„Све је Мени предао Отац Мој…“

Почињемо тумачење са 27. стихом:

Све је Mени предао Отац Mој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити.

Свети Јован Златоуст на овом месту расуђује о великим догматским истинама које се крију у овом стиху. Златоуст пише да Исус овде говори о Свом Божанству, својој једнакости са Оцем али то ради прикривено због Јудејаца. Ево Златоустовог тумачења: „Да ти не би помислио да када је Исус говорио: Хвалим Те… што си сакрио ово… и открио то безазленима, да то значи да Он Сам по Себи није имао ту исту силу и да није био у стању да учини то исто, Христос говори: Све је Мени предао Отац Мој. И онима који се радују што им се демони повинују, говори, што се чудите што вам се демони повинују? Моје је све. Све је Мени предао. … Даље нам Господ Исус Христос наговештава нешто још важније и тако усмерава на разумевање речи: и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син. Људима који немају знање се чини да ове речи не зависе од претходних, ипак оне су у итекако међусобно повезане. Рекавши: Све је Мени предао Отац Мој, Господ нам дарује да разумемо ове речи, говорећи: ‘шта је ту за дивљење да сам Ја Господар свега, када Ја имам и нешто више од тога? Ја знам Оца и једне сам природе са Њим’. А на ово последње Исус указује прикривено, говорећи да Га само Он тако зна, јер речи: нити Оца ко зна до Син, управо то и значе. И обрати пажњу када Исус говори ово апостолима: онда када су добили доказ Његове силе из самих дела, када Га нису видели само како чини чуда, већ су и сами у Његово име могли да чине таква чуда. … Нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити. Није написано: коме заповеди, или коме нареди: већ ако Син хоће коме открити. Син, откривајући Оца, открива и Себе. … Пошто је фарисеје саблажњавало посебно то што им се Исус чинио противником Бога, Он на све начине и оповргава ову мисао и труди се на томе не мање неголи на чудима, а можда чак и још више. Када говори: нити Оца ко зна до Син, не мисли на то да Оца нису сви познали, већ да нико нема такво знање о Оцу какво о Њему има Син“.

Свети Кирил Александријски са своје стране пише у тумачењу овог стиха: „Пошто је Исус рекао све је Мени предао, да се не би учинило да је Он тобож другог порекла и да је мањи од Оца, Исус је додао и то, да би показао да је Његова природа тајанствена и недостижна, као и код Оца. Јер само божанска природа Тројице познаје себе саму. Само Отац зна Свог Сина, плод Своје природе, само божански Плод зна Онога од Кога се родио, само Дух Свети познаје дубине Божије (1. Кор. 2:10), то јест, мисли Оца и Сина“.

Свештеномученик Онуфрије Гагаљук овде пише о нечему што не би никако требало да заборављамо: „Постоји много духовних питања које не може да достигне не само природни људски разум, већ и разум који је просвећен хришћанским знањем. Таква су питања о Божанској природи: о почетку, вечности Бога, о Његовом постојању без анђелског света и целе васељене и слично. За наш ум је крајње опасно да одлази у ту скривену област; она је бесконачно изнад нашег видокруга и ми својим схватањем нисмо у стању да обухватимо ова питања. Свети Оци Цркве као што су Григорије Богослов, Григорије Ниски, Василије Велики, Јован Златоуст и други уче да ми можемо да познамо Божанска својства: премудрост, благост, свемоћ и друге; такође и да Бог постоји. Међутим, човек не може да зна какав је Бог по Својој природи. Премудри Јован Дамаскин говори да нам је Бог открио све што је потребно за наше спасење… Улазити у размишљања о Божанској природи је признак гордости људске мисли. И уопште, покрет хришћанског ума се усмерава не на освајање нових истине, већ на усвајање истина које су нам дате од Бога. Ми увек треба да памтимо да ако је нешто угодно Богу, Он ће открити тајне Својим људима и коме Син хоће да открије… Зато љубљени, ако теби одједном дође мисао о Божанској природи и уопште о ономе чега нема у речи Божијој, што нам није откривено, знај да су ту сујетне, штетне мисли; оне потичу од лукавог који је искушао и прародитеље: постаћете као богови (1. Мојс. 3:5). Одагнај од себе ову саблазан и одговори кушачу речима великог апостола: Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2:11).

Свети Јустин Ћелијски произноси своје тумачење на следећи начин: „Син хоће да свакоме човеку открије Оца, само човек треба најпре да вером у Христа и љубављу према Христу учини себе достојним тога откривења. Христос Богочовек свима показује и открива Оца, свима телом и духом, учењем и делима казује Оца“. Ава Јустин овим тумачењем уједно побија и све тврдње да је човеку тешко да се спаси, да Бог не води рачуна. Као и увек, човек је тај ко треба себе да учини спремним да би му Господ Исус открио Оца небеског.

Ево и последњих стихова 11. главе:

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.

Свети Кирило Александријски објашњава кога означавају уморни, а кога натоварени: „Уморнима Исус назива Јудеје који нису могли да понесу јарам закона, а натовареним идолопоклонике пошто су они били оптерећени ђаволом и притиснути мноштвом грехова“.

Свети Јустин Ћелијски дирљиво објашњава коме се Христос овде обраћа. Јустин пише: „Сви који се трудите, који неуморно радите тражећи смисао животу, смисао души, смисао свету; сви који сте натоварени тешким бременом својих грехова и грехова свега света и претешким страхотама смрти; који до очајне малаксалости духа осећате грешност своју и грешност свих људи; који непрестано тражите одмор од грехова и спасење од смрти и не налазите ни у Закону ни изван Закона – ходите к Мени и Ја ћу вас одморити – скинућу бремена тешка са душа ваших, самоубилачко бреме греха и свестравично бреме смрти… Ходите к Мени сви који сте уморни – сви, не овај или онај, већ ходите сви који се налазите у бригама, у тугама, у гресима; ходите не да бих вас подвргао мучењу. Него да би вас ослободио од грехова ваших; ходите, не зато што Ми је потребна слава ваша, већ зато што Ми је потребно спасење ваше.

Свети Игњатије Брјанчанинов објашњава значење јарма и бремена: „Јарам и бреме Христово – то су јеванђелске заповести. Оне траже самопожртвовање, и зато су назване јармом, али ослобађају и оживљавају душу, испуњавају је неисказивим миром и наслађивањем, и зато су назване јармом благим и лаким. Свака од њих миомирише кротошћу и смирењем, преноси те врлине извршиоцу заповести. Навика испуњавања јеванђелских заповести чини да кротост и смирење постају својства душе. Тада Божија благодат уводи у душу духовну кротост и духовно смирење дејством надумног мира Христовог“. Блажени Августин наставља и објашњава велику истину духовног живота – да помоћу вршења заповести човек почиње да стиче смирење, а тек са смирењем и остале врлине које Господ тражи: „Ако хоћеш да будеш велики, почни са малим. Ако желиш да подигнеш здање велике висине, почни најпре са темељом смирења. И свако ко жели и намерава да подигне здање великих размера, тим дубље копа што ће више здање бити. Када се подиже здање, оно се подиже увис; међутим, онај ко поставља темељ, спушта се наниже.“

Макарије Велики пише о ономе што су осетили макар у малој мери сви они који се искрено труде да живе по Богу: „Јер Господ призива човека покоју, говорећи: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. И оне душе које се покоравају и прилазе, Исус умирује од тешких, оптерећујућих и нечистих помисли; они постају чисти од сваког безакоња, празнују истинску суботу, пријатну и свету, празнују духовни празник неизрециве радости и весеља; од срца врше служење које је чисто и благоугодно Богу. И то јесте истинска и света субота.“ Управо то олакшање и већа слобода коју осећамо од налета помисли нам сведоче колико се човек осећа слободан што је ближе Господу и колико се мучи и страда када је далеко од Господа.

Тумачење 11. главе може се завршити речима светог Јустина Пољанског: „Како је дирљива ова заповест којом Господ – Пут, Истина и Живот – призива ка Себи све уморне и натоварене, обећавајући да ће их одморити. Он као да их моли: Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем; бреме је Моје лако. И љубљени Христов ученик, свети јеванђелиста Јован Богослов наравно, из искуства говори, да заповеди Христове нису тешке (1. Јн. 5:3). Колико је срећан онај ко испуњава ове заповести!“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић