Настављамо са светоотачким објашњењем 13. главе, Светитељи настављају са показивањем духовних тајни у причи о пшеници и кукољу.
Блажени Јероним Стридонски говори да је Господ зато и отпустио народ, да би могао да буде насамо са апостолима: „Исус је отпустио народ и вратио се у дом да би Његови ученици могли да Му приступе и у тајности науче оно што народ није заслужио и није био у стању да чује.“
Преподобни Антоније Велики говори о значењу које се крије иза речи плач и шкргут зуба. Он говори да је у питању суровост мука, али и узалудно кајање у вечности, када грешник више нема прилике да било шта промени. Ево његових речи: „Шта означава плач ако не суровост страшних мука? Шкргут зуба показује ништа друго него закаснело кајање због учињених грехова? Јер тек тада ћемо почети да негодујемо на себе саме и са шкргутом зуба да прекоревамо себе, онда када више неће бити времена за кајање и наде на ослобођење“.
Свети Григорије Палама у свом тумачењу објашњава врло важан духовни закон, а то је да је смисао целог нашег подвига да постанемо слични Богу кроз испуњавање заповести, колико је у нашој моћи наравно: „Зашто за праведнике Он није рекао: ‘у Царству Божијем’, него у Царству Оца њиховог? Зато да би показао да човек најпре треба да постане Син Божији и достојан да Бога назове Оцем, да би затим праведно могао постати и наследник Његовог Царства. На који начин човек постаје Син Божији? Тако што ће се делима уподобити Богу. Зато и Господ, одговарајући Јеврејима који су тврдили да су деца Авраамова, каже: Да сте ви деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова. А када су они узвратили: Ми једнога Оца имамо Бога, Он им је казао: Да је Бог ваш Отац, ви бисте љубили Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох; вама је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините (Јн. 8; 39-44).“ Дакле, видимо да у Царство не улазе „сви добри људи“ како данас пропагира савремена идеологија, већ људи који слободно бирају да својим животом постају слични Господу, људи којима је Господ Исус Христос мерило и идеал.
Ево приче о зрну бисера сакривеном у пољу.
Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно. Још је Царство небеско као човек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.
Свети Григорије Двојеслов објашњава још један духовни закон, значајно правило за наш лични духовни живот: „Овде је важно да се пронађено благо скрива ради чувања, јер човек који не крије од људских похвала своје ревносно стремљење ка небу, недовољно га чува од злих духова. Јер у овом животу смо као на путу којим идемо ка Отаџбини. А зли демони су налик на разбојнике који се крију на нашем путу. Следи да онај ко јавно износи благо на путу, жели да буде опљачкан. Међутим, ја ово не говорим да ближњи никако не виде наша добра дела, јер је написано: да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга Kоји је на небесима (Мт. 5:16); већ да не тражимо похвале споља за оно што чинимо. Нека дело буде такво да његова намера остане тајна за људе, да бисмо давали пример ближњем не само добрим делом, већ и намером којом желимо да угодимо само Богу и коју треба увек да држимо у тајности. Благо дакле представља небеску жељу, а поље на коме се крије благо јесте учење о небеском стремљењу.“
Свети Иларије Пиктавијски обраћа пажњу на још један детаљ који је мени лично промицао свих ових година: „Треба рећи да је благо било пронађено и сакривено иако је човек који га је пронашао могао тајно да га однесе, уместо да га поново сакрије. И односећи не би имао потребе да купује поље. Овде треба објаснити како сам предмет, тако и смисао реченог. Благо је било скривено зато што је поље требало да се купи. Јер под благом у пољу, као што смо рекли, разумемо Христа у телу Који се може пронаћи бесплатно. Јер проповед Јеванђеља није ограничена, али могућност коришћења и поседовања овог блага не може да буде бесплатна, јер се небеска богатства не поседују без трошења световних“. Дакле, видимо да Христа могу да упознају сви, међутим, потребна је жртва, подвиг са наше стране да бисмо остали уз Христа, активан и свестан црквени живот.
Зато свети Игњатије Брјанчанинов и пише следеће: „Ако желимо да задобијамо љубав према Богу, онда заволимо јеванђелске заповести, продајмо наше пожуде и страсти. По цену одрицања од себе купимо поље – наше срце, које не може бити наше ако га не купимо. Обрадимо га заповестима, и наћи ћемо у њему скривено небеско благо, то јест љубав.“
Блажени Јероним Стридонски пише да је многоцено зрно заправо Сам Господ: „које нашавши, човек сакри, ово није написано у смислу зависти да човек ово чини из зависти, већ због страха човека који жели да сачува и који се боји да из свог срца не изгуби Онога Кога је бирао пре својих ранијих богатстава… Међутим, многоцено зрно бисера је једно: то је познање о Спаситељу, свештенодејство Његовог страдања и тајна Његовог васкрсења. Када га пронађе трговац – човек сличан апостолу Павлу – онда почиње да презире све тајне старозаветног закона и пророке, ранија упозорења и прописе … као неку нечистоћу и отпатке да би Христа добио (Фил. 3:8). Међутим, ово не значи да стицање овог бисера служи да се умањи достојанство ранијих бисера, већ да је у поређењу са многоценим зрном сваки други много мање вредан.“ Из ових речи видимо да је суштина и циљ нашег живота Сам Господ Исус Христос. Не колико смо постили, молили се, прочитали духовних књига, већ Сам Бог, живот са Њим. Говоримо ово из разлога што се дешава да у неком тренутку то заборавимо, заборавимо да је наш подвиг средство, али не и циљ.
Свети Григорије Двојеслов у свом тумачењу на ово место Јеванђеља пише о нечему што можемо да видимо и данас, то јест, да се људи који не знају за Бога искрено чуде када виде монахе, као и искрено црквене људе у свету. Чуде се јер не знају оно што ми знамо и што ми осећамо кроз живот са Богом. Ево како он пише о томе: „Поново се Царство небеско назива сличним човеку трговцу који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше, јер човек који је савршено познао сладост небеског живота колико је то могуће, такав радо оставља све што је волео на земљи. У поређењу са овим животом све губи цену; човек оставља имање, троши сабрано, његов дух се разгорева небеским, ништа од земаљског му се не допада, све што му се раније допадало од земних предмета га одбија, јер у његовом уму сија само бљесак многоценог бисера. О љубави таквог човека је тачно написано код Соломона: Јер је љубав јака као смрт (Песма над песм. 8:6), јер као што очигледно смрт лишава тело живота, тако љубав према вечном животу убија љубав према телесним стварима. Над ким она овлада у потпуности, таквог човека чини као неосетљивим за земаљске, спољашње жеље.“ Из ових речи нам постаје јасно да тек када човек дође у додир са благодаћу кроз живот у Цркви, схвата шта поседује, схвата да све оно чему се радују људи који нису са Богом не може ни да се пореди са благом које се налази у Цркви.
Светитељ Иларије Пиктавијски описује и карактер верујућег човека који проналази Бога на следећи начин: „Овде се говори о трговцу који се одавно налази у закону, који је дугим и напорним трудом сазнао за бисер и оставио оно што је достигао под теретом закона. Јер он је дуго трговао и изненада пронашао бисер какав је желео, чију цену треба упоредити са вредношћу целокупног његовог труда“. Преподобни Исидор Пелусиот додаје и да се под бисером разуме и народ Господњи који се одрекао незнабожачких идола и потражио Господа.
Блажени Теофилакт заокружује светоотачко тумачење на следећи начин: „Многи мисле да су бисери мисли разних философа. Ипак, само је један многоцени, јер постоји само једна истина, а то је Христос. Прича се да бисер настаје у шкољци чији су крајеви отворени. Када муња уђе у шкољку, она се опет затвори и тако се од светлости муње и капљице росе зачне бисер. Отуда му такав сјај. Тако се и Христос зачео у утроби Дјеве, од небеске муње, Светога Духа. И као што човек који има бисере често пребира рукама своје благо, знајући какво велико богатство поседује, док други то не знају, тако је исто проповед Христова скривена међу неприметним и неугледним људима. Потребно је да продамо све што имамо, да бисмо стекли тај бисер.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
