*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 25. децембра 2025. године.
Свети Спиридон Тримитунтски чудотворац је један од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви, свој живот је провео на Кипру, трећем највећем острву у Средоземном мору. Живео је у трећем веку до раног четвртог века нове ере. У време његовог рођења, хришћанска Црква, коју су на Кипру основали апостоли Павле и Варнава, постојала је више од два ипо века. Већину свог живота био је обичан пастир, а касније је служио као архијереј. Овај угодник Божји је водио чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, а Авраама у гостољубљу. Свети Спиридон Тримитунтски се упокојио 348. године, када је свети Јован Златоуст још био беба, а када су свети Григорије Богослов и свети Василије Велики били у младости.
Живећи у свету, овај светитељ је толико угодио Богу да је удостојен дара чудотворства. Исцељивао је неизлечиве болести и изгонио демоне једном речју. Свети Спиридон се бринуо о свом стаду са великом љубављу. Његовим молитвама, суше су замењиване обилним и животворним кишама, а непрестане кише замењиване су сунчаним временом, болесни су исцељивани, а демони изгоњени. У наставку навешћемо само неколико чудесних догађаја из живота овог угодника Божјег.
Жена је дошла са мртвим дететом у наручју, тражећи светитељево заступништво. После молитве, он је вратио новорођенче у живот. Мајка, преплављена радошћу, пала је и остала мртва. Усрдна молитва светитеља Божјег вратила је и мајку у живот. Журећи да спасе свог пријатеља, оклеветаног и осуђеног на смрт, светитеља је на путу зауставио велики поток који се изненада излио због поплаве. Светитељ је наредио потоку: „Стани! Владика целог света ти наређује да могу прећи како бих стигао да помогнем свом пријатељу“. Поток је одмах престао да тече, и он је безбедно прешао на другу обалу.
Једног дана, свети Спиридон је ушао у празан храм, заповедио је да се упале кандила и свеће и почео је службу. Када је произнео благослов речима: „Мир свима“, он и ђакон су чули мноштво гласова одозго који су појањем одговорили: „И духу твоме.“ Овај хор је био величанственији од људског појања. На сваку прозбу јектеније, невидљиви хор је појао: „Господе, помилуј“. Призвани појањем које је допирало из храма, они који су били у близини журили су да уђу у храм, а како су се приближавали храму, чудесно појање је све више испуњавало њихове уши и радовало њихова срца. Када су ушли у храм, нису видели никога осим епископа и ђакона.
Када је свети Спиридон путовао на заседање Првог васељенског сабора, 325. године, преноћио је у једној гостионици. Намеравајући да спрече светитељево учешће на сабору, у току ноћи, јеретици аријанци су тајно заклали његова два коња одсекавши им главе. Када је светитељ у свитање новог дана видео шта се догодило, призивајући у помоћ Господа Створитеља неба и земље, наредио је свом слузи да одсечене главе припоји коњским телима. Слуга је поступио по наређењу, али је у брзини главу белог коња припојио трупу вранца, а вранчеву главу трупу белца. Чудесном интервенцијом Божјом, а молитвом светог Спиридона, коњи су оживели. Светитељ је продужио свој пут ка Никеји, а сви људи који су га сретали на путу, чудили су се како виде вранца са белом главом и белца са враном главом. Светитељ је и овим чудом посрамио безумне јеретике. Свети Спиридон је попут светог Николаја мирликијског чудотворца, веома ватрено учествовао у раду Првог васељенског сабора. Будући да су свети саборски оци водили дуге спорове о Једноме Богу у Тројици, да би сликовито приказао Јединство Свете Тројице, свети Спиридон је узео циглу и снажно је стиснуо, а из цигле је у висину изашао огањ, испод цигле је потекла вода, а блато је остало у светитељевој руци. Тада је свети Спиридон рекао: „Ето, три стихије, а једна цигла. Тако је и у Светој Тројици: три Лица, а један Бог“.
Светитељ је на различите начине пројављивао дела милосрђа и састрадалне љубави према свакоме човеку, о чему поред многобројних сличних чудеса, сведочи и следећи догађај. На почетку Великог поста, путник је покуцао на врата светог Спиридона, видевши да је путник веома уморан, светитељ је рекао својој ћерки: „Опери ноге овом човеку и понуди му нешто да једе.“ Будући да је било време Великог поста, потребне залихе хране нису биле обезбеђене, јер је светитељ јео само одређеним данима, а осталим данима је постио. Ћерка је одговорила да у кући нема ни хлеба ни брашна. Тада је Божји светитељ, извињавајући се госту, наредио својој ћерки да испече мало слане свињетине коју је имао у резерви и, угостивши путника који је сео за сто, светититељ је почео да једе, подстичући човека да и он чини тако. Када је овај, називајући себе хришћанином, одбио, светитељ је додао: „Тим мање треба да одбијеш, јер је реч Божја: ‘Чистима је све чисто.’“
Једном приликом лопови су одлучили да украду овце светог Спиридона. Касно у ноћ ушли су у тор, али су се одмах нашли везани невидљивом силом. Када је свануо нови дан, светитељ је дошао до стада и, видевши везане разбојнике, помолио се, одвезао их је и на крају убедио да напусте своја безакона и грешна дела, поучавајући их да увек зарађују за живот поштеним радом. Светитељ је сваком од лопова дао по овцу. Отпуштајући их, љубазно је рекао: „Нека ваше бдење не буде узалудно.“
Људи су се светом Спиридону често обраћали за подршку и помоћ. Велики је број случајева када су све људске потребе светитељевом добротом чудесно решене. Налазећи се у невољи, један човек је дошао код светог Спиридона молећи га да му позајми новац. Будући да је светитељ живео веома скромним животом и сам није имао новца, али није могао да дозволи човеку да оде празних руку. Изашао је у своје двориште и приметио је испред себе змију, његовом молитвом Господу, змија се претворила у злато. Дао је сиромашном човеку златну змију, тражећи од њега да користи накит као залог за новац. Зарадивши новац и отплативши дуг, човек је вратио златну змију светом Спиридону. Када је светитељ узео драгоцени украс у облику змије, изнео га је у двориште и ставио на земљу, а златна змија се чудесно претворила поново у праву змију.
Свети Спиридон је имао ћерку девицу по имену Ирина, која је, као и њен отац, водила свет и богоугодан живот. Када се упокојила, једна жена је дошла светитељу плачући. Светитељ је са љубављу примио, а уплакана жена је рекла како је његовој, сада већ покојној ћерки Ирини, дала златни накит на чување. Светитељ је претражио кућу у намери да нађе накит, али није га нашао. Дирнут сузама ове жене, свети Спиридон је пришао ковчегу своје покојне ћерке и обратио јој се као да је жива, рекавши: „Ћерко моја, Ирино! Где је накит поверен теби на чување?“ Ирина, као да се пробудила из сна, одговорила је: „Господару мој! Сакрила сам га на овом месту куће.“ И показа место. Тада јој светитељ рече: „Сада спавај, кћери моја, док те Господ не пробуди у време Општег Васкрсења.“
Мошти светог Спиридона се чувају на острву Крф (Керкира), Грчка. Сваке године свештенство цркве светог Спиридона поново полаже светитељеве мошти; и задивљујуће, увек налазе његове папуче излизане са рупама, као да свети Спиридон и даље хода по земљи, помажући онима који га призивају и траже његово заступништво. Сваке године се његове папуче деле на мале комаде и шаљу по свету на благослов верном народу који молитвено поштује овог угодника Божјег. Савремени људи с краја 20. и почетка 21. века не могу да схвате како се беживотно тело може нетрулежно и целосно сачувати толико векова. Одлучили су да то истраже са научне стране. Испоставило се да када људи целивају ноге светог Спиридона, осећају топлину. Његове мошти одржавају сталну температуру живог тела (36, 6 степени целзијуса). Према сведочењима до данас му расту нокти и коса.
Не бисмо смели да заборавимо да је свети Спиридон вековима поштован и у нашем народу. Поштован је унутар српског монаштва, о чему, између осталог, сведочи чињеница да је један од првих ученика светога Саве добио монашко име по светом Спиридону. У нововековној историји на јадранској обали се налази највећи број храмова посвећених светом Спиридону, а најпознатија је српска црква у Трсту из 18. века. На том подручју овај светитељ се велича као чудотворац, заштитник деце, маслина, помораца и бродова. На територији данашње Војводине нема храмова посвећених овом светитељу, али молитвено поштовање је веома живо, о чему сведочи чињеница да се у храму светог Стефана у Сремској Митровици на иконостасу Теодора Крачуна из 18. века, налазе две иконе светог Спиридона, као и у богомољи светих апостола Петра и Павла у Белој Цркви, док је у Вршцу сачувана икона већег формата коју је приложио руфет (занатско удружење) чизмара.
У другој стихири на Господи возвах, црквени песник велича мудрост светог Спиридона која је превасходно пројављена његовим учешћем на Првом васељенском сабору: „Као кротак ти си наследио земљу кротких, и заиста си постао Спиридоне слава отаца, јер си снагом твојих мудрих и обичних речи, и божанском благодаћу савладао најлукавијег противника и најбезумнијег Арија, а науку божанску си свима објаснио, и вернима показао, јер си узвишен спасоносним Духом, тако си све православне јасно просветио, да славе једнога Бога Логоса, као истинитог и јединосуштног беспочетноме Оцу, који даје целом свету велику милост“.
Химнограф у трећој стихири на Господи возвах прослава Господа који преко свог угодника светог Спириодона твори чудеса: „Страсти си телесне умртвио а умрле си благодаћу Божјом подигао, и змију си у злато претворио, и ток реке си оче твојом молитвом обуздао, болесном цару си се у сну јавио, па си га исцелио и срцем Господу прибижио, који је тебе славно прославио, зато твој спомен велегласно славимо, и твоје свете мошти и гроб твој поштујемо, јер из њега извиру потоци светих исцељења и велика милост“.
Побожно поштујемо овог великог Божјег светитеља, усрдно му се молимо и трудимо се да га у свом животу подражавамо. Целокупан његов живот је био испуњен делима милосрђа и љубави. Свети Спиридон је био смирен, благ, кротак, милостив, велики испосник и молитвеник. Нетрулежност светитељевог тела даје нам могућност да поштујући њега, доживимо присуство благодати Духа Светога. Светитељ и у наше време наставља живот Христов у нашем животу и показује га свима нама. Призвани смо да ходимо путем ових врлина којима је био украшен свети Спиридон, тако ћемо оправдати назначење које нам је као боголиким бићима даровано, на шта нас подсећају речи: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог Ваш!ˮ (III Мојс. 19, 2).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
