-лично искуство-
Кренувши од културолошких разлика између Истока и Запада, а под овим подразумевамо источну Европу и словенски свет и западну Европу и такозвани Нови свет са средиштем у САД-у, ми имамо једну од полазних тачки у разумевању различитих сектних појава у сфери бизниса и пословања.
Наиме, једним кратким поређењем између западне књижевности и руских и српских класика ми можемо видети да је западна књижевност у многоме динамичнија и више фокусирана на радњу, а мање на тумачења и описе ликова што је одлика источне књижевности. Узмимо за пример поређење романа Велики Гетсби Скота Ф. Фицџералда који је доживео чак три екранизације и Браћу Карамазов Фјодора Достојевског који ни до дана данашњег није доживео екранизацију достојну овог ремек дела које многи у круговима православне цркве називају петим јеванђељем. Под утиском смо да је то из простог разлога што је одлика Истока до дана данашњег једна „преживљавачка“ динамика живота која нужно за собом вуче и снажнију употребу рација, док са друге стране, рекло би се људи на Западу „живе у ходу“.
Наша земља се најдуже кроз своју историју налазила под утицајем те две струје, руске књижевности и губернијског начина живота са једне, а са друге стране под утицајем америчког филма, музике и привида просперитета. По нашем искуству, начин живота овде где јесмо, нас је учинио сувише простим, што у тренутку мешања са америчким бахатлуком тзв. “белог смећа” у једном обичном човеку буди онај сирови лихварски моменат среброљубља који гази, уништава и уједа све у својој халапљивој потреби за моћи и профитом. Иако наиме све полази од једне племените намере да се акумулира богатство на једном фер принципу, ово постаје клизав терен у тренуцима смањеног обима посла и финансијских притисака који са собом ово вуче. Такви су бар увиди проистекли из личног искуства састављача овог писанија.
Завиримо сада у корене и исходишта сектног деловања у сфери бизниса. Цепање цркве на источну православну и западну римску цркву првенство је ишло догматски, да би са доласком Светог Григорија Паламе у православној цркви ова подела постала и практична. Наиме православље акценат ставља на искуствено практиковање вере и духовности, док римска црква акценат ставља на скуп норми и правила. Практиковање добрих дела је наравно важно и код једних и код других, али је специфично код римске цркве. Речју, живот православног човека је један крст који сваки човек са собом мора понети и његов живот се састоји у сталном падању и устајању из греха док човек не достигне онај ступањ врлине где дисциплиновано живи угледајући се на Христа, Богородицу и православне светитеље. Римска црква наиме нуди сваком човеку неки вид искупљења за своје грехове кроз практиковање добрих дела и молитвена правила. Искуствени православни хришћанин је свестан своје грешности и зна да нема тог доброг дела којим би се он оправдао на страшном суду, без покајања и молитве за опрост. Римска црква је отишла и корак даље те је својим верницима поред искупљења у овом животу понудила и могућност загробног искупљења кроз чистилиште тј. пургаторијум. Прогласивши папу безгрешним и представником Бога на земљи, римска црква је на себе навукла гнев једног великог дела верника на Западу што је даље довело и до „првих просветитеља тј. духовних извора“ теме овог есеја.
Још пар векова раније, Мартин Лутер, покретач протестантизма у западној цркви одбацује ”папизам”, али и Свето Предање и поставља догмат који ће постати одлика свих данашњих појава у протестантском свету познатог и као Sola Fide – Sola Scriptura, то јест вера је оно што једино спасава, а Свето Писмо је једини ауторитет у овом животу. На истоку такође вера јесте оно што једино спасава, али уз подразумевајуће покајање и молитвени зов, што ћемо се код православног човека осведочити кроз онај јеванђељски крик ”Верујем Господе, помози неверју моме!” Дакле препушта се Господу суд ваљаности вере. Вера нити је форма нити норма у православљу.
И заиста ми тако долазимо и до разлика суштинског доживљаја Бога и Његове премудрости и пресавршености. Свети владика Николај у својој рајској пирамиди као темељ православне побожности каже да је први угаони камен храма који ћемо сазидати у себи уједно и прво блаженство које је Христос изговорио у својој беседи на Гори ”Блажени сиромашни духом јер њихово је царство небеско.” Николај ово објашњава речима да су сиромашни духом они људи који знају да без Бога не могу ништа ни започети ни завршити. Само онај православни хришћанин који је у свом безнађу и самооткривању икада провирио на врата цркве са истинском жељом да се преда и својим плачом отвори срце Господу да га пронађе очисти и просветли осетио је оно што ми православни називамо ”првом благодати”. Оним даром од Бога којим нас он учвршћује да ту останемо и да знамо да је то наш животни пут и позив. То је она благодат која се не заслужује већ се добија признањем сопствене немоћи. Зато ми православни и можемо рећи, благодат је оно једино што уистину спасава. Но добро, живот се наставља, а православни хришћанин мора и да ради и да се суочава са свакодневицом јер како би то рекао Апостол Павле: ”Који не ради, нека и не једе”. Православни хришћанин тако зна да је скромност она врста врлине која призива благодат, којом се он чисти и учвршћује у вери. Како се онда ту православну скромност пренети и на систем вредности који влада у данашњем свету то можда јесте питање свих питања, на које збиља тешко можено одговорити. Наиме капиталистички систем и тржишни начин привређивања доживљава свој процват са првом индустријском револуцијом и открићем парне локомотиве. Једним материјалистичким погледом на свет Карл Маркс и Фридрих Енгелс тврдили су да је свет подељен на различите класе које данашњи социолози називају и друштвеним слојевима. Дакле само онај који живи од свог рада припадник је радничке класе, а свако онај који упошљава друге да раде његов посао, припадник је друштвене класе буржоазије. У данашње време те разлике више и нису толико јасне јер ви можете бити негде запослени, па онда са неким у вашој фирми направитe споразум, тако да упослите некога да ради ваш део посла што је свакако уобичајена појава у фирмама које се баве продајом.
Појава капитализма била је праћена и новом духовношћу која би оправдала новонастале друштвене разлике јер је вера оно што нас учи да смо сви рођени једнаки. Разуме се, друштвене разлике су постојале и пре настанка капитализма што се у средњем веку оправдавало поштовањем ауторитета на земљи Христовим речима ”Богу Божје, Цару Царево.” Отприлике појава феудалаца је оно што је означило и почетак средњег века у историји човечанства, мада су неки уверења да је то била гомила разбојника која је акумулирала своје богатство па себе прогласила за племство после друге, треће генерације. Србија и Византија су такође, за разлику од Запада имали и слој слободног сељаштва који је своје производе продавао на тезги, тј. пијаци.
Било како било призваћемо у помоћ један цитат који каже отприлике ”што материјалиста више улази у материју то све више цени духовност.”
За наставак рада неопходно је да се подсетимо духовних темеља и ауторитета, који су претече феномена о којем говори овај есеј.
Наиме, реформска црква у 16. веку под утицајем Жана Калвина промовише учење о предестинацији. Проповеда се да је неким људима Бог одредио да буду богати и то су они који ће се спасити, а са друге стране неким људима је Бог уредио да буду сиромашни, па се такви неће спасити. Нећемо улазити у светоотачке списе из којих су они овако круто редуковали веру у вечни живот јер и самаScriptura каже да је Христос дошао да се сви спасу, па се ето тако прво спасао онај разбојник са десна на крсту који иза себе није оставио ни једно добро дело у животу, а све од вере што је имао је било оно ”Помени ме Господе у Царству своме.” Показује нам се коначно и суштинеа а то је да је скромност тј. скрушеност и смерност једини узани пут у вечни живот. Но, овде и није толико тема загробни живот, колико материјални успех у овом животу. Заиста када човек мало проучи историју цркве видеће да је ту било различитих емотивних набоја и односа према Свевишњем. У време куге преовладала је готика која се бавила застрашивањем и опомињањем да ћемо сви горети у паклу због својих грехова. Православље опет и самим својим фрескописањем и иконописањем не жели да наводи човека какав однос у том тренутку треба да има према вери па су изрази лица Христа, Богородице и Светитеља неутрални. Тј. ако човек осећа да треба да буде прекорен због нечега он ће то и видети у лику Светитеља, а опет ако осећа да треба да буде награђен, он ће то и видети у лику Светитеља.
Но, живот на Истоку је увек некако био туробан, преживљавачки, па самим тим онако карамазовски оставио нам је утисак да је живот једно страдање, а оно уистину то и јесте, јер као што је Христос страдао тако и ми свакога дана страдамо.
Док човек на Западу због величине тржишта ипак има много веће могућности него ли што то има човек на Истоку па самим тим његов доживљај Бога и јесте као Бога изобиља. И заиста у рају, човеку је било дато да живи у изобиљу.
Тако стигосмо и до данашње теме, а то је Јеванђеље просперитета (енгл. prosperity gospel), или Јеванђеље благостања које човека учи да све што ми Богу тражимо он ће то нама дати. Односно то је некакво уверење да је Бог заправо један Jack-Pot апарат по којем следбеник активира тастере, да би затим Он дао све што се пожели без питања да ли је то уопште корисно за икономију то јест пут у вечни живот.
Један од представника овог новог протестанстког правца је и телеванђелиста Џоел Остин. Овај човек сваке недеље у својој South Lakeland Church окупља око 25000 верника у просперитет. Да тако је, веровање у просперитет, а не у вечни живот. Џоел Остин попут свих других данашњих лајф коучева и тумача закона привлачења нама нуди библијске цитате и то претежно из Старог Завета које ми можемо употребити у сфери пословања. Он заправо тврди да ми само треба да нешто пожелимо довољно снажно и да то од Бога тражимо, а Он ће нама то и дати јер је Он Бог, творац изобиља.
Дакле ово је група људи, озбиљних скретничара од суштине Јеванђеља, а то је блага вест о вечном животу и спасењу. Усвојивши њихов начин размишљање човек престаје да размишља о вечном животу, грех се одомаћује, све постаје дозвољено и човек чињењем греха заправо и не осећа више свој пад него у њему проналази од Бога даровану насладу за показану веру. Сами библијски цитати који се користе издвајају се из контекста, у првом реду и за кога и због чега и када су били написани.
Сам стари Завет је био намењен колективном спасењу јеврејског народа тј. ишчекивању доласка Христа. Неоспорно је да ми можемо јачати и снажити нашу веру причама из Старог Завета, али само онда ако нам је Јеванђеље темељ. Стари Завет овако огољен постаје једна лакрдија и пантеон новог светског поретка где су старозаветни краљеви заправо иста она олимпијска развраћена братија из старогрчке митологије. Разуме се, Џоел Остин не представља то тако и у његову одбрану можемо констатовати да сумњамо да он уопште и има представу о заблудама које проповеда. Но ови људи и разноразни бизнис гуруи уопштено говорећи који пецају младе Хришћане цитирајући Библију и разбијају њихову јеванђељску веру нису ни свесни штете које чине себи и другима. Разуме се, повлачити паралеле са Светим писмом и у тумачити их у данашњем контексту није само по себи зло, али темељ наше побожности није само Свето Писмо него и Свето Предање тј. учење Светих Отаца. Библијски цитати тако истргнути из контекста су удица на коју се човек качи и разбија о стене јер у себи нема сигуран темељ тј. јеванђељску побожност. То је она материјална светлост и квази-духовност која душу троши и пржи, а одвраћа је од спасења.
Црква Џоела Остина је заправо адаптирана Хјустон Рокетс Арена која је била дом НБА тима из Хјустона. Ако описујемо саме службе, односно мисе, тј. проповеди које Џоел Остин држи, можемо их представити као један телевизијски шоу где се у човеку не разгрева духовност него се изазивају мождане и телесне сензације кроз звучне и светлосне ефекте, ватромете и све оно слично што је пропратни део сваког телевизијског шоуа.
Но оно што у пословном окружењу изазива још већу опасност јесте развијен осећај посебности и јединствености у односу на друге људе. То доводи до самоизолације – одвајања ”одабраног слоја” елитизације … Измештени, поремећени, начин живот постаје нешто што је нормално и прихватљиво.
„Када се усудите да верујете и говорите Божије благослове и обећања, ваше речи ће вас упутити на пут ка бољем здрављу, обиљу, успеху и новим нивоима ваше судбине“, проповеда Остин. У промотивном јавном и електронском гласилу који је назван као „Дневник благослова“ (Blessing journal), као и Књига благослова, он наводи охрабрујуће цитате, моћне стихове и сугерише да у посебном слободном одељку, свако записује шта му Бог лично говори „Пошаљите своје речи у правцу у ком желите да ваш живот иде“, поручује Џоел Остин (Joel Ostin).
Остин инсистира на посебном личном Дневнику бллагослова па каже да се у њему може писати све по жељи али при томе се мора водити рачуна о томе да се ту уносе догађаји и поуке везане за људе, ствари, искуства за која је појединац истински захвалан. И зато што сте захвални када завршите са писањем записа, поново га прочитајте са захвалним срцем. Не морате да делите ову књигу ни са ким другим. „Само ви и Бог ћете знати шта је у њој, осим ако не одлучите да је поделите са другима. То може бити веома ослобађајуће. Ако имате лош дан, то ће вас подићи. Ако сте уморни и исцрпљени од ствари које се дешавају у вашем животу, то ће вас подсетити на све што имате и дати вам снагу да наставите, надајући се да ће следећи дан бити бољи. Али ако имате диван дан, запишите га, како бисте помогли свом духу да се уздигне тог дана, и у данима који долазе када вам је потребно да прочитате нешто уздижуће и будете захвални на својим благословима“.
Иако може бити примамљиво да поделите лоше ствари које су се догодиле у вашем дану, водите одвојен и посебан дневник за то.
Лични дневник благослова би требало да остане позитиван, да служи за то да вас уздигне, сваки пут када у њега пишете и када вам је потребан благослов у будућности, вели Остин. Овим се индукује такозвано осећање да нешто тече (feeling of flow), да нешто пролази кроз нас.
Људи на западу су много покретљивији од људи на Истоку. Они у том смислу не анализирају своје одлуке много већ реагују брзо и практично. Дакле, да ли је ово нешто што ми је корисно и што ће ми донети материјалну корист – да јесте, хвала, океј прихватам, усваја се. Идемо даље.
Тако оно што је у колективну свест људи урезано као једна велика истина, а то је Свето Писмо, сад се користи у службу практичности и оправдања за све могуће пречице које користимо приликом увећања нашег богатства. Продаја и трговина у суштини јесте једна ”дођеш ми-дођем ти” активност где по правилу мало развлачимо истину и улепшавамо причу.
Следбеници Просперитетног јеванђеља сами исписују, ишчитавају Божју вољу по интензитету и расположењу тренутка у којем се налазе, по критеријуму пословног динамизма и прагматизма., по личном нахођењу и жељама ма колико оне биле баналне.
„Јеванђеље благостања“ тврди да је Божија воља да верници буду здрави, богати и успешни у свим аспектима живота. Само треба да то јасно исказују. Основна порука овог учења је да је вера, позитивно исповедање (тзв. „позитивна реч“) и редовно даривање новца (често у виду „сејања семена вере“ кроз прилоге цркви или проповеднику). То је пут среће, материјалног благостања и исцељења.
Карактеристике концепције Просперитетног јеванђеља су предмет критике теолога како православних, тако и римокатоличких, чак и традиционално протестантских.
Вера је овде механизам за добијање благослова. Она се посматра као духовна „валута“ која покреће Божију наклоност у виду богатства и здравља.
Позитивно исповедање је ништа друго до фарсично говорење и „проглашавање“ успеха, здравља и богатства и које се види као чин који активира Божију моћ.
Материјални успех се тумачи као доказ Божије наклоности, док сиромаштво и болест често бивају интерпретирани као последица слабe вере или скривеног греха, чиме се у основи и суштини пренебрегава Христова порука о жртви, страдању и позиву на покајање.
Христос није проповедао материјални успех, већ крст, одрицање и служење другима.
Осим што теолошки кругови одбацују ово учење као искривљење јеванђеља., чињеница је да се овим учењем индиректно спроводи својеврсна експлоатација верника – Проповедници овог учења често живе у луксузу, док од својих следбеника траже велике новчане прилоге, обећавајући им Божији благослов у замену.
Унутар овог учења, давање новца Богу се више не тумачи као чин љубави и слободне жртве, већ као духовна „инвестиција“.
Проповедници говоре о „сејању семена вере“: што више даш, више ћеш добити — било у новцу, било у здрављу или пословном успеху. У неким застрашујућим случајевима, верницима се отворено сугерише да ће њихово исцељење или напредак доћи тек када „положe новчани жртвени принос“.
Када благослов изостане, не криви се богословски систем, већ појединац. Није довољно веровао. Није дао довољно. Није дао са срцем. Уместо утехе, следбеник добија кривицу. Уместо подршке — позив на нови прилог.
Уместо ослобођења, верници и запослени завршавају у стању духовне зависности и финансијске исцрпљености. Живе у страху да ће их Бог или „духовни закони“ казнити ако не наставе да дају, плаћају, улажу. Многи се чак задужују како би „испунили завет“ или купили „благослов“.
Просперитетно јеванђеље се користи култним методима манипулације да би контролисали људе, црпели њихову енергију, новац и идентитет, а све под маском духовности, раста или успеха. Проблем није у жељи за напретком, већ у механизму који елиминише слободу, достојанство и критичко мишљење.
Јеванђеље благостања, било у „црквеном“ или у корпоративном руху, престаје да буде радосна вест — и постаје средство контроле.
Православна Црква одбацује идеју да је Бог нека врста „духовног банкомата“ и учи да је живот у Христу пре свега позив на покајање, крсно следовање Христу, и живот у љубави, смирењу и заједници. Благослов се не мери новцем или здрављем, већ духовном зрелошћу, врлинама и спасењем душе.
Истинска вера не тргује. Она не изнуђује. Христос није обећавао удобан живот у замену за новац, већ живот у истини, служењу и слободи. Зато је веома важно да савремени човек — верник, радник или менаџер — уме да препозна духовну манипулацију тамо где се појави, чак и кад долази у „светлосној одећи“ благослова.
И управо је ономад, Његова Светост, Патријарх Порфирије беседио како ће људи данас пре поверовати у лепо упаковану лаж него ли у трапаво изговорену истину.
Православни човек да би данас преживео мора бити вештији и сналажљивији него икада.
Све у животу се дешава по Божјем допуштењу, а ми увек имамо избор испред себе само што времена за размишљање имамо никада мање. И можда — можда зато што је данас време брзих одлука: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити.
Владимир Луковић
