Популарна психологија у функцији секти и култова – наставак
Појам ченелинг (енгл. сhanneling), или у преводу каналисање, подразумева наводну способност појединца да постане „канал“ за комуникацију са вишим бићима (из сфере оностраног) , духовним водичима, ванземаљским цивилизацијама или колективним свестима. У суштини, ченелер се сматра посредником (медијумом) преко кога „она страна“ шаље поруке људима. Настао је из спиритизма, али се разликује по томе што се поруке не примају од духова покојника, већ од различитих ентитета.
Ченелинг је један од најчешћих, (готово свеприсутних) поступака у оквиру праксе алтернативне духовности с краја ХХ и почетка XXI века. Самим тим је међу кључним феноменима за њено сагледавање и разумевање, посебно оног дела који потиче из синкретизованих и глобализованих далекоисточних учења. Сазнања о ченелингу Њу ејџ[1] чини разговетним, а такође нам помаже да растумачимо бројне методе и процедуре популарне психологије…
ИСТОРИЈАТ
Потреба човека да се сусретне са оностраним стара је колико и само човечанство. Од праисконских шамана до савремених „ченелинга“, човек настоји да успостави везу са светом који осећа, али не види.
Ченелинг, или „каналисање“, представља појам који се појавио у западној езотеријској култури у другој половини XX века, али корени ове праксе сежу много дубље – у најстарије облике пророчког и медијумског искуства човечанства.
У најранијим културама, од Азије, преко Европе до Африке, вера у духове предака и у моћ посредника (шамана) била је темељ духовног живота. Шаман, у трансу, изговара поруке духова и постаје канал између два света. Овај архетип остаје жив и у античкој цивилизацији: у Грчкој, на пример, пророчишта и мистеријски култови представљају институционализовани медијумизам. Питија[2] је у Делфима, у стању измењене свести, преносила је речи бога Аполона, док су у Елеусинским мистеријама трагачи за истином стремили унутрашњем „просветљењу“. Антички човек није правио оштру границу између духовног и материјалног света; све је било прожето присуством и искуством „нуминозног“.
Са појавом Хришћанства, те вере у једног Бога, долази до суштинског заокрета.
Старозаветна забрана некромантије („не обраћајте се врачарима…“) јасно одваја веру у Бога живих од манипулације силама невидљивим. Хришћанство ће ту границу још јаче нагласити кроз поуку да човек не сме самостално призивати духове, јер тако отвара врата непознатом обманљивом садржају. Свети Оци виде у таквим појавама духовну обману која се представља као светлост, а заправо удаљава од Истине. Медијумизам је, у том светлу, покушај да се божански поредак замени човечјом самовољем.
Ренесанса доноси нову фасцинацију старим езотеризмом. Херметизам, кабала и алхемија настоје да споје човека и космос у један велики организам, а магијска мисао почиње да се обнавља под видом „науке“. Филозофи као Пико дела Мирандола и Парацелзус говоре о духовним енергијама које прожимају свет, а Франц Месмер у 18. веку формулише појам „животног магнетизма“, суптилне енергије која делује на човека.
Месмеризам, мада секуларан, припрема терен за модерни спиритизам: он медијуму даје „природно“ објашњење транса и претвара стару мистику у облик експеримента.
Вековни нагон ка додиру са невидљивим обликовао је читав низ веровања, ритуала и техника, које ће у модерном добу добити ново име спиритизам. Иако је као покрет настао у 19. веку, спиритизам представља само најновије лице старе жеље човека да прекорачи границу између живота и смрти.
У 19. веку, бележимо и експанзију модерног спиритизма. Појављује се и Јеванђеља по духовима што га је 1857 каналисањем примио Алан Kардек (1804.-1869), проглашен “папом спиритизма”. У његовом проповедном опусу, садржане су све главне идеје које ће се током настанка и историје модерне алтернативне духовности XIX и XX века само потврђивати и надограђивати. Његов савременик Маријано Фовети (1821 – 1890) их је сажео у неколико основних тачака[3]:
- Видљиво је изједначавање библијске и спиритистичке објаве; Библија више није ексклузивна Реч Божја, него је изједначена с било којом приватном објавом будући да Христос није више прави Бог, него један од напредних духова и учитеља човечанства.
- Библијска објава, ограничена на свој повесни контекст, проглашена је превазиђеном. Наиме, свака нова објава актуелнија је од старе.
- Kонтинуитет историјског и есхатолошкога Христа инвертирао је у континуитет мисли које се понављају у свакоме раздобљу у најразличитијим подручјима друштва.
- Лик месије не означава Сина Божјега нити нужно само једну особу. Означава колективну еманацију космичке свести.
Ченелинг ће, као спиритистички концепт, прве препознатљиве заметке имати у раду и мисији теозофа и антропозофа који од средине XIX века учестало реферирају на акаша хронику.
У XX веку спиритизам напушта своју „научну“ амбицију и постаје психолошко-мистички покрет. Медијум постаје „ченелер“, а духови се преображавају у „више енергије“ или „просветљене мајсторе“. Тако спиритизам задржава своју суштину, али мења језик и са религијског и моралног поља прелази у област психологије, енергије и личног просветљења. Човек, уместо да се моли, сада „комуницира“; уместо да тражи благодат, он чека глас, звук или сигнал.
Ченелинг, као и концепт из кога је настао, а то је спиритизам, историјски представљају хронику једне човекове чежње, манифестоване потребом да се пређе праг између овостраног и оностраног света. Од антике и култова мистерије до данас, од шамана, преко врачева и магова до ченелера, човек остаје биће које тражи поруку са оне стране. Но, духовна историја човечанства сведочи да је граница између светлости и обмане танка — и да пут истинске заједнице са небеским не води преко призивања, већ преко вере, љубави и смирења.
ПОСТАВКЕ ЧЕНЕЛИНГА
Ченелинг – дефиниција
У контексту откривања теоријског и практичног оквира, најпре смо тражили објашњење међу истраживачима, који су уједно и промотери методе каналисања.
Јон Климо[4], амерички психолог и истраживач, свакако је један од водећих експерата у свету ченелинга. У својим експлорацијама разматра: ко су људи који канализују, које врсте информација долазе путем каналисања, какви су извори, разне типологије и историјски контексти. Он наглашава да каналисање није помодарски „Њу ејџ тренд“, већ има историјске и културне корене. Кроз време и у многим културама су постојали „канали“, „видовњаци“, „оракли“ и сл. Он разматра психолошке, друштвене и трансперсоналне аспекте: како и зашто појединци могу бити „канали“, које су могуће интерпретације (психичка дисоцијација, транс, трауме) али и како такви феномени функционишу у пракси.
Ченелингпо Јону Климу представља искуство припадања једном свеопштем Бићу. У ченелингу смо, открива Климо, сви делови једне реалности, једне суштинске енергије, једне свеопште свести. Посредством тог свеопштог ума/духа можемо комуницирати са различитим ентитетима од којих је он састављен. Начин комуникације једино зависи oд нивоа свести појединца. Ченелинг би стога представљао свесну човекову способност да се приближи том свеопштем Бићу, која се реализује комуникацијом информацијa кроз физички утеловљено људско биће са извора који је наводно на неком другом нивоу или димензији стварности, која дакле није производ ума канализатора. Проистиче да се кроз ченелинг човек приближава Великом Бићу чији је део. Код једне групације практиканата ченелинга то Велико Биће се назива свеопштом свешћу, за друге то је космичка енергија, код одређених огранака представља космички ум или интелигенцију, а неки опет у Великом Бићу препознају принцип “унутрашњег јаства”, Ајваз или коначно Бога… У временским оквирима владајуће Њу ејџ парадигме, све је легитимно.
Климо није био усамљен у покушајима да сагледа и дефинише каналисање. Организовани су различити скупови, колегијуми, семинари међународног карактера[5]. Године 1988., на конференцији (у Баварској), закључено је да је ченелинг комуникација с бестелесним духовима, посредством појединаца надарених посебном сензибилношћу.
Ченелинг – релације
За разлику од класичног спиритизма у којем се јављају наводни духови покојника, u ченелингу се, верују медији Њу ејџа, ступа у контакт са[6]:
- свеопштом свешћу, Богом, Јахвеом, Елохимом или Христом
- космичким интелигенцијама, ванземаљцима и сл.
- индијским духовним вођама (махатмама) и “просветљеним мајсторима” (из теозофије), Мојсијем, Христом, Мајком Божијом, Мухамедом, Будом, Кристофором Колумбом, Џорџом Вашингтоном, Абрахамом Линколном, анђелима, гномима, вилама, духовима природе и другим ентитетима
- сопственим јаством (“друго ја” или “више ја”) од којег стижу “увиди”, интуитивне спознаје и сл.
- егрегором (колективним духом који је еманација усклађене групације људи) и акашом (у теозофији је представљена као космичка матрица коју је Јунг назвао и колективно несвесним). По езотеријском схватању акаша је космички извор идеја:
- искуствима “са границе смрти” (near-death experiences): светлосним ликовима, величанственим бићима…
Ченелинг – објаве
Под објавама примљеним каналисањем подразумевају се дела, написана или насликана, за која њихови творци тврде да нису њихова, него да су они били само “канали” неке “више силе”. Број таквих дела уистину је непрегледан. Примљене објаве могу се разврстати у две основне категорије:
1. апокалиптичке (прете пропашћу света као последицом неконтролисаног прогреса и загађења околине;
2. утопистичке (обећавају “рај на земљи” и наступ скорашњег “златног доба”).
Пре свега, треба истаћи тврдње репрезената ченелинга да су учења званичних религија књиге исписана каналисањем – дакле Библија, Авеста,Koран, Китаб-и-Агдас) ! Међу многим другим објавама ми ћемо овом приликом побројати само један мали део оних која спадају у групу “нова еванђеља примљена ченелингом”. Ту се сврставају: непознати живот Исуса Христа, Будистичко јеванђеље Исусовог живота, Мормонова књига, Варнавино јеванђеље, Пето јеванђеље – из Акаша хронике, Писмо Есена, Поруке упозорења, Поруке подршке, Еванђеље Доба Водолије о Исусу Христу, Јеванђеље по духовима, Књига Урантие, Течај чуда, Целестинско пророчанство, објаве секте Универзални живот, Откровење Ареса, Пето јеванђеље, Нова Библија, Јеванђеље савршеног живота…
Проучавајући све те поруке, намеће се закључак како “више силе” које су их канализирале о будућности знају једнако колико и ми смртници.
Број објава, садржаја и дела примљених ченелингом последњих је година у порасту захваљујући порасту опште конфузије у савременом друштву. С обзиром на дезоријентацију, несигурност данашњег појединца што неминовно доводи до страха па и панике, показује се и висок ниво комерцијалности порука примљених каналисањем. Може се претпоставити да су те поруке резултат имагинације медија, који старе гностичке и окултние списе, често компилирају и прилагођавају јавности.
Наиме много је данас разних исцелитеља и техника који су “канали” бића из сфере оностраног, “интелигентних енергија”, “духова водича”, “реики водича” итд. Више од здравља њима је на срцу “просветљење” пацијента што је, у коначници, гностички еквивалент спасењу..
Ченелинг и спиритизам
Иако је ченелинг произишао из спиритизма, ипак се од њега разликује, барем у неколико следећих тачака.
-1- Насупрот класичном спиритизму, медији каналисања немају амбицију да се преобразе у било какав религиозни покрет.
-2- Док се у класичноме спиритизму преко медија јављају духови покојника, приликом каналисања се јављају различити ентитети, од енергија, духова природе, разних бестелесних субјеката, преко просветљених мајстора, ванземаљаца па све до индијских махатми, божјих посланика, и коначно Господа Исуса Христа …
-3- Класични феномени везани уз спиритизам, попут разних лупања, куцања столова, појаве ектоплазме, у каналисању готово да не постоје.
-4- У класичном спиритизму идентитет умрле особе препознатљив је и након смрти док се у ченелингу дух покојника меша са скупином душа или се једноставно раствара у Богу, односно безличној свести.
Ченелинг и шаманизам
Ченелинг се разликује и од шаманизма. У шаманизму шаман прима поруке у трансу. Поруке ченелингом примају се посредством медија, ретко у измењеном стању свести, понекад само у благом трансу, а прате их визије светлости и екстатично задовољство. Медиј прима поруке од тзв. “унутрашњега гласа”, а може их преносити техником тзв. аутоматског писања или аутоматским говором.
Ченелинг и Њу ејџ
У стручним религиолошким, као и социолошким круговиманаглашава се кључна позиција и важност ченелинга за Њу ејџ јер су путем њега стигле готово све “објаве” које представљају окосницу покрета, што потврђује и један од најбољих светских познаватеља Њу ејџа Џон Г. Мелтон: „Ченелинг је централни и суштински појам Њу ејџа, који представља његов конститутивни део. Ченелинг је био средство путем којега је визија Њу ејџа била изражена и којим се представила ауторитетом натприродних бића који су је објављивали. Претходно, идеје Новог доба о срећи и миру нису биле видљиве. Неопходна је била „експертиза“ која ће доћи из поља духовности и потврдити њену истинитост. Ово сведочанство је управо дошло посредством ченелинга, који постаје незаменљиви аргумент идеолога и мисионара Њу ејџа.
Ченелинг као претеча популарне психологије
Феномен ченелинга, наизглед езотеријски и мистичан, истовремено егзистира и у темељу бројних техника и приступа који данас на први поглед изгледају потпуно световно: од мотивационих семинара и техника визуализације до „позитивне психологије“ и савремених лајф коуч модела. Оно што је некад било мистично искуство контакта са „вишим бићима“ постаје психолошка пракса разговора са „унутрашњим ја“. У својој изворној (спиритистичкој) форми, ченелинг је подразумевао да човек постане проводник „канал“ за поруке из невидљивих, виших сфера оностраног, претендујући на освајање поља окултно-магијског или пак тумачење и преузимање прерогатива божанстава. Међутим, у другој половини 20в., у доба њу-ејџ културе, тај модел се све више секуларизује. Духовни медијум постепено уступа место ментору, а „виша бића“ се преименују у „виши ниво свести“, „универзалну интелигенцију“ „унутрашње вођство“, или „унутрашњи потенцијал“. Тако је езотеријски метод и језик преведен у психолошки.
Многи популарни системи који данас делују као мотивационе методе — као што су Закон привлачења, Неуролингвистичко програмирање (НЛП)[7], Визуелизација успеха Креативна ментална пројекција (симулација) Афирмације, Констелације, Манифестације, Тета хилинг, Барс третмани итд…, у својој основи носе ченелерску логику: идеју да човек може да прима, обликује и емитује енергију, мисли или поруке које „стварају стварност“.На делу је дакле процес трансформације метафизике у смеру психологије. Популарна психологија позива се на „сопствену вибрацију“, „позитивно размишљање“, „интуицију“ и „унутрашњег водича“. То је, у суштини, исти концепт као ченелинг, само очишћен од окултних назнака.
Ово је духовност претворена у психологију — и психологија претворена у нову религију.
Тај процес секуларизације није случајан. Он одговара друштву које жуди за смислом, али избегава религијског ауторитет. Зато човек XXI века више не „призива духове“, већ „активира подсвест“. Ипак, суштина остаје иста: трагање за извором спољашњег знања које надмашује обични разум, али не укључује веру у Бога.
Из ове духовно-психолошке линије израста и читав корпус тржишних техника: life coaching, mindfulness, self-empowerment, па чак и корпоративни програми мотивације. Сви они, на један или други начин, користе ченелерски принцип — да је човек канал кроз који „тече енергија свести“, те да се она може усмерити, очистити или „репрограмирати“. Тако ченелинг постаје невидљиви темељ индустрије самопомоћи која спаја мистику, маркетинг и психологију. На месту некадашњег спиритуалног ритуала сада стоји коучинг-сесија, а уместо духова говори „унутрашњи лидер“.
Закључимо, ченелинг је, дакле, од улоге посредника између човека и невидљивог света прерастао у парадигму модерног субјективитета: човек је сам себи канал. Тај „унутрашњи ченелинг“ данас је окосница бројних техника које обећавају личну хармонију, успех и самопоуздање. Популарна психологија тако остаје савремени наследник ченелинга: она више не призива духове, али и даље слуша гласове — само што сада тврди да ти гласови долазе из нас самих.
Ченелинг из хришћанске перспективе
О противречностима хришћанског Богопознања и ченелинга јасно сведоче поставке мисионара Њу ејџа, које се у значајној мери базирају на „емпиријском узорку“ каналисања. Навешћемо овде само неке најупечатљивије.
Тврди се да је и Господ Исус Христос био само „канал“ од ентитета којег знамо под именом „Бог Отац“. То је нешто, што у правом смислу речи у јавности ствара пометњу и води у дезоријентацију.
Последњих деценија се тек отишло предалеко. Како откривају идеолози „ере Водолије“, „Христове објаве“ су се “осавремениле”. Оне сада тобоже прокламују карму, реинкарнацију, мокшу, нирвану и друге источњачке појмове који немају ништа заједничко, управо су противречни хришћанству.
Осим Господа, тврде протагонисти Новог доба, канале су представљали и Мојсије, Јован Крститељ, Буда, Мухамед … ??? Ченелерима су од стране „Њу-ејџера“, у скорије време проглашени и многи оснивачи нових алтернативних религијских покрета, секти, култова и гуру покрета…. Овом приликом ћемо поменути неколицину медија познатијих широј јавности. Посредством технике ченелинга објаве су примали америчку глумица Ширли Мек Лејн, писци Џејмса Редфилд и Нила Волш, гуруи: Парамханса Јогананда, Шри Аурбиндо, Шри Чинмој и Саи Баба; исцелитељи и терапеути: Барбара Бренан и Живорад Михајловић Славински (утемељитељ методе екскалибур); коначно окултиста и „отац“савременог сатанизма Алистера Кроули (1875 -1947).
Такође, из истих кругова се заговарају тезе о томе како су и свете књиге (Библија, Авеста,Koран, Китаб-и-Агдас „Најсветија књига“) у ствари објаве које су плод ченелинга.
Из хришћанске позиције гледано, спиритизам, као и ченелинг његов савремени изданак, представљају израз исконске духовне прелести, означене покушајима човека да техником преовлада ограничења и продре у свет који припада Богу.
Посебно данас, у времену у којем се све више трага за духовним искуством изван традиционалних религијских оквира, појаве попут ченелинга стичу нарочиту привлачност. Оне обећавају непосредан додир с вишим световима, осећај личне моћи и откровење без посредника.
Са хришћанског становишта, ова тежња ка „непосредној духовности“ носи у себи дубоку заблуду: она замењује благодат самовољом, а откривену Истину сопственим утисцима. Човек, који жели да чује глас неба, лако се нађе у простору где одјеци сопствених жеља замењују глас Божији. Иако делује као духовна потрага, ченелинг у својој основи одступа од хришћанског поимања божанског откривења.“
Бога Оца, Творца неба и земље, чију нам је љубав објавио Господ наш Исус Христос, не смемо бркати с “ентитетима” који објављују кроз “канале”.
Господ није био “канал”! Он сам јесте био објава ! Док су медији пасивни, “канали” порука, Христос није само посредник објаве, него је он сам у својој личности уједно и пуноћа божанске објаве.
Док истинска духовност почива на смирењу и молитви, овде се полази од радозналости и самоуверености. Зато овакве праксе носе замку: човек, желећи да буде „канал светлости“, постаје плен сила које му ласкају, али га одвлаче од Истине. Хришћанска мистика тежи заједници с Богом, док спиритизам тежи непосредном контакту, личној процени и утиску, управо ту лежи суштинска разлика.
Православни осврт
Последњих година све чешће чујемо речи попут „енергија“, „каналисање“, „стазе више свести“ или „поруке светлости“. Многи искрено верују да у таквим искуствима налазе духовну истину или пут ка миру. Међутим, оно што се данас назива ченелингом, примањем порука од невидљивих бића или енергија из православне перспективе није духовно буђење, већ духовна заблуда.
Православље зна само један истинити канал између неба и човека – Христа, који нас кроз Духа Светога уводи у заједницу са Оцем. Човек није проводник безличних сила, већ живи образ Божји. Не прима „енергије“, него благодат; не слуша безличне поруке, већ се смирено тихо моли и тихо разговара са Богом. Када се тај однос замени некаквим „унутрашњим вођством“ или „космичком вибрацијом“, човек несвесно отвара врата самозаваравању.
Православна вера зато не позива човека да буде канал, већ да постане храм. Не да „прима поруке“, већ да прими Бога. У томе се налази суштинска разлика између истинске духовности и њене сенке, између благодати и самозаваравања. У православном поимању, човек није канал космичких енергија већ адресат Божје љубави. Он није позван да „прима поруке“ од безличних сила, већ да се у слободи одазове позиву Живога Бога. Духовно искуство се не мери количином информација које човек добија из „виших сфера“, већ мером смирења, љубави и покајања.
Ченелинг, напротив, одвлачи човека од личног односа са Богом ка опсесији сопственим „енергетским центром“. Тај заокрет је кључни знак његове заблуда: он не води ка заједници, него ка сопственом учауравању и духовном самообожавању.
Закључимо да се у савременој култури, препуној понуда за „духовни развој“,
феномен ченелинга јавља као један од најкарактеристичнијих израза псеудодуховности.
Иако се често представља као техника личног развоја и „буђења свести“, са православног становишта он је пут духовне обмане: замена благодати Духа Светога безличном енергијом и самовољним мистицизмом. Видели смо да је по среди пракса у којој човек постаје „канал“ за пренос порука невидљивих бића, енергија или „виших свести“. Оно што је некада било својствено спиритистичким сеансама и окултним покретима, данас се нуди као техника самоспознаје, личне трансформације и психолошког ослобађања. Међутим, са становишта православне духовности, ченелинг представља суштинску обману не само у теолошком, већ и у антрополошком смислу.
У православном искуству, истинска духовна комуникација могућа је једино у оквиру заједнице са Богом кроз Духа Светога. Човек није пасивни проводник неке безличне енергије, већ слободно биће које у љубави и вери сарађује са благодаћу. Ченелинг, напротив, нуди искуство без покајања и без Бога: он обећава приступ „вишем знању“ без обожења, без подвига и без крста. Тај модел духовности, иако делује узвишено, у основи је окренут самом себи он замењује Духа Светог „енергијом светлости“ која нема личност, ни морални садржај. Свети Оци би рекли да је то духовна прелест, стање у којем човек прима лажну светлост као божанску. У томе се огледа дубока опасност ченелинга: он човека навикава да верује сопственим саморегулисаним утисцима и унутрашњим „гласовима“ више него Богу и Цркви.
За хришћанина је од пресудне важности разликовање духова. Није сваки „глас“ који говори унутар човека долази од Бога, нити је свака светлост небеска. Истински духовни живот није у тражењу нових извора моћи, већ у смиреном пребивању у Истини. Ченелинг, ма како заводљиво изгледао, остаје покушај да се духовност живи без Благодати, да се замени Дух Свети — духом света. А то је, у суштини, најстарија превара човечанства: да човек може бити бог без Бога.
Ченелинг израста из модерног култа самодовољности. Он нуди слику човека као бића које само себи може бити извор спасења и истине. Оваква духовност, лишена послушања и расуђивања, лако прелази у самозаваравајуће стање у којем човек више не разликује Божју благодат од својих уобразиља. Опасност ченелинга није у некој видљивој магији, већ у суптилној промени срца: уместо смирења јавља се самоувереност, уместо молитве техника концентрације, уместо благодати вибрацију уместо поверења у Бога вера у сопствену моћ. Тако човек постаје сам себи бог, али без Бога. Уместо тихог гласа савести, он слуша сопствени одјек и назива га „вишом свешћу“.“.Човек постаје сопствени „канал“ космичке енергије, што у крајњој линији значи да сам заузима место Бога. Православна антропологија, међутим, учи да човек није извор него прималац живота, не „канал енергије“, већ икона Божја која се испуњава благодаћу кроз заједницу са Творцем. Када се тај однос прекине, свака духовност постаје аутономна и стога лажна. Када се светлост одвоји од Истине, она више није светлост, већ привид који заслепљује.
Иако се ченелинг често представља као ослобађајуће искуство, у стварности он често ствара психолошку зависност. Особа која верује да кроз њу делују „више силе“ губи расуђивање, а њена духовна пажња се преноси са покајања на еуфорично „примање порука“. Уместо трезвености и унутрашње молитве, јавља се стање унутрашње дезоријентације, где човек постаје жртва самообмане.
Свети Оци, попут Јована Лествичника и Игњатија Брјанчанинова, упозоравали су да је један од најопаснијих облика духовне прелести управо „самовољно тражење виђења и откривења“. У том смислу, ченелинг није новост, већ савремена форма старе обмане: потраге за духовним без покајања и без Цркве. Зато Црква позива човека не да буде канал, већ да буде храм. Храм у коме обитава Дух Свети, не пролазна енергија. Храм који не прима поруке, него прима Самога Бога. Јер само у тој заједници човек налази мир који није пролазан и светлост која није варљива. .
Истинита духовност не долази од невидљивих бића, већ од Живога Бога. Зато хришћанин не тражи да „каналише“ енергију, вибрације или светлост, него да се испуни благодаћу јер само она долази од Христа просвећује и спасава.
„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше у свијет.“(1. Јованова 4,1)
Стручни консултант и коаутор
Проф. др Јован Мирић
Зоран Луковић
[1] Овде се подразумева и радикализована верзија Њу ејџа, а то је Некст ејџ
[2] Према веровању, још у античко доба је постојала „комуникација са грчким боговима“. На пример Питија (грч Πυθία) је главна пророчица у светилишту у Делфима (VIII в.п.н.е.) , којој се, док је у трансу јављао глас самог Аполона. Поред осталог, Питија је неко ко саветује свет који тражи помоћ управо посредством бога Аполона. Није постојала само једна Питија — то је било звање, а не лично име. Током векова, више жена је обављало ту улогу.
[3] Према: Ј.Блажевић: Енциклопедија New Age, Вербум, Сплит 2023
[4] Jон Климо (Jon Klimo), иако се за њега од стране стручне јавности везују контриверзе, један је ведан од свакако најпризнатијх ауторитета у свету ченелинга. Он је амерички психолог и аутор који се специјализовао за проучавање феномена каналисања – комуникације са ентитетима, димензијама или „изворним“ нивоима реалности који нису физички и уобичајени. Књига му је насловљена кao: Каналисање: истраге о примању информација из паранормалних извора (Channeling: Investigations on Receiving Information from Paranormal Sources; прво издање 1987., проширено 1998.) и често се наводи као „класично дело“ у овој области.
[5] Ibidem 3
[6] Ibidem 3
[7] НЛП рецимо ради на идеји да морамо комуницирати са бессвесним делом ума, где се налазе навике и аутоматски одговори
