„Јер је Син Човечији Господар и суботе…“

Осми стих 12. главе:

Јер је Син Човечији господар и суботе.

Свети Јован Златоуст објашњава суштину и смисао старозаветне суботе: „Апостол Марко говори да је Исус ово рекао, примењујући уопште и на људску природу. Тамо је написано: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. Али зашто је онда био кажњен човек који је сакупљао дрва у суботу (Бројеви: 15:33). Зато што би законе који би били пренебрегавани на самом почетку, касније једва неко и чувао. Много користи је доносила субота: она је например, чинила људе кротким, човекољубивим према ближњим; приводила их је познању Промисла и управљања Божијег; мало-помало како говори пророк Језекиљ, учила је људе да се удаљују од зла и чинила их да буду расположени према духовним стварима. Ако би им Онај ко је поставио закон о суботи рекао: чините добро у суботу, а зло немојте чинити, они се онда не би уздржали ни од зла. Зато је и прописан општи закон: немојте чинити ништа у суботу. Међутим, они се нису уздржали без обзира и на то. … За њих је настало време да се уче свему помоћу најузвишенијих предмета и већ није било потребе да се везују руке човеку који је ослободивши се злобе, стремио ка свему што је добро. … Више није било потребе да код Ковчега завета и златног жртвеника стоје људи који су имали у себи самима Господара свега и који су ступали у општење са Њим на све начине – и молитвом и приносима и Писмом и милостињом и ношењем Бога у себи“.

На крају, Свети Јустин Ћелијски веома сажето показује да Исус као Творац баш зато и има право да суботу одмени новим даном: „Исус даје смисао и садржину времену. Он је дошао у свет времена и простора да суботу одмени и Васкрслим даном замени“.

Ево стихова у којима апостол Матеј описује догађај исцељења човека са одузетом руком:

И отишавши оданде, дође у синагогу њихову. И гле, ту бијаше човек са руком сухом; и запиташе га говорећи: Ваља ли суботом лечити? – да би га оптужили. А Он им рече: Који је међу вама човек који има овцу једну, па ако она у суботу упадне у јаму, да је неће узети и извадити? А колико ли је човек претежнији од овце? Дакле, ваља суботом добро чинити. Тада рече човеку: Пружи руку своју. И пружи. И постаде здрава као и друга.

Свети Златоуст, такође показује колико се љубави према фарисејима крило у овом Господњем поступку, колико је Господ желео да смекша њихова срца. Ево како Златоуст ово објашњава: „Опет Христос исцељује у суботу и тиме оправдава Своје ученике. Други Јеванђелисти говоре да је Исус позвао човека на средину и питао Јудеје, да ли се у суботу може чинити добро? Примети милосрђе Господа. Он је позвао човека на средину да би омекшао фарисеје погледом на њега. Да би они, дирнути тиме, оставили своју злобу и постидевши се човека престали да буду сурови. Међутим, као неукротиви и нечовечни, они су пре хтели да помраче Христову славу, него да виде болесника исцељеног; они још више показују своју злобу, то јест, непријатељством и противљењем Христу и толиком упорношћу против Њега да су чак хулили на Његова доброчинства која је указивао другима. Други јеванђелисти говоре да је Христос Сам питао; Матеј говори да су Христа питали: запиташе га говорећи: Ваља ли суботом лечити? – да би га оптужили. Вероватно се догодило и једно и друго. Јудеји као безбожни и знајући да ће Исус неизоставно приступити исцељењу, журили су да Га предупреде питањем, надајући се да ће Га тиме спречити. Зато су и питали: Ваља ли суботом лечити?, не са намером да се од Њега науче, већ да Га оптуже. Иако је само дело било довољно за оптужбу, они су се трудили да Га улове и у речима да би имали више повода за оптуживање. Међутим, Човекољубац и исцељује и одговара, учећи нас скромности и кротости; Исус све окреће против њих, показујући њихову суровост. Он позива човека на средину не зато што их се бојао, већ желећи да им принесе корист и да их приклони на саосећање. А када ни тиме није могао да их омекша, тада се разгневио, како пише Марко (Мк. 3:5), због неосетљивости њиховог срца и рекао: Који је међу вама човек који има овцу једну, па ако она у суботу упадне у јаму, да је неће узети и извадити? А колико ли је човек претежнији од овце? Дакле, ваља суботом добро чинити. Уразумљује их овим примером да би они напустили своју бестидност и да не би оптуживали Христа поново за преступ. Али погледај како Христос свуда на различите начине и пристојно штити нарушавање суботе. Када је направио блато за слепог није се штитио пред фарисејима, иако су Га и тада оптуживали, јер је сам начин чудотворења довољно показао у Њему Господара закона. Када су Га оптужили за исцељење раслабљеног који је понео свој одар, Исус се правда и као Бог и као човек. Правда се као човек када говори: Ако у суботу човек прима обрезање, па се тиме не нарушава Закон Мојсејев, зашто се на Мене гневите што цијелога човека излечих у суботу? (Јн. 7:23). А као Бог се правда, говорећи: Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5:17)… Тако и у овој ситуацији говори: Који је међу вама човек који има овцу једну. Исус је знао да су они више користољубиви, него што су човекољубиви. Други јеванђелиста говори да је Христос постављајући ово питање погледао на њих, да би их самим погледом смекшао, међутим, ни од тога они нису постали бољи. Овде Господ чини чудо једном речју, а у многим другим случајевима исцељује и полагањем руку. Међутим, ни једно ни друго није фарисеје учинило кротким; онда када је човек стекао здравље, они су због тог исцељења постали још гори. Он је пре човека са сувом руком желео да исцели фарисеје и употребио је безбројна средства исцељења – претходне речи и поступке, међутим, пошто је њихова болест била неисцељива, Исус приступа самом делу. Тада рече човеку: Пружи руку своју. И пружи. И постаде здрава као и друга.

Свети Филарет на овом месту одговара на дилему која постоји и данас међу црквеним људима, то јест, дилема шта је дозвољено да се ради недељом: А он им рече: Који је међу вама човек који има овцу једну, па ако она у суботу упадне у јаму, да је неће узети и извадити? (Мт. 12:11). Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. Зато је Син Човечији господар и од суботе (Мк. 2:27-28). Из ових изрека се могу запазити два правила. Прво: неопходна дела су дозвољена у дан Господњи. Друго правило: добротворна и човекољубива дела су достојна дана Господњег. Али из овога је неопходно закључити и да Јеванђеље а исто тако и древни закон, у дан Господњи забрањују дела за која не постоји неизбежна потреба, исто као и дела која немају морално достојанство нити доброчинство“. Свети Теофан Затворник наставља ову мисао и показује како ми хришћани сами кршимо ову заповест о дану посвећеном Господу: „Дакле, ваља у суботу добро чинити (Мт.12,12). То је Господ рекао након исцељења човека са сувом руком у синагоги, у суботњи дан, и то на прекор фарисејима који су заповест о суботном мировању довели дотле да су чак избројали колико корака се тога дана може направити. Међутим, пошто ни добра дела није могуће чинити без кретања, они су их се радије одрицали, него да погреше у прекомерном кретању. Спаситељ их је више пута због тога изобличавао. Јер, у суботу се захтевало уздржање од животних брига, а не од дела побожности и братољубља. У хришћанству се, уместо суботе, празнује недеља са истим циљем – уздржавати се од животних послова и дан посвећивати искључиво делима по Богу. Хришћанско здравоумље никад није ишло до фарисејског ситничарења, односно до одсуства делатности у недељу. Међутим, дозвољено разрешење за делање у тај дан далеко је превазишло границу исправности. Неделање у дан суботе фарисеје је удаљавало од чињења добрих дела, док хришћане одвлаче делатности које oни себи дозвољавају у недељни дан. Уочи недеље – позориште, а затим свакакво друго увесељавање. После тога – преспавано јутро: у цркву се нема кад. Неколико посета, ручак, увече опет увесељавања. Тако се све време посвећује стомаку и наслађивању осталих чула, а о Богу и добрим делима се нема кад мислити“. Иако је свети Теофан писао ово пре више од једног века и данас је више него актуелно.

Блажени Јероним пише о фарисејском лукавству које се крило иза овог питања. Ово лукавство са њихове стране се види кроз Јеванђеље, они Господу постављају оваква питања и касније, када покрећу питања плаћања пореза цезару, итд. Ево како блажени Јероним пише: „Овај човек је трећи који је исцељен у синагоги. И треба приметити да је сува рука постала здравом не на путу, не ван дома, већ у месту окупљања Јудеја. Пошто је Исус дао задовољавајући пример оправдања за нарушавање суботе за које су фарисеји оптуживали ученике, фарисеји желе да оптуже Њега Самог. Они Га питају: ‘Да ли је дозвољено да се исцељује у суботу’  да би Га оптужили за суровост или немоћ у случају да Исус није исцелио болесног, или за преступање закона о суботи, у случају да Исус исцели човека.“

Блажени Теофилакт даје и алегоријско објашњење ових стихова. Он пише овако: „Многи људи и данас имају сухе руке, то јест, немилостиви су и тврдице, али када чују реч Еванђеља, пружају своје руке да би дали милостињу. Они то чине, иако фарисеји, горди демони који су одвојени од нас, не желе, у својој мржњи према нама, да пружамо руку ради давања милостиње“.

14. и 15. стих:

А фарисеји изишавши одржаше већање против њега како да га погубе. Но Исус, дознавши то, уклони се оданде. И за њим иђаше народ многи, и исцели их све, и запрети им да га не разглашују;

Блажени Јероним показује на овом месту унутрашњи мотив оваквог фарисејског поступка. Такође, показује и њихово лицемерје из разлога што Господ овде није урадио ништа другачије у односу на оно што сами нису радили у суботњи дан. Ево речи блаженог Јеронима: „Узрок њиховог смишљања замки против Господа је злоба. Јер заиста, шта је учинио Исус да би изазвао фарисеје да Га убију? Само то што је човек испружио руку. Али, ко од фарисеја није пружао руку у суботу да би носио храну, дао чашу некоме и остало што је неопходно за живот? Дакле, ако пружање руке и подизање чаше и хране суботом не чине преступ, зашто онда они изобличавају то у чему и сами могу да буду оптужени; посебно онда када тај човек није држао у руци ништа слично, већ је само испружио руку по заповести Господњој? Знајући њихове замке, да они желе да погубе свог Спаситеља, Исус се удаљује одатле да би им одузео прилику да учине безбожно дело против Њега“.

Свети Јован Златоуст наставља ову мисао блаженог Јеронима: „Нико их није увредио али су ипак желели да убију Исуса. Ето какво је зло завист! Не ратује само против туђих, већ стално и против својих. Шта чини тихи и кротки Исус? Удаљује се. „Исус, дознавши то, уклони се оданде“. Дакле, где су они који говоре да су знамења морала да буду показана? Он је кроз ово показао да се неосетљиви човек не уверава ни чудима, а истовремено дао да се разуме да су узалуд оптуживали и Његове ученике. Међутим, достојно је запажања и то да су Јудеји посебно били увређени добрим делима која су указивана ближњем и више су оптуживали Христа и разјаривали се против Њега када би видели да је неко избављен од болести или греха. Тако су клеветали на Исуса када је желео да спаси блудницу, када је јео са цариницима и сада, када су видели исцељену руку“.

Блажени Теофилакт наглашава и разлог Исусовог уклањања од фарисеја и пише овако: „Исус се уклања одатле јер још није дошло време Његовог страдања, али и зато да би поштедео Своје непријатеље да не падну у грех убиства. Неразумно се излагати опасности, није, дакле, богоугодно. Обрати пажњу на реч ‘отишавши’, јер су фарисеји начинили већање како би убили Исуса тек пошто су ‘отишли’, то јест удаљили се од Бога, јер нико ко обитава у Богу не би пожелео да нешто тако учини“.

Свети Иларије Пиктавијски говори и о смислу Исусове забране да се говори о Његовим доброчинствима: „Господ је заповедио да ћуте људи које је исцелио. Али, зар Исус заповеда да се ћути о исцељењу? Јер коме год да се врати здравље, оно само по себи сведочи. Међутим, заповедајући да се чува тајна, Исус избегава самохвалисавост“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић