“Род зли и прељуботворни тражи знак…”

Пред нама су последња четири стиха петнаесте главе:

И узевши оних седам хлебова и рибе, и заблагодаривши, преломи и даде ученицима својим, а ученици народу. И једоше сви и наситише се; и накупише комада што претече седам котарица пуних. А оних што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и деце. И отпустивши народ, уђе у лађу и дође у крајеве магдалске.

Свети Златоуст наставља да говори о мудрости апостола која се видела из њихових поступака: „Познај такође апостолску љубав према мудрости и у односу на то колико су они мало бринули у стомаку, како су навикли да мало мисле о храни. Налазећи се у пустињи и боравећи у њој три дана, имали су само седам хлебова… Пошто ниједно чудо није толико изазивало расположење у народу да следи за Исусом као чудо умножења хлебова, јер народ није хтео просто да следи за Исусом, они су желели да Га учине царем. Христос се, избегавајући чак и сенку властољубља, удаљује након овог чуда; он не одлази пешке, већ улази у лађу да народ не би могао да га следи“.

Свети Иларије Пиктавијски обраћа пажњу на то да се у другом умножењу хлебова не помиње тачан број риба и објашњава смисао тога: „Неодређена количина риба означава разноликост и поделу дарова и благодати којима се насићује вера незнабожаца. Седам испуњених котарица указују на изобиље и преизобиље светлости Духа кроз седам дарова: шта Дух Свети дарује, то је у изобиљу. Дар, када смо насићени њиме, постаје и богатији и пунији. Околност да се овде окупља четири хиљаде људи представља бесконачно мноштво људи са све четири стране света. Имајући у виду будућност, ово је показивало да ће се сваки број људи наситити у свим хиљадама места где хиљаде верних журе да приме дар небеске хране. Дакле, људе отпуштају када су сити. А пошто Господ пребива са нама у све дане нашег живота, онда мноштво верних из незнабожаца се пење на лађу – то јест, Цркву“.

Свети Теофан Затворник пише да Господ Исус може, али да не жели да чини чуда сваког часа за нас јер то није добро за нас, за наш духовни развој: „И по други пут је Господ чудесним насићењем збринуо народ који га је пратио како би показао да је увек спреман да штедро обдари верујуће људе. Он је то могао да чини и сваки пут, али није хтео да не би одвикавао од обичног начина живота, који је сам установио, утврдио и подржавао. Такав је и општи Божији промисао. Главно, свеобухватно дело промишљања учињено је у почетку при стварању свих ствари. Уредивши све и пустивши у ток, Бог се ничим није везао, већ је својој слободи оставио да, када је нужно, указује изузетну помоћ. Он дела као домаћин у дому, заводећи поредак и подржавајући га, не везујући се њиме. Он се према њему односи са влашћу, са домаћинским нахођењем. Противници вере не схватају Божији промисао. Они у својим мислима проширују његове границе, да би затим, пошто не виде на делу остваривање својих претпоставки, одбацили његово постојање. Промисла каквог они хоће заиста нема, али несумњиво има оног кога је успоставио сам Господ Бог“. Видимо из ове поуке да је Господ увек спреман да нам помогне, али да ће то учинити само када нам је заиста потребно и када је то од користи.

За сам крај петнаесте главе свети Амвросије Милански пише о скривеним духовним тајнама у догађајима умножења хлебова: „Разлика није само у броју људи већ и у месту где су они узели јело. Једни леже на трави, други су на земљи; на трави је пет хиљада, на земљи четири хиљаде људи. Ослањати се на земљу је теже од лежања на трави; они који имају телесна осећања, налазе задовољство у меком и удобном и зато леже на трави, јер свако тело је трава (Ис. 40:6). Други се спуштају на земљу, која приноси пшеницу, вино и маслину и добијају храну благодати. Једни леже, други седају и они имају више покоја. Једни имају две рибе, а код других нико не броји рибу. Зато многи сматрају да хлебови представљају седам благодатних дарова Духа Светога, а рибе представљају два Завета. Биће правилно ако се сматра да четири хиљаде окупљене са четири стране света представљају Цркву; они примају благодатнију храну сагласно са написаним да ће многи доћи са истока и запада и севера и југа… Народ се насићује храном, а апостоли му служе – у томе се скрива тајанствени смисао. Насићење представља удаљавање глади заувек, јер човек који је окусио Христов хлеб неће огладнети.“

Почињемо са тумачењем шеснаесте главе, прва четири стиха су пред нама:

И приступивши фарисеји и садукеји кушајући га искаху да им покаже знак са неба. А Он одговарајући рече им: Увече говорите: биће ведро, јер је небо црвено. И ујутру: данас ће бити непогода, јер је небо црвено и мутно. Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете? Род зли и прељуботворни тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. И оставивши их отиде.

Свети Златоуст показује сву лукавост и неосетљивост ових људи, објашњава шта су у суштини фарисеји и садукеји тражили од Христа: „Иако је овакво питање требало да пробуди гнев и негодовање, човекољубиви и милосрдни Господ се не гневи, већ жали и тугује због њих као неизлечиво болесних људи који Га након толико доказа Његове моћи и даље искушавају. Фарисеји и садукеји су питали Исуса не да би поверовали, већ да би Га уловили у замку. Да су пришли са жељом да поверују, Исус би им показао знамење. … Међутим, пошто су они тражили знамење не да би поверовали, Спаситељ их назива лицемерима јер су једно говорили, а друго су мислили. Да су веровали, не би ни молили за знамење. Чињеница да нису веровали се види и из тога што након прекора и изобличења они више нису инсистирали на својој молби и нису рекли: ми не знамо и желимо да научимо. Какав знак су тражили са неба? Заустављање сунца или месеца, спуштање муње или стварање промене у ваздуху или нешто слично томе. Шта на то одговара Христос? Лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете? Да ли видите кротост и снисхођење? Исус није одговорио као раније неће му се дати знак (Мт. 12:39), већ указује и разлог због кога не даје, иако фарисеји и нису питали да би научили. Који је то разлог? Као што је на небу, говори Исус, знак невремена један, а други је за лепо време; и нико ко види знак невремена неће очекивати лепо време, а у лепо време олују, тако и о Мени треба расуђивати. Једно је време садашњег доласка, а друго будућег. Сада су потребна знамења на земљи, а знамења на небу ће бити одложена за будуће време. Сада сам дошао као лекар, а тада ћу доћи као Судија; сада сам дошао да тражим залутале, а тада ћу доћи да тражим одговор. … зашто да показујем велика знамења, када немате вере ни за мала? Малим их називам по спољашњости, јер су по унутрашњој сили она много већа од првих? Јер шта може да се пореди са отпуштањем грехова, васкрсењем умрлог човека, изгнањем демона, исцељењем тела – једном речју – обновом свега? Погледај колико је неосетљиво срце Јудеја. Слушајући да неће добити знак осим знака Јоне пророка, они не питају Исуса ништа, иако су, знајући за Јону и све што се са њим догодило и поново слушајући о томе од Христа, били дужни да питају и схвате шта су значиле Исусове речи. (Из тога се види) да су они тражили знамење без жеље да се поуче. Зато их Исус оставља и одлази“. Из овог поступка нашег Господа можемо и сами да извучемо поуке када се нађемо у ситуацији да нам неко поставља питања о нашој вери из испразне радозналости, зато што им је досадно или из прикривеног подсмеха. Када видимо и осетимо то, не треба да бацамо бисере.

Блажени Теофилакт у вези са овим стихом пише о једном важном подвижничком закону, нечему што свако ко жели да озбиљно испуњава заповести треба да упамти: „Иако су фарисеји и садукеји имали различита учења, ипак су сагласно деловали против Христа. Тражили су знак с неба, као на пример да стане сунце или месец, јер су сматрали да су знаци на земљи били од демонских сила и Веелзевула. У своме безумљу они су заборавили да је чак и Мојсеј у Египту учинио многе знаке на земљи, а да је огањ са неба, који је спалио Јовова стада, био од ђавола. Дакле, нису од Бога сви знаци што долазе с неба, нити је све што се дешава на земљи од демона“.

Светитељ Теофан Затворник показује духовно слепило Исусових непријатеља, јер су они тражили знак, а највећи Знак од Бога је управо стајао пред њима: „Фарисеји и садукеји су од Господа искали да им покаже знак (Мт.16,5), и нису ни приметили да је знак био пред њиховим очима. Сам Господ је био знак. Његово учење и дела јасно су показивала ко је Он, тако да друго сведочанство није било ни потребно. Дела која творим ја… она сведоче за мене, говорио је Он Јудејцима (Јн.10,25). … Због чега се то десило са њима? Због тога што су живели спољашњим животом, а унутар себе нису улазили. Без сабраности, без пажње и самоудубљивања, дела Божија се не могу ни приметити, нити разумети. То се наставља и до данас. Хришћанство је свима пред очима као истински знак Божији. Међутим, они који га гледају – не виде, колебају се у вери и одступају. Њихове очи губе способност да нa њему виде Божански печат. Они су готови да траже посебне знаке са неба, слично Јудејцима. Ипак, знак се не даје зато што га они који га траже ишту ради искушавања, а не ради тога да би кренули путем Христовим. Ти само ступи на тај пут и од првог корака ћеш увидети његову божанственост, тј. да води Богу и да Бога приближава теби. Јудејцима је Господ рекао: Знак се неће дати осим знака Јоне пророка (Мт.16,4). И данашње невернике је предвидео Господ, унапред припремивши одговор за њих: И тада ће се показати знак Сина Човечјега на небу; и тада ћe проплакати сва племена на земљи (Мт.24,30)“. Ово расуђивање светог Теофана треба имати на уму када, рецимо, на послу или током посете родбини пожелимо да проповедамо. Видимо да људи нису неверујући само зато што им неко није објаснио или говорио о вери, постоје, као што видимо и дубљи разлози који се крију у срцу човека који не жели да верује.

Свети Игњатије Брјанчанинов пише о духовном стању фарисеја и садукеја: „Фарисеји и садукеји су захтевајући од Господа знамење са неба, тражили чуда по карактеру антихристових чуда. Тиме што су они тражили овакво чудо, објашњава се поступак Господа у односу на њихов захтев. … Родом злим су названи сви који су захтевали знамење по међусобној духовној сродности (лукавства); названи су родом прељуботворним јер су ступили својим духом у општење са сатаном, раскинувши своју заједницу са Богом. Названи су родом лукавим јер су се они, бивајући свесни Богочовекових чуда, правили да их нису свесни; унижавајући и хулећи чуда Божија, они су тражили чудо које је било својствено њиховом несрећном расположењу, њиховом духу. Тражење знака са неба није представљало толико молбу за чудом, колико подсмех над чудима Богочовека и израз извитопереног схватања о чудима. Знамење Јоне пророка је, по објашњењу Самог Спаситеља представљало знамења која су пратила смрт и васкрсење Господа Исуса. Тада је било дано Божије знамење са неба! Тада се сунце видевши распетог Господа помрачило у само подне; наступила је дубока тама која је трајала три сата; завеса Јерусалимског храма се поцепала на двоје сама од себе, од горњег до доњег краја; настао је земљотрес, камење се расцепило, отворили су се гробови; многи свети људи су васкрсли и показали се многима у светом граду. При самом Васкрсењу Господа је опет настао земљотрес; светлоносни анђео је сишао са неба до гроба Господњег као сведок васкрсења, бацајући у ужас стражаре које су поставили код гроба управо они који су тражили знамење са неба. Стражари су обавестили јудејски Синедрион о васкрсењу Господа. И Синедрион је, добивши знамење са неба, показао презир и мржњу какву је показивао према свим претходним чудима Богочовека, поткупио стражаре и заједно са њима се потрудио да мраком лажи покрије чудо Божије.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић