павле овде Говори о Господу Исусу Христу. Превод на српски језик гласи: Који је икона Бога невидљивог, прворођени пре сваке твари. Апостол Павле Логоса назива иконом Бога невидљивог и каже да је Он прворођени пре сваке ствари. Овим апостол Логоса одваја од твари, јер не каже да је створен пре сваке твари, него да је прворођени пре сваке твари. Од кога је рођен? Од Бога Оца, он је Његов јединорођени Син. Прворођени не значи просто да је Он рођен пре стварања света, него да је Његово рођење пре сваког времена, односно да припада вечности – Прворођени  је савечан Ономе који га је родио.

Јеховини сведоци кривотворе грчку именицу πρωτότοκος (prototokos, прворођени) и наведени стих овако преводе: Он је слика невидљивог Бога, првенац свега што је створено. Оваквим кривотворењем Јеховини сведоци апостолским речима дају јеретички, аријански смисао – Логос је првенац свега створеног, односно Он је првостворени. Да подсетим, аријанци су управо тако и учили – Бог најпре ствара Логоса, а потом кроз њега ствара свет. Међутим, πρωτότοκος није просто првенац, него прворођени – а поготово није првенац у смислу првоствореног. Сама етимологија именице πρωτότοκος то показује. Ако је рашчланимо, добијамо: πρῶτος (protos, први) и τίκτω (tikto, родити). Нису Јеховини сведоци без разлога именицу πρωτότοκος превели као првенац – врло су свесно одсекли оно рођени у тој именици, како би у контексту наведене реченице Логоса везали за твар, односно како би негирали његову вечност и његово божанство – једносуштност са Оцем који га вечно рађа. За твар се никако не може рећи да је од Бога рођена, нити да је, након Логоса, другорођена. Јер оно што је рођено – исте је природе или суштине са Оним ко га је родио, док оно што је створено, нужно је и различите природе или суштине од свог Творца.

Исти је смисао и са другом референцом, коју Јеховини сведоци стављају након другог дела реченице у Јн. 1,1 – и Логос беше у Бога (у њиховом преводу: и Реч је била с Богом). Наиме, тај део реченице повезују са стихом 8, 22 из Прича Соломонових. Грчки текст (Септуагинта) гласи: κύριος ἔκτισέν με ἀρχὴν ὁδῶν αὐτοῦ εἰς ἔργα αὐτοῦ.

Превод на српски језик гласи: Господ ме је створио на почетку путева својих, пре дела својих.

Превод Јеховиних сведока гласи: Јехова ме је створио, ја сам почетак његовог стваралачког пута, најраније од његових давних дела.

Уочавамо именицу Јехова. Ње нема у грчком тексту (Септуагинти), где стоји κύριος (kirios, Господ). Именицу Јахве (а не Јехова, како „сведоци“ погрешно читају) имамо у јеврејском изворнику (чисто сумњам да су Јеховини сведоци одатле преводили). То старозаветно Божје име се нигде и не помиње у новозаветним списима – у којима имамо искључиво именице Бог, Господ и, наравно, Отац и Син и Дух Свети. Ако бисмо ишли строго по јеврејском тексту, ту бисмо нашли нешто другачији глагол, па би превод гласио: Господ [Јахве] ме је имао на почетку пута свога, старију од сваког дела свога. Овакав превод са јеврејског изворника налазимо код нашег проте Драгана Милина, као и у многим другим преводима, од којих издвајамо латинску Вулгату, где се каже – Dominus possedit me initium viarum suarum (Господ ме је имао на почетку путева својих). Да напоменемо да је ово превод Блаженог Јеронима, из IV века и да је он сигурно преводио са јеврејског изворника. Јеврејски текст би врло лако избио аргумент створености Божје Премудрости (Сина, Логоса), али су Јеховини сведоци из тог текста позајмили само Божје име – очигледно јер им је тако више одговарало. Но, није проблем да се наведени стих протумачи и у грчкој верзији текста – Господ ме је створио на почетку путева својих…

Наиме, нису Јеховини сведоци измислили ово повезивање одељка из Прича Соломонових са Сином Божјим, односно са Премудрошћу Божјом. Та егзегеза потиче из отачког времена и поготово је била актуелна у њиховој борби са аријанством – које се на ПрС. 8, 22 позивало исто овако како се данас позивају Јеховини сведоци. Међутим, само мало напред, у ПрС. 8, 25, о Премудрости Божијој читамо: πρὸ τοῦ ὄρη ἑδρασθῆναι πρὸ δὲ πάντων βουνῶν γεννᾷ με.

Превод на српски гласи: Пре него што су утемељенe планине, пре брдâ роди ме.

У побијању аријанске егзегезе, Свети Оци су користили христолошки кључ тумачења ова два стиха из Прича Соломонових. Свети Григорије Богослов овако повезује створи ме и роди ме:

Обзиром да тамо [у ПрС. 8, 22 и 25] јасно налазимо и Створи ме и Роди ме, кључ тумачења је једноставан. Оно што налазимо да је са разлогом, припишимо човештву, а што је једноставно и безразложно урачунајмо божанству. Зар Створен није речено са разлогом? Јер, каже, Створи ме почетком путева својих за дела своја…

Роди ме је изван разлога; или објасни шта му је претходило. Заиста, која ће се реч успротивити да се за Премудрост каже да је створење због оног нижег [на земљи] рођења, а да је [Очев] пород због оног првог и потпуно неизрецивог [рођења]? (Беседа 30, 2)

Дакле, створи ме  се односи на Христову људску природу, а разлог томе је спасење рода људског – Бог постаје човек, да би се извршио домострој спасења. Христова људска природа свакако има почетак у времену, те је за њу исправно рећи да је створена, односно да Син Божји узима створену, људску природу, у времену, у историји. Роди ме се односи на његову божанску природу, на вечну, божанско битисање Сина Божјег, односно Премудрости Божије. Свети Григорије каже да Његовом рођењу не претходи никакав разлог – то значи да нема почетка, односно разлога у времену због којег је рођен. Он, Премудрост Божја, вечно јесте Син Бога Оца. Но, стих ПрС. 8, 25 Јеховини сведоци нису узели у обзир, него су, следујући аријанском лукавству, сецирали само стих 8, 22.

Чувајте се да вас не преваре. (Лк. 21, 8)

Ђакон др Александар Милојков

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Оснивање Мисионарског одељења – Модернизација Српске Православне Цркве

Да ли је Њу ејџ покрет, секта и да ли постоји у Србији?

Зашто су секте опасне и како манипулишу људима?

Насиље на друштвеним мрежама

Обраћање управника Мисионарског одељења учесницима Тридесетог сабора православне омладине

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.