*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 12. октобра 2025. године.
Природа свештених последовања везаних за умрле и потреба усрдне молитве за упокојене, као и однос заједнице према њеним покојним члановима, нису проистекли само из хришћанског поимања смрти, него и из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28).
У Старом Завету је постојао обичај ломљења хлеба за мртве и дељења сиромашнима на њиховим гробовима (Пнз. 26:14; Јевр. 16:7), као и посебан пост поводом смрти вољених (1. Сам. 31:13; 2. Сам. 1:12). Књига о судијама указује да је помен мртвих био посебан обичај (Суд. 11:40) – све се то чинило са циљем да се од Господа затражи опроштај грехова које су упокојени учинили за време овоземаљског живота. Давање милостиње у знак сећања на мртве помиње се и у Књизи о Рути: „Благословен нека је он (Воаз) од Господа, јер није ускратио милост своју ни живима ни мртвима“ (Рут. 2:20).
Сведочанство из Апостолских установа је драгоцено када говоримо о развоју молитве за упокојене: „Неприметно се сабирајте на гробљима, читајући чтенија из свештених књига и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију, да приносише у црквама вашим и у гробљима, и на спроводима уснулих појући да их испраћате, ако су верни у Господу“.
У Новом Завету неопходност молитве за упокојене је очигледна на месту где се апостол Павле усрдном молитвом молио да Онисифор добије Божју милост после свог упокојења (2. Тим. 1, 16-18). Ако се апостол молио да Онисифор добије Божју милост после своје смрти, на суду Божјем, онда сви хришћани, следујући апостола (Фил. 3, 17), треба да се моле за своје ближње, да би и они добили милост од Бога после упокојења.
У анафори Светог апостола Јакова брата Господњег и првог епископа јерусалимског, молитва за упокојене је укључена на три места: а) током проскомидије; б) после читања Јеванђеља у општој јектенији за мртве; и в) после освећења дарова. Молитва за мртве у Литургији апостола Јакова гласи овако: „Господе Боже духова и сваког тела, помени оне чија смо имена поменули, православне, од праведног Авеља до данас. Даруј им покој у обитељима живих, у Царству Твоме, у рајским насладама, у наручју Авраама, Исака и Јакова, светих отаца наших, одакле су побегле болести, туге и уздисаји, где светлост лица Твога посећује и увек обасјава.“ Ова молитва, са само неколико измена у речима, али не и у суштини, пренета је на Литургију Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста.
Када је реч о Предложењу (Проскомидији), честице за упокојене се ваде из посебне просфоре, а после причешћа свештенослужитеља и верних, честице се стављају у путир уз следећу молитву: „Омиј, Господе, грехе оних који су овде поменути“, баш као што је у Старом Завету жртвена крв чистила грехе оних који су њоме попрскани (Јев. 9:12-14; 1. Јн. 1:7). Вађење честица из просфоре у спомен на упокојене, предзнаменован је у Старом Завету са дванаест хлебова који су били положени на столу у храму као жртва помирења за грехе дванаест племена Израиљевих. Кроз освећење ових хлебова, освећивани су они за које су приношени. Сведочанство о молитви за преминуле налази се и у правилима Лаодикијског (Правило 28) и Картагинског сабора (Правило 42).
Према освештаном обичају, молитве и дела милосрђа за упокојене се обављају првенствено трећег, деветог и четрдесетог дана по упокојењу. Молитва трећег дана изражава наду да је покојник до смрти сачувао непоколебљиву веру у Свету Тројицу, у чије име је крштен. Молитва деветог дана по упокојењу се приноси као знак да је покојник веровао у девет чинова ангелских, чијим молитвама и заступништвом се сада тражи небески живот са светим анђелима. Четрдесетог дана по упокојењу, узноси се молитва као знак да, као што се Исаија попео на гору Хорив четрдесетог дана поста и путовања (1. Цар. 19:1–18), и као што је Христос, провевши четрдесет дана у посту и молитви, победио ђавола, тако и покојник, кроз четрдесет дана молитве коју је света Црква принела у његово име, може победити ђавола и ући у небеско царство.
Уље које се излива преко покојника приликом погреба означава наду православних хришћана да ће покојник, молитвама Цркве, добити милост од Господа, попут путника у Јеванђељу, кога су ранили разбојници и коме је Самарјанин показао милост изливајући уље на његове ране. Кољиво помешано са медом указује наду Цркве да ће сви који су умрли са вером у Христа васкрснути из мртвих. Као што зрно пшенице, иако трули даје плод (Јн. 12:24; 1. Кор. 15:36–38), тако ће и верници у Христа васкрснути у телу након смрти. Мед, заслађујући пшеницу, символично изражава наду Православне Цркве да ће они који су умрли са вером у Христа бити достојни да приме вечно духовно блаженство. Покојник се приликом погреба поставља окренут ка истоку, то је знак да он са вером у Христа чека Сунце Истине и Светлост Христову.
Молитва за упокојене је једино средство изражавања искрене љубави живих према њиховим преминулима. Реч Божја нам заповеда: „Молите се једни за друге“ (Јак. 5:16), молите се за брата свога „који је сагрешио грехом“ (1. Јн. 5:16), „за све свете“ (Еф. 6:18), то јест, за хришћане, и „за све људе“ (1. Тим. 2:1). То значи да смо призвани и да се молимо за упокојене чланове Цркве, јер са Богом „сви живе“ (Лк. 20:38), јер „било да живимо или да умиремо, Господњи смо“ (Рим. 14:8).
Због чега је важно да се молимо једни за друге? Зато што смо сви деца једног Оца, удови једнога Тела Христовог. А Господ каже: „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јн. 13:35), а љубав, према апостолу, „никада не престаје“ (1. Кор. 13:8). „По овоме познајемо љубав“, сведочи и апостол Павле, „јер је Он душу своју положио за нас. И ми смо дужни душе своје полагати за браћу“ (1. Јн. 3:16).
Свети Јефрем Сирин обраћа се Богу молитвом сведочећи важност молитве за упокојене: „По благости Твојој, Господе, упокој верне који су се од нас упокојили, који су уснули у нади на Тебе. А када дођеш, дај им да стану с десне стране Теби, и са светима Твојим уведи их у одају Твоју“.
Као припадници Цркве призвани смо да се редовно са ревношћу молимо за упокојене. Ова молитва је благотворна, она и нама даје утеху. Молитва нас теши услед туге због губитка вољених, али и када време лечи ране, покривајући их „травом заборава“, наша љубав према њима наставља да буде активна у молитви. Ко се не моли за мртве, тај их не воли, не поштује заповест љубави коју је дао Христос, јер је речено: „Ко не љуби брата свога, остаје у смрти“ (Јн. 3, 14).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
