Настављамо даље, 13. и 14. стих:
Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.
Свети Игњатије Брјанчанинов тумачи ове речи на начин које су свима нама важан. Ево његових речи, које подстичу на изучавање Светог Писма: „Уска врата представљају пажљиво, темељно изучавање Закона Божијег и у Светом Писму и у животу. Тесни пут – то је делатност која је потпуно усмерена по јеванђелским заповестима“.
Свети Антоније Велики појашњава ове речи у светлу борбе са страстима, конкретно једне од најтежих борби које водимо у духовном животу – борбе са нашим језиком: „Љубљена браћо, премудри Соломон нам открива шта се може разумети под уским вратима у која треба да уђемо: Не дај устима својима да на грех наводе тело твоје, и не говори пред анђелом да је било нехотице (Проп. 5:6). Безумнику су уста његова погибао, и усне његове пругло души његовој (Приче Сол. 18:7). Дакле, обуздаваћемо наш језик тако да не изговарамо никакве ружне речи. Ружна реч је штетнија од сваког отрова. Рана од отрова се може исцелити, али ружна реч, када се изговори, не може да се врати“.
Блажени Јероним даје пригодну поуку о широком путу и његовој доступности. Његове речи су веома актуелне данас. Светитељ пише: „Ми не тражимо широки пут, али није ни потребно да га тражимо. Он нам је слободно откривен и он је пут оних који су у заблуди.“
Свети Златоуст нуди савет како да не паднемо духом када видимо да око нас велика већина иде управо тим широким путем и даје нам храну за ум у тренуцима колебања. Ево његових речи: „Не гледај на то, говори Христос, што је пут тежак и тесан, већ гледај где се он завршава. И не гледај опет на то што је супротни пут широк и простран, већ гледај где он води. Све ово Господ говори да би у нама пробудио бодрост. Са тим циљем је и на другом месту рекао: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Подвижник је ревноснији када јасно види да је његов подвиг поштован од стране Бога. Дакле, нећемо туговати ако се на путу живота са нама дешавају многе несреће. Нека је пут жалостан и врата тесна, међутим, није такав град ка коме воде. Зато ни овде не треба очекивати покој, али ни тамо не треба претпостављати ништа жалосно. Када Спаситељ говори мало их је који га налазе, онда ту открива лењост многих и саветује Своје слушаоце да обраћају пажњу не на благостање многих, већ на подвиге ретких. Много је више, говори Исус, таквих људи који не само да не иду тесним путем, већ га чак и не бирају – а то показује крајње безумље. Међутим, не треба гледати на многе и због тога се узнемиравати. Потребно је опонашати ретке и на сваки начин снажећи себе, тако ићи овим путем. Јер осим што је пут тесан, још и многи бране да се иде њиме“.
Као крај објашњења ових стихова прочитаћемо изреку авве Амона из Отачника која показује како да током сваког дана направимо макар корак-два на тесном путу: „Авву Амона су питали: ‘Шта је уски и тесни пут?’ Он је одговорио: ‘Уски и тесни пут јесте непрестано принуђивање својих помисли и одсецање сопствених жеља ради Бога’“. Дакле, када, колико је у нашој моћи, не дозвољавамо нашем уму да буде расејан, крећемо се тесним путем. Такође, из ове изреке видимо да се крећемо овим путем и онда када не испуњавамо баш сваку своју жељу која нам дође на ум.
Читам 15. стих који гласи:
Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.
Свети Златоуст објашњава да је овде у питању друга врста опасности у односу на људе којима не треба да се открива учење Цркве. Ево како он објашњава ову разлику: „Поред свиња и паса, ово је друга врста опасности и замки која је много опаснија од њих. Први су у крајњој мери познати и очигледни, а ови су скривени. Зато Спаситељ и заповеда да се само удаљавамо од свиња и паса, а ове још треба пажљиво и да посматрамо, јер је немогуће да се препознају на први поглед. Зато је и рекао: чувајте се, саветујући нам велику пажњу у њиховом препознавању… Ништа се неће ново или посебно десити. Ђаво увек припаја лаж истини. Овде под именом лажних пророка, по мом мишљењу, Христос подразумева не јеретике, већ оне који воде развратни живот, прикривају себе маском врлине. Такви људи се обично називају обмањивачима“.
Са своје стране Атанасије Велики даје и конкретни савет како да уочимо вукове у овчијој кожи: „Зато брате, ако видиш да неко има пристојну спољашњост, не обраћај пажњу да ли је обучен у овчије одело, да ли носи име свештеника или епископа или ђакона или подвижника, већ се труди да познаш каква су му дела. Да ли је целомудрен, да ли је гостопримљив, да ли је милостив, испуњен љубављу, да ли пребива у молитви, да ли је трпељив? Ако му је стомак бог, а грло представља пакао, ако страда од среброљубља, тргује побожношћу, остави га. То није прави пастир, већ вук грабљиви. Ако о дрвећу можеш да закључиш по плодовима, какви су, каквог су укуса и квалитета; тим пре треба да закључујеш о онима који продају Христа, које славе због побожности, а имају сатанску душу“.
На неопходност гледања нечијих плодова указује и свети Игњатије Брјанчанинов у следећој мисли: „Лажно учење се веома често излаже блиставо и привлачно. Није свако у стању да оцени лажно учење по мислима које се налазе у њему; међутим, по плодовима се оно одмах познаје, изобличава и оцењује.“ Дакле, видимо да посматрање плодова нечијег понашања и живота представља поуздани критеријум, који нам може помоћи да се сачувамо од оваквих људи. И опет, као што смо видели из ранијих светоотачких објашњења, разматрање нечијег поступка није исто што и осуда самог човека.
Свети Варсонуфије Велики даје јако, јако важан савет везано за посматрање плодова које доносе помисли које се појављују у нашим умовима. Његов савет је заиста у стању да нас сачува од многих мучења и да поједностави наш духовни живот. Ево како тумачи свети Варсонуфије: „Знај брате, да свака помисао којој не претходи тишина смирења не потиче од Бога, већ је очигледно са леве стране. Наш Господ долази тихо; све што је од непријатеља долази са смутњом и нередом. Иако се демони и показују као обучени у овчије одело, међутим, будући изнутра вуци грабљиви, показују се преко смутње коју стварају, као што је написано: по плодовима њиховим познаћете их.“ Дакле, колико год нам се праведном и светом чинила помисао која се појавила; ако доноси немир у нашу душу, она није од Бога. О овоме подучавају и други Свети Оци.
Послушајте и како свети Никодим Светогорац пише на ову тему: „Чувај себе од помисли које ти се чине светим и распаљују неразумну ревност о којој је Господ рекао: Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их. … Знај да све што те удаљује од смирења и од унутрашњег мира и спокоја, под каквом год ти се лепом сликом то представљало, све су то лажни пророци који се прикривају оделом овчијим, то јест, лицемерном ревношћу. То су вуци грабљиви који ти краду смирење, мир и спокој који су толико неопходни за свакога ко жели да има успех у духовном животу. И што се неко дело споља више чини украшено светошћу, то строжије мораш да га испиташ… Ако ти се догоди да неки пут и погрешиш у томе, немој бити малодушан, смири се пред Богом и поставши свестан своје немоћи, извуци поуку за будућност. Јер можда је Бог то допустио, да би у теби смирио неку црту гордости која је сакривена од тебе и коју не можеш да видиш“.
Настављамо даље са светоотачким тумачењима, читам 16. стих:
По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве?
Златоуст занимљиво прави разлику између људи који су у Православној Цркви, а које он назива обмањивачима и људи који се држе лажних учења, то јест, јереси. Светитељ јасно говори да се и код јеретика може видети често добар живот, за разлику од лицемера који за то нису способни из једног простог разлога – они не желе да се труде. Ево како Златоуст говори о томе: „Зато је Спаситељ и додао: По плодовима њиховим познаћете их. Код јеретика се често може видети добар живот, док код ових људи о којима говорим – никада. Пут по коме је Христос заповедио да се иде, сам је по себи тежак и тегобан. Лицемер никада неће пожелети да се труди; његово дело је само да се претвара“.
Преподобни Максим Исповедник у тумачењу овог стиха објашњава и духовни закон да једино искрен труд у духовном животу може да донесе плод, да ту нема протекције и пречица. Свети Максим пише: „Господ говори: Еда ли се бере са трња грожђе – то јест, да ли се од страсти добије врлина, или са чичка смокве – то јест, од живота по телу радосно знање“. Дакле, само искрен труд и живот по заповестима, може да донесе и праве плодове. Ово је важан савет, јер постоје људи који желе да скоро на силу у себи створе и угледају плодове молитве, поста и других врлина. Како говоре Свети Оци, наше је да се трудимо, а од Господа је плод врлине и још важније, време када ће тај плод доћи.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
