Настављамо са тумачењем 10. и 11. стиха петнаесте главе Јеванђеља по Матеју.
Свети Теофан Затворник наглашава значај поста, јер обично људи који траже изговоре за то што не посте наводе управо ове стихове и говоре да човека не прља храна коју узима. Свети Теофан пише: „Господ то није рекао због тога што је пост сматрао непотребним, или што га ниje благоволео. Не, Он је и сам постио и апостоле је томе научио. И Цркви својој светој Он је установио постове. Он је то рекао да се ми, постећи, не бисмо само ограничавали на смањену количину хране или сухоједење, већ да бисмо се потрудили да и душом постимо, не попуштајући њеним жељама и страсним побудама. И то је главно. Пост у том смислу служи као најснажније средство. Основа страсти је у телу: кад је тело измождено, страсти као да су поткопане и њихова снага се руши. Без поста се одупрети страстима било би равно чуду – наћи се у пламену и не изгорети. Како било шта духовно у намерама и интересовањима може имати онај ко тело своје гости обилном храном, сном и одмором? Одлепити се од земље и ући у сагледавање невидљивих ствари он може остварити у мери у којој се остарела птица може подићи са земље”.
Свети Златоуст показује да Господ жели сву пажњу народа који Га слуша, јер жели да им преда врло важну поуку: „Погледај како Господ уводи закон: дозвавши народ, рече им: Слушајте и разумијте! Не објављује им просто овај закон, већ са поштовањем и снисходљиво привлачи народ на прихватање Својих речи. Исус се користи прикладним тренутком: почиње да износи закон након што је изобличио фарисеје, одржао победу над њима и осудио их речима пророка, то јест, када је народ лакше могао да прихвати Његове речи; и притом Господ не само да их призива, већ и буди њихову пажњу. Разумијте, говори Исус, то јест, размислите, обратите пажњу. Закон који сада желим да вам дам је достојан тога. Ако су фарисеји несвојевремено нарушили закон да би сачували своја предања и ви сте их слушали, много сте више дужни да слушате Мене, који вас сада поучавам најузвишенијој мудрости. Међутим, Господ није рекао да разликовање хране не значи ништа и да је Мојсеј то дао узалуд или из снисхођења; већ говори као савет, позајмљујући доказ из самих чињеница. … Слушајући ово, фарисеји ништа нису приговорили. Нису рекли: шта то говориш? Иако је Сам Бог дао толико заповести о чувању разлике у храни, а Ти сада дајеш такав закон? Али пошто их је Христос натерао да потпуно заћуте не само тиме што их је изобличио, већ и тиме што је показао њихову поквареност, откривајући њихове тајне поступке и скривене помисли, они су се ћутке удаљили. Међутим, погледај како Господ нигде не устаје очигледно против хране; зато и није рекао ‘храна’, већ не погани човека што улази у уста, што је могло да се односи и на прање руку. Иако је Исус говорио о храни, могло је да се помисли да је говорио и о прању руку. Разлика у храни је била толико строго чувана, да је и након васкрсења, Петар рекао: Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто (Дела ап. 10:14)… Зато није рекао директно ‘храна не прља човека’, већ је говорио као да расуђује о прању руку, тако да фарисеји не би могли да узврате“.
Блажени Теофилакт објашњава шта је то што нас заправо прља и шта је најважније за нас: „Оно што прља унутрашњег човека јесу неприличне речи. Овим речима хоће да покаже да су фарисеји опогањени, јер говоре речи пуне зависти. Обрати пажњу на Његову мудрост, јер јавно не установљава да се једе неопраним рукама, али то и не забрањује, већ нас учи нечем другом – да не дозволимо да из нашег срца излазе зле речи“.
Свети Филарет Московски објашњава смисао Исаијиних речи: „Шта значи приближавати се устима Богу, а срцем стајати далеко од Њега? Изговарати својим устима или слушати из уста других молитвене речи Богу, али не сједињавати са њима пажњу срца и духовну топлину, то јест, молити се без љубави. Није тешко да се сујетност такве молитве открије једноставним размишљањем. Шта ради дете које је тек почело да мисли, да би добило ствар коју жели од оца или мајке? Зар не сједињује са својим молбама све изразе дечије љубави и нежности које зна? Дакле, зар не треба да сматрамо себе неразумнијим од саме деце, када мислимо да ће донети плода наше хладне, без пажње, без љубави молбе да добијемо нешто од Оца Небеског, Који управо гледа на наше срце. Зар ћемо рећи да је Бог више благ од земаљских родитеља и да ће зато дати добра онима који Га моле? Тачно је, али је Бог и праведнији од њих и зато не може да дарује недостојнима; управо због саме благости не може да дарује добра онима који Га моле да не би испрљали само добро; али шта још говори закон духовни? Он показује да не само испуњење молитве, већ да и сама молитва не може да буде истинска и чиста без истинске и чисте љубави. А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим. А Онај што испитује срца, зна шта је жеља Духа, јер по вољи Божијој посредује за свете. И да човек који слуша ово не би остао у недоумици како је могуће стећи овако узвишено заступање, апостол одмах додаје следеће речи: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8:26-28). Љубав према Богу окреће све у средства ка нашем спасењу и блаженству; без љубави ништа не достиже тај циљ. Светилник неће светлити без уља, нити ће молитва озарити дух без љубави. Без огња се неће уздићи мирис тамјана, нити ће молитва без љубави моћи да се уздигне ка Богу“.
12. и 13. стих:
Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч, саблазнише се? А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се.
Свети Златоуст занимљиво пише да су апостоли говорећи о фарисејима заправо сами хтели да чују одговор на питање које их је узнемирило: „Ученици су ово рекли не толико што су бринули о фарисејима, колико зато што су и сами били збуњени. Међутим, пошто нису смели да тако говоре у своје име, желели су да схвате кроз помињање других. А да су и сами били саблажњени види се из чињенице да ревносни Петар који увек предухитри друге прилази и говори Исусу: растумачи нам причу ову. Откривајући своју душевну узнемиреност, али не усуђујући се да јавно каже: ‘ја се саблажњавам’, Петар моли за објашњење да би се избавио од ове узнемирености, због чега је био и подвргнут прекору.
Блажени Јероним даје узвишени одговор на питање слободне воље и предодређености које се појављује у дубљем размишљању над овим стиховима: „У Светом Писму чак и оно што се чини једноставним, истовремено је испуњено је питањима. Свако дрво, говори Исус, које није усадио Отац Мој небески, искорениће се. На тај начин као да ће бити ишчупане са кореном и оне биљке о којима говори апостол: Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте (1 Кор. 3:6). Међутим, ова недоумица се решава оним што се код апостола чита даље: Бог учини да узрасте. Исто тако он пише и ово: ви сте Божија њива, Божија грађевина, и још јер ми смо Божији сарадници (1 Кор. 3:9). Ако су апостоли сарадници, онда значи да када Павле сади, а Аполос залива, заједно са овим сарадницима, сади и залива и Бог. Ово место злоупотребљавају они који говоре о различитим природама код људи, говорећи: ‘Ако ће дрво које није засадио Отац бити ишчупано са кореном, онда следи да дрво које је засадио Отац не може да буде ишчупано’. Али нека такви људи чују следеће речи пророка Јеремије: Ја те посадих лозу изабрану, све сјеме истинито; па како ми се промени и изметну се одвода од туђе лозе? (јер. 2:21). Истина је, Бог је засадио и нико не може да искорени оно што је Он засадио. Међутим, пошто се раст дрвета одвија у слободној вољи човека, зато нико и не може да га ишчупа заједно са кореном, ако се само дрво не сложи са тиме“. Дакле, из ових речи видимо да никоме Бог не одређује судбину, да човек није немоћно оруђе, већ да итекако одлучује о себи, својој судбини јер поседује дар који му Бог неће никада одузети – а то је слобода воље.
Светитељ Хроматије Аквилејски указује да раст дрвета може да се дешава и без воље Божије и да ово видимо у развоју различитих јеретичких учења, учења која одричу Бога. Међутим, крај свих тих учења која подстиче ђаво је сигуран – све њих ће ишчупати Бог. Хроматије пише на следећи начин: „Књижевници и фарисеји су… преступили закон Божији и уводили сопствене одлуке које уопште нису биле од Бога; притом, они су желели да се њихове одлуке испуњавају као Божије. Тако да нису без основа заслужили да буду искорењени од стране Господа, јер су наметали сопствено учење. И Господ говори: Свако дрво које није усадио Отац Мој небески, искорениће се. Заиста раст таквог дрвета није био од Бога, већ од људи. И свако покварено дрво – не само књижевника и фарисеја, већ и свих јеретика ће бити искорењено од стране Господа. Нека оно привремено и пусти своје гране неверја, међутим, такво дрво не може да пусти корење јер такво дрво није од Бога, већ од ђавола. И штавише, оно мора да буде искорењено и предано на вечни огањ јер не доноси плодове вере и спасења.“
14. стих:
Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.
Блажени Теофилакт пише о томе да је важно да препознамо када око некога можемо и треба да се трудимо да упозна истину, а када је тренутак да га оставимо. Oн одговара и на дилему да ли за такве људе важи упозорење Господа о саблажњавању ближњих: „Пошто су фарисеји били у безнадежном стању и неизлечиви, Господ говори: Оставите их. Из овога можемо да научимо да нам не доноси штету ако се о нас саблазне они који се својевољно саблажњавају и који су (духовно) неизлечиви. Господ их назива слепим учитељима слепаца. Ово говори како би народ одвратио од њих.“
Хроматије Аквилејски пише да јеретици спадају у категорију слепих вођа: У наставку Господ говори: оставите их, слепи су вођи слепима: а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. Ове речи су имале за циљ да укажу на књижевнике и фарисеје заслепљене заблудама свог неверја; они не само да нису могли да препознају светлост истине не верујући у Христа, већ су за собом у јаму пропасти вукли и друге. Ове речи се односе и на јеретике. Одбацујући да је Христос ‘истинита светлост од истините светлостi, Бог од Бога’ они су такође ослепели. Носећи лажно учење они су се показали као вође и наставници несрећника који их прате.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
