*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 23. новембра 2025. године.
Служба презвитера је саставни део свештене јерархије. Презвитер је свештенослужитељ (литург), онај који приноси дарове и призива благодат заједно са народом; он је проповедник и пастир (1. Тим. 4, 13), (пред)води верни народ ка Христу. Свети Јован Златоуст вели да не постоји велика разлика између презвитера и епископа, зато што први по својој служби имају обавезу да проповедају науку (1. Тим. 5, 17). Једина разлика међу двема службама јесте благодат хиротоније која искључиво припада епископима (Омилија 11. на 1. Тимотеју). Канони (58. апостолски и 19. Шестог Васељенског Сабора) предвиђају обавезу презвитерâ да поучавају свакодневно, а особито недељом, кроз Свето Писмо, тумачења и проповеди.
Презвитер је учитељ речју и делом, лекар и исцелитељ душевних рана, утешитељ телесних и животних невоља свих поверених му људи, и свеколиког народа Божјег. Он бивајући удостојен узвишеног презвитерског служења нема никакве присилне власти, јер је он истински пастир речи Божје.
Према светоотачком учењу, презвитер је само инструмент, јер једино Господ врши (ἐνεργεῖ) дело обожења. Свети Јован Златоуст наведену истину енергично изражава у својим коментарима на другу посланицу Тимотеју и каже: „Да ли знате шта је презвитер (πρεσβύτερος)? Он је анђео Господњи. Да ли су његове речи, његова својина? Ако одбијете њега, не одбијате њега, него Бога који га је посветио (ἐχειροτόνησεν). Aко Бог не дела (ἐνεργεί) кроз њега, онда не постоји крштење, нити причешће Тајнама, нити благослови; и ми више нисмо хришћани“ (P.G. 62, 610).
Ваистину је узвишено свештено служење једног презвитера. Презвитер је разделилац Тајни, јер оно што он раздељује није његово, зато Златоуст поучава: „Он је недостојан? Како то утиче на ствари? Бог је заиста некад учинио да принос говеда служи за спас његовог народа. Нити свештеников живот, ни његове врлине, не доприносе тој ствари. Све долази од благодати. Свештеник има благодат када отвори своја уста, али то је Бог који дела у свим стварима. Презвитер само савршава символ (σύμωολον). Принос (προσφορά) је исти, било да се приноси из руке првога, или од Петра и Павла. Тако да неко није ништа мањи него остали, јер човек није тај који освећује (ἁγιάζουσι), већ сâм Господ дарује освећење“ (P.G. 62,612).
Ако су човеку потребни отац и мајка у свакодневном животу, ако му је потребан ментор и учитељ на његовом интелектуалном путовању, онда — још више — за заједницу са Богом, за духовни пут, за улазак у духовни свет, непознат и тајанствен — потребан му је помоћник, водич, проводник у лику свештеника. Као што се свећа пали од друге свеће, тако се и човеково срце обично распламсава вером и љубављу према Богу из другог срца, у том процесу је драгоцена улога презвитера који је духовни отац поверене му пастве. Презвитер бдијући над повереном му паством, увек пред својим духовним очима има пример богомудрог апостола Павла који је своју паству поучавао и подсећао речима: „Ја вас ја родих у Христу Исусу кроз јеванђеље“ (1. Кор. 4, 15).
У овај недељни дан, двадесет и четврте седмице по Педесетници, када са храмовних амвона слушамо јеванђелску перикопу о исцељењу крвоточиве жене и васкрсењу дванаестогодишње кћери Јаира капетана, Црква Божја у Епархији ваљевској је била испуњена благодаћу поновљене Педесетнице, јер је руком Његовог Пресвештенства г. Исихија, најбогољубивијег Епископа ваљевског, часни ђакон Александар Панић хиротонисан у свештени чин презвитера.
„Божанска благодат која немоћи исцељује и недостатке допуњује“, узвела је у ред пречасних презвитера оца Александра Панића, сталног сарадника мисионарског портала „Кинонија“. Ова педесетничка радост осенила је све делатнике портала „Кинонија“, а нашу мисионарску породицу побудила да из свих крајева једним устима и једним срцем ускликнемо: Άξιος (Достојан)!
Знајући да узвишено свештено служење од једног презвитера Цркве Христове, захтева надљудску снагу, са љубављу узносимо своје молитве за новог презвитера Цркве Христове у Епархији ваљевској. Нека Велики Архијереј Господ наш Исус Христос, оцу Александру подари ревности и снаге да у свом пастирском служењу дубоко заоре бразду у Винограду Господњем, настојећи да следи истрајну веру крвоточиве жене и чудесно поверење у Господа које је делатно пројавио Јаир.
Са уверењем да ће отац Александар од данас на сваком светом Предложењу (Проскомидији), на свети дискос, принети честицу за здравље и спасење свих сатрудника мисионарског портала „Кинонија“, у радости поновљене Педесетнице са црквеним песником и ми кличемо: „Када је сишавши помешао језике, Вишњи раздељиваше народе; када огњене језике раздаваше, у јединство све призва: да једногласно славимо Свесветога Духа“ (кондак Педесетнице).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
