Настављамо даље са светоотачким тумачењем Јеванђеља
Свети Теофан Затворник са своје стране приказује стање ума књижевника који су сумњали у Христа, а кроз њих, такође и умове људи који не верују у Бога: „Ум без вере је подмукао. Он кује лукаве сумње и измишља хуле на читаву област вере. Чудесима час не верује, час захтева најопипљивије чудо. Но, када му се оно и удели, обавезујући га на покорност вери, он се не стиди да се и даље удаљава изврћући или криво тумачећи чудесна дела Божија. Тако се он односи и према сведочанствима истине Божије. И опитна и умна сведочанства му се износе у довољном броју. Међутим, он и њих покрива сумњом.“ Као што видимо, не ради се о томе да људи немају довољно доказа да поверују у Бога, већ се суштина крије у одсуству жеље да се испуњава воља Божија. А док то сам човек добровољно не измени, никакви докази неће помоћи.
Наредна три стиха гласе:
Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме.
Блажени Јероним дубље анализира ову дилему о којој је говорио Господ књижевницима: „Између рећи и учинити постоји велика разлика. Да ли су опроштени греси одузетоме, знао је само Онај Који је и опростио. А у резултат речи устани и ходи могли су да се увере – како човек који је устао, тако и они који су га видели да је устао. Дакле, извршило се телесно знамење као потврда истинитости духовног чуда, зато што је отпуштање порока душе и тела својство једне и исте Силе. Сем тога, нама се сугерише мисао да многе телесне немоћи потичу као последица грехова“.
Златоуст опет наглашава да Христос чини све да би показао истину чак и онима који су за њу затворени. На тај начин књижевницима укида сваки изговор за неприхватање Исуса. Златоуст говори: „Ове речи имају следећи смисао: шта вам се чини да је лакше, да ли да се тело исцели од немоћи или да се душа ослободи од грехова? Очигледно, да се исцели тело. Колико је душа важнија од тела, толико је и отпуштање грехова веће дело од исцељења тела. Међутим, пошто се исцељење душе не види, а исцељење тела је очигледно, онда Ја, говори Исус, спајам прво са овим другим које је, иако и ниже, очигледније, да би тиме уверио у оно што је више, а невидљиво. … Овде Господ поново показује Своје смирење и поново потврђује да чудо које је учинио не представља машту. Људе који су били сведоци болести одузетога, чини и сведоцима његовог здравља. … Светитељ овде објашњава и дубље значење речи које је Господ упутио одузетом човеку: „Господ као да је говорио: ‘Ја бих желео да кроз твоју болест исцелим и оне који сматрају себе здравима, а заправо су болесни душом. Међутим, пошто они то не желе, онда иди дому своме и исправљај оне који се тамо налазе’“.
Ево како свети Николај Охридски расуђује о повезаности греха и болести – како телесних, тако и душевних. Ове речи су данас у великој мери заборављене, што нимало не умањује њихову истинитост. Свети владика пише на следећи начин: „Грех је узрок болести, и душевне и телесне, и то безмало увек. Изузетак чине они случајеви, где Бог по Свом благом Промислу попушта телесне болести и на праведнике, као што то најбоље показује пример са праведним Јовом. Но као правило важи од постања света, да је грех узрок болести. И онај ко може грех у болеснику уништити, може још лакше учинити тело његово здравим. Онај пак ко би могао привремено подарити телу здравље, а не би могао грехе опростити, чинио би онолико исто колико и воћар, који би очистио дрво од црвоточине али не би ни знао нити могао ишчупати црва из корена дрвета… Треба још запазити речи: на земљи: власт има Син Човечији на земљи опраштати. То јест док је човек у овоме животу на земљи, само дотле се могу опраштати греси. Но кад оде са земље, опраштања престају. У ономе свету нема опраштања за грешнике, који су се без покајања преселили из овог живота. Зато се и каже на земљи“.
Свети Иларије Пиктавијски алегоријски објашњава ове Христове речи: „На почетку је Исус даровао отпуштање грехова, а затим показао и силу васкрсења. На почетку је речима о узимању постеље показао да ће бити удаљене немоћ и слабост тела, а затим речима о повратку у свој дом, указао верујућима пута за повратак у рај, одакле је свеопшти отац Адам изашао упрљан грехом“.
Наредни, осми стих:
А народ видевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима.
Златоуст на овом месту говори занимљиво о једној појави у духовном животу којој смо ми као људи склони, то јест, да користимо чак и нашу веру да бисмо штитили своје страсти. Светитељ расуђује овако: „Народ није јасно познао ову власт од Бога, зато нису ни могли да приђу Христу. Касније су они поново говорили: Није овај човек од Бога (Јн. 9:16) и често су се обраћали овој мисли, да би у њој пронашли заштиту за своје страсти. Тако многи поступају и данас. Представљајући себе за строге ревнитеље славе Божије, они задовољавају сопствене страсти, а требало би да са свима поступају са кротошћу. Јер у стварности, Бог свих, Који би могао да муњама порази оне који хуле на Њега, заповеда сунцу да излази, шаље кишу и сва добра даје великодушно. Подражавајући Богу и ми смо дужни да молимо, саветујемо и учимо са кротошћу, без гнева и јарости. Богохулство не унижава величанство Бога и зато не треба да те подстиче на гнев. Ко богохули, рањава самог себе. Дакле, потребно је да уздишеш и плачеш јер је та болест (то јест, богохуљење) достојна суза. Човек који је њоме заражен не може другачије бити излечен осим кротошћу. Кротост је снажнија од било ког насиља“.
Наредне стихови нам говоре о призиву писца овог Јеванђеља:
И одлазећи Исус оданде виде човека где седи на царини, по имену Матеја, и рече му: Хајде за мном. И уставши отиде за њим. И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грешници дођоше и јеђаху са Исусом и са ученицима његовим.
Свети Хроматије Аквилејски пише о тајни избора управо бившег цариника Матеја и тајни која се крије у овом Христовом поступку: „Да би даровао спасење свим грешницима у Њега, Господ је првим удостојио Матеја, бившег цариника. И дар његовог избора је постао пример нашег спасења, да бисмо знали да сваки грешник може да буде изабран од Бога и достигне милост вечног спасења, под условом да има побожну душу и ум. Дакле, Бог по Својој бољи бира Матеја који је, будући свезан световним обавезама, због побожног ума био удостојен таквих речи од Господа, Који због Свог Божанства познаје људска срца. Из онога што даље следи видећемо да је Господ изабрао Матеја не због лицемерја, већ по заслугама вере и побожности. Јер чим му је Исус рекао: Хајде за Мном, он није оклевао, није се задржавао, већ је одмах следио за Господом“.
Св. Јован Златоуст објашњава Христов поступак који и нама треба да служи за пример како да поступамо. Ево његових речи: „Учинивши чудо над одузетим, Христос не остаје у Капернауму, да Својим присуством не распали у књижевницима још више зависти; већ да им угоди и да би укротио њихову страст, удаљује се. Тако и ми не треба да раздражујемо своје непријатеље својим боравком са њима, већ да бисмо омекшали њихов гнев, треба да одступимо и удаљимо се од њих“. … Велики светитељ наставља и објашњава још једну велику тајну промисла Божијег, то јест, да Бог призива човека у тренутку који је прави управо за конкретног човека. Ту нема општег правила, Бог гледа у људска срца и на основу садржаја наших срца одлучује када ће и да ли ће човек бити призван. Ова истина може да умири наша срца, посебно када се молимо за неког нама блиског који још увек не верује у Господа. Златоуст говори: „Али зашто Спаситељ није истовремено призвао Матеја са Петром, Јованом и другима? Као што је Исус њима пришао у време када су они били у стању да Га послушају, тако је и Матеја позвао онда када је Матеј био спреман да иде за Њим. Из истог разлога је и апостола Павла призвао након васкрсења. Онај који познаје срца и скривене мисли сваког човека, знао је када ће ко од њих бити спреман да Га следи. Зато и Матеја није позвао на почетку, када је он још био мало пријемчив, већ након што је учинио мноштво чуда, када се слава о Њему ширила свуда, када је Матеј постао способнији да се повинује. Достојна је такође и мудрост јеванђелисте Матеја. Он не само да сакрива свој пређашњи живот, већ и назива себе својим именом, док су други скривали своје име под другим називом. … Зашто је Јеванђелиста написао: где седи на царини? Зато да покаже моћ Господа Који га је призвао не након што је оставио своју безбожну трговину и престао да се бави њоме, већ га је ишчупао из сред зла, исто као што је и блаженог Павла обратио када је овај дисао јарошћу и злобом на Цркву.“
Светитељ Лука Кримски каже: „Шта значи ово? Значи да призив Христов, призив Његових светих речи може изненадно да изазове преврат у људској души. Ми знамо из Житија светих да су се многи светитељи изненада обраћали Христу, чувши речи Јеванђеља. … И ми грешни, слаби и ништавни можемо да потресамо срца грешника исто као што их је потресао Господ Исус Христос – речима љубави, речима уважавања. Запамтите ово и никада се према грешним људима немојте односити са осудом, немојте их жигосати злим речима. У односу према њима увек показујте љубав и уважавање према њиховом људском достојанству, иако и ниско палом, иако и погаженом од њих самих“. Блажени Петар Хрисолог пише о томе да се Исус, да тако кажем, крио иза Своје људске природе, да не уплаши грешнике које је желео да спаси: „Исус је знао да ако грешници буду у Њему препознали Судију, уплашиће се Његове моћи и бити оборени блиским присуством Бога. Дакле, сакривши се иза омотача људског тела, Господ је желео да буде као сви. Онај Који је желео да помогне свету, крио је да је Судија. Ко је дао слугама наду, скривао је да је Он Господар…“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
