*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 22. новембра 2025. године.
Господ наш који је Свети над светима, свако покољење благосиља новим угодницима, који на свој начин оприсутњују љубав Христову. Живот светог Нектарија митрополита пентапољског и чудотворца егинског је постао неугасиви светионик који благодатну Божју светлост шири по свеколикој васељени.
Овај угодник Божји је рођен у породици побожних родитеља, 1846. године у Силиврији Тракијској, недалеко од Цариграда. На крштењу је добио име Анастасије. Од најранијег детињства је волео храм и свештено богослужење, а литургијска молитва је за њега била центар васпитања и образовања у Христу. Сиромаштво родитеља није му дозвољавало да студира у родном граду, из тог разлога је био приморан да са четрнаест година оде у Цариград и пронађе посао којим би могао да заради новац за своје образовање. Живот у великом граду није био лак, тако је Анастасије одлучио да се обрати са молбом Ономе кога је толико волео и на чију се наду ослањао целога живота. Написао је писмо Господу: „Христе мој, немам огртач, немам ципеле. Молим те, пошаљи ми их, Ти знаш колико Те волим.“ На коверти је написао адресу: „Господу Исусу Христу. На небесима.“ Дечак је замолио свог комшију, трговца, да то писмо однесе на пошту. Био је задивљен необичном адресом на коверти, отворио је писмо, и видевши такву молбу и јаку веру, послао је дечаку новац у име Божје. Године су пролазиле, али младића нису дотакла искушења великог града.
Господ је на различите начине пројављивао чуда у светитељевом животу, о томе, између осталог, сведочи и следећи догађај. Када се Анастасије упутио кући на одмор, брод којим је путовао захватила је велика олуја. Сви путници у ужасу почели су да се буне против Бога. Анастасије, држећи се за опуштена једра, вапио је свим срцем: „Боже мој, спаси ме. Студираћу теологију, да бих ућуткао оне који хуле на Твоје свето Име.“ Одједном је олуја престала и брод је безбедно стигао до обале.
Већ у двадесет и другој години живота, млади Анастасије је постао професор у једној школи на острву Хиос. Његова учитељска служба је садржала и мисију, тако да је сваки тренутак користио да међу својим колегама и ученицима проповеда реч Божју. Његов утицај на ученике био је такав да су они, а кроз њих и сви одрасли, убрзо били прожети љубављу и дубоким поштовањем према њему. Од ученика је створио диван хор и сам је певао са њима у сеоској цркви.
Анастасије је осећајући призив за монаштвом посетио Атос и разговарао са старцима, а на крају је отишао у манастир, где је примио постриг и ђаконски чин са именом Нектарије. То име му је највише одговарало, јер је у његовој души заиста текао Нектар живота и из њега је текао као река мирисни поток који је испуњавао све и свакога радошћу.
Имајући прилику да настави школовање, јерођакон Нектарије је дипломирао на теолошком факултету у Атини. У четрдесетој години је рукоположен у чин презвитера. Са ревношћу и самоодрицањем прихватио је ново послушање и постављење у цркви Светог Николе у Каиру. После неколико година, у истом храму је посвећен за епископа Пентапоља. Епископско достојанство није променило Нектаријев начин живота и понашања. Он је, као и раније, тежио само смирењу. „Власт не уздиже свог носиоца, већ само врлина има моћ да уздиже“ – писао је светитељ тих година.
Господ га је удостојио да му се у сну јави свети Николај мирликијски чудотворац, којем је он као архијереј подизао нови храм. Нектарије је видео кивот светог Николаја чудотворца, а у њему светитеља – као да спава. Тада је свети Николај чудотворац устао из кивота и, благо се осмехујући, замолио Нектарија да украси његов престо у храму златом, а затим га је загрлио и целивао.
Нажалост, ни у времену ревносног архијерејског служења светитељ није био лишен многобројних искушења. Наиме, утицајни људи патријаршијског двора бојали су се да ће општа љубав према светитељу уврстити и њега у број претендената на место патријарха Александријског, будићи да је Софроније већ био у позним годинама. Клеветали су светитеља, оптужујући га не само за похлепу за патријаршијским престолом, већ и за неморалан живот. Митрополит пентапољски је био приморан да поднесе оставку и морао је да напусти земљу египатску. Није покушавао да се оправда и брани. Лош глас га је пратио као сенка у Атини, где се настанио. Узалуд је ишао код власти, јер нису хтели нигде да га приме. Архијереј, Божјом милошћу, подносећи тај дословно бедни статус, био је лишен не само удобности, већ понекад и свакодневног хлеба. Али Господ га је наградио за стрпљење и смирено подношење искушења.
Свети Нектарије знаменити митрополит Пентапоља прихватио је место обичног проповедника у провинцији Еубеји, али је и овде дочекан са непријатељством. Сваке недеље, епископ Нектарије се пењао на проповедаоницу да проповеда Реч Божју, да теши и просветљује, наилазећи на неповерење и тихо осуђивање својих слушалаца. Када је изгубио наду, куцајући на њихова срца, одлучио је: „Устаћу последњи пут да проповедам, а ако ме не послушају, отићи ћу.“ И поново је Господ, по љубави својој, учинио чудо. У року од недељу дана, градом се проширила вест да је оно што су грађани раније веровали о светитељу лаж. Следеће недеље, његова проповед је примљена са одушевљењем. Љубав народа пратила је Нектарија. Али до краја живота морао је да носи крст прогона и име осрамоћеног митрополита који није припадао ниједној аутокефалној цркви. До краја својих дана, митрополит пентапољски био је приморан да буде у несхватљивом канонском стању, потписујући своја документа као: „путујући епископ“.
Светитељ је једно време свог живота обављао послушање директора Ризаријеве богословске школе у Атини. Током периода у којем је свети Нектарије био директор, школа је доживела године процвата. Са неисцрпном љубављу и стрпљењем, Нектарије је лечио своје ученике. Познати су случајеви када је, због преступа ученика, на себе узимао строги пост. У овом животном периоду у њему су почели да се пројављују дарови Божје благодати: прозорљивост, дар исцељења, итд. До упокојења је главна одлика његовог живота било смирење. Када би други епископ дошао у школску цркву да саслужује са њим, никада није заузимао место предстојатеља, чак и ако му је припадало по праву старешинства. Увек је стајао десно од часне трпезе, обучен само у мали омофор, а уместо митре стављао је црну монашку капу.
До данас је остало сведочанство о светитељевом чудесном дару смирења. Једном приликом се чистач школе разболео и био је веома забринут да ли ће због тога бити отпуштен. После неколико недеља, када се вратио, приметио је да је неко све време радио његов посао. Био је веома изненађен и одлучио је да сазна ко је тај милосрдни добротвор. Стигавши у школу рано ујутру, био је у паници када је видео свог „заменика“. Био је то митрополит пентапољски, директор богословске школе – епископ Нектарије. Завршивши чишћење тоалета, рекао му је: „Немој се изненадити, нећу те заменити, само желим да ти помогнем, да ти овај посао буде сачуван. Док си болестан, ја ћу радити за тебе. Само, немој никоме у школи рећи о овоме.“
Владика Нектарије је имао бројну духовну децу. Међу духовном децом, поред владике било је и неколико девојака које су желеле да се посвете монашком животу, али нису смеле да оду ни у један манастир, како се не би лишиле духовног вођства свог учитеља. Бринући се о њима као добри пастир, Нектарије је почео да тражи погодно место и завршио је потрагу на острву Егина. Нашавши остатке старог манастира, купио је то земљиште својим средствима.
Пред крај живота, светитељ је доживео још један ударац, али и својеврсни испит смирења. У манастир је дошла једна осамнаестогодишња девојка која је побегла од своје мајке и светитељ је расудио да треба да је прими у манастир. Тада је њена мајка поднела тужбу против светитеља, оптужујући га да је заводио девојке и убијао бебе које су наводно родиле. Девојчицу је прегледао лекар и утврдио да је нетакнута. Ни „убијене бебе“ нису пронађене. Тада је ова зла мајка полудела, а инспектор се тешко разболео и отишао је да тражи опроштај од светитеља. Неко време светитељ је истовремено водио и школу, боравећи у Атини, али и свој новоосновани манастир. Господ је уредио тако да је епископ напустио школу и заувек се преселио на Егину. Последњих дванаест година свог живота провео је са монахињама, образујући их за Царство небеско.
Године светитељевог земаљског живота ближиле су се крају. Осећајући то, он се молио Господу да продужи одређено време за завршетак свих радова у манастиру, али је као и током целог свог живота смирено додао: „Да буде воља Твоја!“. Дуго скривана болест је коначно узела свој данак. У пратњи две монахиње, одведен је у болницу. Видевши малог старца, обученог у мантију, како се бори са страшним боловима, дежурни лекар је упитао: „Је ли он монах?“ „Не“, одговорила је монахиња, „он је епископ.“ „Први пут видим епископа без панагије, златног крста, а што је најважније, без новца“, рекао је лекар.
Светитељ се у болничкој соби упокојио на дан спомена Сабора светог Архангела Михаила. Одмах после смрти, тело светитеља је почело да лучи миро. Светитељ је сахрањен у манастирској костурници која је касније неколико пута отварана из разних разлога, и увек су се уверавали да је светитељево тело нетрулежно. Чак ни љубичице које је девојка оставила у ковчегу нису показивале знаке труљења. Светитељево праведно упокојење догодило се 9/21. новембра 1920. године. Године 1961. извршена је његова канонизација, отворене су његове свете мошти, а тада су пронађене само светитељеве кости. Господ је допустио да мошти иструле да би се могле расути по целом свету.
Из целокупног живота бивамо поучавани да светост расте тамо где постоји стрпљење у патњи. Бог га је прославио, не током његовог земаљског живота, већ после смрти. Данас хиљаде људи путују у његов манастир на Егини – рањени телом и душом – и налазе исцељење кроз његова заступништва. Као што је крвоточива жена додирнула Христову хаљину и добила исцељење, тако верни сада целивајну мошти светог Нектарија и исцељују се, јер су светитељи руке Христове испружене у наше време.
Данас се широм православне васељене подижу храмови и параклиси посвећени овом великом угоднику Васкрслога Христа, светитеља који и данас излива своју љубав и исцељује оне којима је потребна милост и помоћ Божја. У наше дане свештенство и верни народ Никшића – Града Светог Василија Острошког, подижу прекрасни храм посвећен светом Нектарију егинском. Узносећи славу Господу нашем, молимо се да нас благослов светог Нектарија увек води и руководи у животу, како бисмо у Царству Оца, Сина и Духа Светога заједно величали Бога Љубави.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
