*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 20. јануара 2025. године.
Налазимо се у радости празника Божјег јављања на Јордану, празника који нас увек и изнова подсећа на неизмерну љубав Божју. Господ свакодневно на различите начин пројављује своју љубав према свеколикој творевини, а ми људи оптерећени овоземаљским бригама, тешкоћама и теретом греха, (пре)често нисмо способни и кадри да духовним погледом и срцем препознамо љубав и милост Божју. Да је један обичан сусрет лицем к лицу са човеком израз љубави Божје, сведоче многа сваке хвале достојна пријатељства. Сваки човек је јединствена и непоновљива личност, а свако пријатељство је дар Божји.
Од 20. јануара 2023. године, радост празника Божјег јављања на Јордану и свештени спомен на последњег пророка Старог и првог апостола Новог Завета – Светога Јована Крститеља, за мене има један нови тајанствени доживљај. У овај велики дан, непосредно после служења последње овоземаљске Литургије, у загрљај Великом Архијереју похитао је мој вечни брат и пријатељ протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), наставивши да пред престолом Божјим саслужује на небеској Литургији, у златотканој одежди каква је била његова душа, и милозвучним распеваним гласом какво је било његово срце. Тако је небески хор који непрестано славослови Господа, добио свог протопсалта, а сословију седморице великих ђакона јерусалимског храма, прибројан је осми ђакон небеског Јерусалима, сведочећи тако символиком броја осам, лепоту вечног и незалазног Дана Господњег.
Свештена је истина да велике људе Господ призива к себи у велике дане, а према неком духовном правилу њихов одлазак од нас нама увек оставља снажну поруку. Шта нам је својим одласком у наручје Божје поручио протођакон Владимир? Поручио нам је да будемо загледани у Христа, баш као што је он од најмањег узраста до последњег издисаја, био загледан у лик Христов. Тој загледаности у Христа Владо је научен у окриљу кивота Светог Василија Острошкој, тог чудесног тајновидца небеских тајни. Та загледаност у Христа је у животу нашег протођакона увек била жива и природна, јер је богослужбени етос преносио на све остале сегменте живота, па и на пријатељство. Није било нашег разговора или сусрета, а да нисмо разговарали на богослужбене теме, такав је био и наш последњи овоземаљски разговор. Загледаност у Христа је могућа само када имамо чисто срце, јер Спаситељ у беседи на гори и каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Наш брат је имао чисто и незлобиво срце, свако ко је имао бар један сусрет са њим могао је да препозна његову чистоту срца, због тога нам је и јасна његова усрдна загледаност у Христа.
На капији једног светогорског манастира записане су следеће речи: „Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш“. Те чудесне речи сведоче да хришћански живот подразумева умирање за овај свет и за све сладости овог пролазног живота. Као човек богослужења и ревности, Владо је остављао све животне бриге и у данима највећих искушења радост није заборављао, пројављујући тако велико поверење у Господа и љубав Његову.
У упокојењу протођакона Владимира окусили смо болну реалност смрти и сву њену трагичност. Трагедију смрти никада нећемо суштински осетити и против ње се побунити, ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубав према другом човеку и према васколикој творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само када искрено волимо ближње и пријатеље, односно, свакога човека. Смрт оних које волимо широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Наша љубав коју смо имали, а коју и данас имамо према нашем блаженопочившем пријатељу и брату, нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да наш протођакон Владимир вечно живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење васцелог света од смрти. Зато и ми у Литургији помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, коленопреклоно молећи Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође.
Сви знамо да је протођакон Владимир био човек небеске љубави, а у појединим моментима у очима људи који живе далеко од Христа, та његова љубав је била несхватљива. Он је са том чистом љубављу отишао у наручје Божје, то је једна од последњих овоземаљских лекција коју нам је оставио верни свештенослужитељ Дома Спасовог у Подгорици. Та лекција нас подсећа, да само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо.
У закључку треба рећи и ово. Иако се навришло две године од упокојења протођакона Владимира Јарамаза, још увек је тешко о њему говорити у прошлом времену, јер је он сада можда и живљи међу нама, него што је то био пре свог упокојења. Присутан је не само у нашим молитвеним сећањима, већ и живим разговорима приликом сусрета са онима који су имали радост да буду пријатељи и саборци те јединствене личности. Да би ове речи биле на адекватан начин поткрепљене, навешћу само два скорашња примера. Недавно сам испред заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару, срео пријатеља са којим сам у 2021. године у постпасхалним данима, походио светиње Митрополије црногорско-приморске, а приликом тог краћег боравка у Црној Гори своје гостољубље показао је блаженопочивши протођакон Владимир. Рече ми тај пријатељ: „Недавно сам у полици са књигама пронашао књигу ивиронског архимандрита Василија „Муња вечноживог огња“, коју је тада спонтано из свог аута извадио Владо и поклонио ми. Услед умора од пута књигу сам тада само ставио у полицу, нисам ни знао да у њој стоји посвета. Недавно, када сам случајно пронашао ту књигу, отворио сам је и угледао најкраћу, али и најлепшу посвету, писало је: Радујмо се, јер Христос васкрсе„. Ваистину је био то човек васкрсне радости. Са друге стране, као друго сведочење поделио бих свој осећај. По људској слабости, као брат и пријатељ протођакон Владо ми недостаје, али тај осећај молитва за његову племениту душу преображава у радост и живи однос. Недавно сам најближем члану Владове породице посведочио, да како време пролази, све више имам осећај да је нама потребнија Владова молитва, него њему наша, то је можда и израз наше вере да се наш протођакон налази у близини Божјој.
Нека Васкрсли Господ настани душу протођакона Владимира у рају сладости, а нама подари духовне снаге да до краја следујемо смернице које нам је својим ревносним служењем и честитим животом оставио наш вечни брат и пријатељ, како бисмо бивајући загледани у Христа и ми из дубине душе узвикнули: Радујмо се, јер Христос васкрсе!
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
