Ево 4. стиха друге главе:
А сам Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му бијаше биље и дивљи мед.
Јован је као што смо рекли, својом појавом и својим животом подсећао на Илију. Сама одећа и храна су говорили о строгом подвижничком животу. Свети Николај Охридски и на примеру светог Претече потврђује ону истину духовног живота да су сви Светитељи прво и пре свега на делу испунили заповести Господње. Свети владика пише следеће: „Као и сви свети људи што нису живели књижном мудрошћу него опробаним стварностима, тако и Свети Јован. Он се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба… Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед.“ Ове последње речи светог Николаја о томе да је свети Јован и кроз јако оскудну храну добијао силу Божију потврдиле су се кроз примере много других светитеља који су постили дуго без хране и воде или су узимали веома мало хране. Свети Атанасије Велики додаје да овај дивљи мед уопште није налик на мед који ми данас једемо, већ да је био веома горак и тежак за јело. Дакле, и у томе видимо његов подвиг и победу над својом људском природом.
Свети Максим Турински веома занимљиво објашњава значење Јованове одеће и то повезује са Христом. Грубу одећу поистовећује са људским телом које је постало дебело и грубо и које је Христос узео на себе да би нас спасио, а кожни појас такође симболише нашу немоћну људску природу коју је Христос повезао у врлине. Пре Христа, наша људска природа је била ослобођена од врлина, а сада је чврсто везана у врлине.
Свети Јован Златоуст нас са своје стране позива да светог Претечу имамо за пример за свој живот у подвигу, да се колико је у нашим моћима трудимо да и ми будемо макар мало налик на њега: „Ако је Јован, тако чисти муж, светлији од неба и виши од свих пророка, од кога није било већег и који је имао такву смелост – ако је он водио тако суров живот, потпуно пренебрегавајући сва сувишна задовољства, какво ћемо ми имати оправдање који после толико великих добрих дела која су нам учињена и при безбројним гресима који нас притискају, не показујемо чак ни најмањи део његовог покајања, већ се опијамо, преједамо, мажемо мирисима, не живимо ништа боље од блудница из позоришта, разнежујемо се на сваки начин и тако чинимо себе лаким пленом за сатану.“ Свети Јован овде не говори о нормалној бризи за тело, већ о раскоши која нас неприметно удаљује од подвижничког духа Православља који нам је неопходан у макар малој мери да бисмо сачували себе од свега онога што нас окружује. Свети цариградски патријарх нас подсећа и да је оволико узвишени живот свети Претеча водио у време Старог Завета, дакле док још благодат Духа није сишла на дан Педесетнице, док нам Господ још није отворио врата Царства Небеског.
Блажени Теофилакт Охридски објашњава симболично значење кожног појаса који је свети Јован носио. Светитељ пише: „Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани… Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.“
У наредна два стиха, 5. и 6., апостол Матеј описује одјек који је проповед светог Јована Крститеља имала у јудејском народу:
Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповедаху грехе своје.
Оваква појава пророка је изазвала велико интересовање у народу. Свети Јован Златоуст објашњава да су сви желели да га чују упркос томе што је његова проповед била неочекивана за многе савременике: „Па и сам начин проповеди био је чудан и посебан. У реалности, они од Јована нису слушали ништа уобичајено: ни за земаљске ратове, битке и победе, ни о несрећама глади и помора, ни о Вавилонцима и Персијанцима, ни о освајању града, нити о било чему другом обичном, већ о небесима, небеском царству и о мучењу у геени. Ето зашто су Јудејци без обзира на то што су не много пре тога следбеници бунтовника Јуде и Тевде били побијени у јорданској пустињи, без имало страха ишли тамо. Јован их није призивао са намером као и ти бунтовници, тј. да би их наговарао на обнову царства, устанке и новине, већ да их руководи ка Царству небеском. Зато их он и није задржавао у пустињи да би их водио за собом, већ их је пуштао, предавао им крштење и правила строгог живота; свим силама се трудио да их саветује да презру све земаљско и да се узносе и стално устремљују ка будућем.“
Што се тиче проповеди светог Јована и крштења која је он вршио, Свети Оци јасно уче да његово крштење није могло да дарује опроштај грехова, већ је имало за задатак да припреми људе за проповед Господа Исуса Христа. Према речима блаженог Теофилакта Охридског: „Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова“.
Настављамо са 7. стихом који гласи:
А кад виде многе фарисеје и садукеје где долазе да их крсти, рече им: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде?
Овде се први пут од почетка Јеванђеља сусрећемо са представницима ових група у јудејском народу. У питању су биле групе људи који су заузимали посебан положај у народу. Рецимо, само значење термина „фарисеј“ је „издвојени“ јер су се они веома трудили да се својим животом и понашањем издвоје од остатка народа. За њих је најважније било спољашње понашање и ритуална или обредна побожност коју су изражавали у врло ситничавом тачном испуњавању обреда али и много наслеђених предања. Осим Мојсејевог закона, они су прихватали и многа усмена предања за која су сматрали да су неопходна да би се најстроже чували обреди и одлуке самог закона. Та предања они називају предања старих и за њихово кршење прекоревају Христа и Његове апостоле. (Мт. 15:2). Да би се издвојили од осталог народа, обраћали су пажњу и на своју одећу, носили су широке хаљине на којима су имали нашивене изреке из Мојсејевог закона. Уживали су велики углед у народу као велики познаваоци Закона што су заиста и били, али у смислу спољашњег познавања Закона и његових одредби. Што се тиче својих веровања, фарисеји су били ближи истинској вери у односу на секту садукеја. Садукеји су потицали и своје име добили од Садока, јудејског првосвештеника који је био на челу Синедриона у периоду на око триста година пре Христовог рођења. Они су били прави материјалисти – рационалисти. Из Јеванђеља видимо да су одрицали постојање васкрсења, анђела, вечног живота. Ипак, иако малобројни, налазили су се на истакнутим положајима, заузимали су често места првосвештеника, њих је занимало искључиво материјално богатство, положаји и утицај који су могли да стекну преко њих. Рецимо, првосвештеник Кајафа који је судио Господу је припадао секти садукеја. Фарисеји су се клонили првосвештеничких места јер је то подразумевало непрестане и тесне контакте са Римљанима које су фарисеји сматрали за нечисте незнабошце и нису желели да буду приморани на било какве компромисне одлуке. Њима је драгоценије од свега био утицај који су имали на народ. И у овом случају можемо да видимо да се људи другачије понашају у зависности од конкретних страсти којима робују другачије и понашају. Садукејима је важније од Самог Бога да стекну богатство, положаје и власт, а фарисејима је моћ и утицај у народу био важнији од Бога. Таквим људима се свети Јован Претеча обраћа речима породи аспидини. И садукеји и фарисеји су могли да виде колики је утицај на народ имао свети Претеча и колико много народа је долазило њему. Самим тим то је значило да се њихов утицај на народ смањује што је за њих било веома болно.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Фото: Епархија Милешевска
