11. стих гласи: „А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској“.
Што се тиче сеобе вавилонске коју помиње апостол Матеј у стиху, она по објашњењу блаженог Теофилакта Охридског представља: „ропство у које су на крају пали (Јевреји) и сви заједно били одведени у Вавилон. Вавилонци су и раније ратовали против њих, али им нису нанели толико зла. Овај пут су их, међутим, потпуно иселили из њихове отаџбине“. Занимљиво је да рецимо у скоро целој књизи пророка Јеремије, пророк упорно објављује Јудејима да ће Господ навести казну на њих, да је Навуходоносор цар вавилонски оруђе Божије казне, да ће Јудејци живети само ако се буду предали вавилонском цару. Међутим, Јудеји не желе ни да чују за ово, на његова пророчанства одговарају оптужбама да је издајник, да је дефетиста и да слама дух војницима у одбрани Јерусалима и целе Јудеје. Ево стихова из књиге пророка Јеремије: Овако вели Господ: Ко остане у том граду (пророк говори о Јерусалиму), погинуће од мача, од глади или од помора; а ко отиде ка Халдејцима, остаће жив, и душа ће му његова бити уместо плена, и биће жив. Овако вели Господ: Доиста ће тај град бити предан у руке војсци цара Вавилонскога, и узеће га. И рекоше кнезови цару: Да се погуби тај човек, јер он ослабљава руке војницима који осташе у овом граду, и руке свему народу говорећи им такве речи, јер тај човек не тражи добра овом народу него зло. (Јер. 38:2-4)
Као што видимо, речи Духа Светога преко пророка, људи просто нису желели да прихвате јер се нису подударале са њиховим уверењима. Неко би могао да каже да је пророк Јеремија био анти-патриота, петоколонаш или како се говорило раније, ‘страни плаћеник и домаћи издајник’, а у суштини њему је било важно само шта је воља Божија, шта год ко други рекао, какве год националне идоле имао. Некада се воља Божија разликује од онога што ми сматрамо или што бисмо желели да буде воља Божија. Узгред, подсетио бих и да су током историје православни хришћани више пута предавани у ропство као казну за одступање од Бога. Довољно је само сетити се најновијих примера, рецимо, комунистичке владавине код нас, али и у другим православним народима. Исто тако су настрадали Румуни, Руси, Грци и други. Све то служи Промислу Божијем као оруђе да би се што више људских душа спасило.
Настављамо даље са стиховима. Од 12. до 16. стиха Јеванђеље гласи:
А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос.
За цара Јехонију Господ јасно говори да неће имати деце, следећим речима: „Овако вели Господ: Запишите да ће тај човек бити без деце и да неће бити срећан до свога века“ (Јер. 22:30). Међутим, апостол Матеј овде говори да је он родио Салатила? О чему се ради? У питању је закон левирата који је важан зато што објашњава и одређене разлике у родословима апостола Луке и Матеја. Овај закон је налагао да ако би неко умирао без деце, удовица умрлог није требало да се удаје за странца, већ је требало да је за жену узме брат умрлог. Ако умрли није имао брата, онда други, најближи рођак умрлог. Деца која би била рођена из тог брака сматрана су децом човека који је умро без деце. На тај начин би таква деца имала два оца: једног – по телу, другог – по закону. Тако је и Јехонијину жену узео Нирије, потомак цара Давида од његовог сина Натана. Зато и постоји разлика, то јест, у родослову Јеванђелисте Луке од цара Давида до Салаатила иде преко Нирија и Натана. Апостол Матеј нам показује законски пут родослова, а апостол Лука директно телесно потомство.
Овај исти закон, закон левирата, нам даје одговор и на дилему која се јавља око директних потомака Јосифа обручника Дјеве Марије. У Јеванђељу по Матеју, пише „Матан роди Јакова, а Јаков роди Јосифа“, а у Јеванђељу по Луки стоји да је Јосиф син Илијев, а да је Илије син Мататов? О чему се ради овде? Дакле, ми видимо да се наводе другачија имена за Јосифове оца и деду код апостола Луке и Матеја? Древни апологета Православне Цркве, Јулије Африканац објашњава ово на следећи начин: „Илије и Јаков су браћа од исте мајке али различитих отаца. Илијев отац је био Матат, који је потицао од Давидовог сина Натана, а Јаковљев отац је био Матан, он је потицао од Давидовог сина Соломона“. Нас ово може да збуњује због сличности њихових имена, један се зове Матат, а други Матан. Илије се у своје време оженио али је умро без деце и по закону левирата, Јаков му подиже семе, рађајући Јосифа, обручника Дјеве Марије. Јосиф је по природи био син Јакова, али се по закону сматрао Илијевим сином. Зато је Јосиф и могао да се сматра сином оба оца, одатле и разлика у родослову код апостола Луке и Матеја. Ово је истина, а не нека тобожња противречност коју рецимо неки исламски теолози покушавају да пронађу у Библији.
Што се тиче стиха: „А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос“, поставља се природно питање: зашто наводити родослов Јосифа који ни најмање није учествовао у натприродном и чудесном рођењу Господа Исуса Христа? Зашто се не наводи родослов Његове Мајке, Дјеве Марије?
Свети Јован Златоуст даје одличан одговор који ћу вам сада прочитати: „Зашто се не даје родослов Мајке и зашто се помиње баш о Јосифу који нимало није имао везе за рођењем? Очигледно је да је исувишно да родослов Мајке буде потребан. Шта је потребно решити на почетку? Питање порекла Дјеве од Давида. Дакле, одакле можемо знати да она потиче од Давида? Слушај: Бог заповеда Гаврилу да иде Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова (Лк. 1:27)… Код Јудејаца није било дозвољено да се узима жена не само из другог колена, већ и из другог рода или племена. Зато ако са Дјевом повежемо речи „из дома Давидова“ онда ће речено остати без икакве сумње; ако их повежемо са Јосифом, речено о њему ће се односити и на Дјеву. Ако је Јосиф био из рода и дома Давидова, онда је узео жену не из другог рода, већ из онога из кога је потицао и он сам. А шта, рећи ћеш ти, ако је Јосиф нарушио закон? Јеванђелиста је предвидео и то питање посведочивши да је Јосиф био праведан, тако да знајући његову врлину можеш бити уверен да он не би нарушио закон… Сада треба рећи зашто Јеванђелиста није дао Њен родослов, већ Јосифов. Дакле, зашто? Код Јудејаца није био обичај да воде родослов по женској линији; и да би сачувао и обичај и да се не би на самом почетку показао као његов рушитељ, а да би нам са друге стране показао и Дјевино порекло, Јеванђелиста прећутавши о Њеним прецима представио је родослов Јосифа. Да је представио Дјевин родослов – то би се сматрало новином; да је прећутао о Јосифу, не бисмо знали Дјевине претке. Дакле, да бисмо знали ко је била Марија, одакле је потицала, и да уједно не би ни обичај био нарушен, Јеванђелиста је представио родослов Њеног обручника и показао да Она потиче из дома Давидова.“
Настављамо даље, са 17. стихом:
„Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест.“
Свети Оци говоре да навођењем три дела родослова који су подељени на четрнаест покољења, Бог показује да никакав вид државног управљања није помогао да Јудеји буду бољи, да буду верни Богу. У првом делу историје, од Авраама до Давида, био је период владавине судија, затим од Давида до вавилонског ропства, владали су цареви, а након периода у Вавилону, након повратка, израиљским народом су управљали првосвештеници. Сва ова раздобља, Јевреји, по речима блаженог Теофилакта „нису искористили да се науче врлинском животу и зато им је био потребан истински Судија, Цар и Свештеник – Христос“. Мислим да је то важна поука и за нас данас, јер никакав политички програм нити начин уређења државе не може да нам помогне да постанемо бољи, ако ми сами не желимо да живимо са Христом. Православна Црква је за 2000 година своје историје, живела и доносила плод Богу стварајући свете Божије људе под најразличитијим облицима владавине: републици, монархији, под окупацијом од стране иноверних, атеиста, итд. Свети Оци такође скрећу пажњу да у трећем делу, од Јехоније до Јосифа постоји тринаест, а не четрнаест покољења. Одговор за ово је да се и Сам Христос убраја као четрнаесто покољење.
На основу светоотачких тумачења додатно савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
