МИСИОНАРСКО ОДЕЉЕЊЕ АЕМ

ENG

Срб           Eng

Прослављена крсна слава Мисионарског одељења

На празник Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, 24/11.  маја 2024. године, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке прославило је своју прву крсну славу, у својим просторијама које се налазе при парохијском дому Храма Светог Александра Невског на Дорћолу. Славски колач је молитвом освештао Његова Светост, Патријарх српски Г. Порфирије, а потом га заједно са присутним свештеницима и члановима Одељења преломио.

У наставку, Патријарх је изнео надахнуту беседу, коју је започео од догађаја Васкрсења, централне тачке наше вере, и притом нагласио потребу сведочења Васкрслог Господа. Патријарх је објаснио да је Црква по свом усмерењу мисионарске природе, указујући на речи Господње „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…“ и подсетио присутне на различите типове црквене мисије. У погледу оснивања Мисионарског одељења, Патријарх је посебно нагласио потребу за систематичном организацијом мисионарских активности у Архиепископији. 

Беседу Његове Светости у целости можете погледати на овом линку:

После Патријархове беседе, Патријарху се у име свих чланова Мисионарског одељења захвалио презвитер др Оливер Суботић, управник Одељења. Он је нагласио значај оснивања Мисионарског одељења и истакао да се Патријарх Порфирије златним словима уписао у мисионарску историју Архиепископије београдско-карловачке. Поздравно слово управника можете погледати на овом линку:

Патријарх је провео око два сата у разговору са присутнима, покрећући различите мисионарске теме. Током разговора су поменуте досадашње активности сваког одсека Мисионарског одељења понаособ, а могло се чути више нових мисионарских идеја. Атмосфера разговора са Патријархом је била посебна и покренула је све присутне на даљи рад и труд на мисионарском пољу.

Поред данашњих сваечара, чланова МО АЕМ Управника презвитера Оливера Суботића, координатора ђакона др Александра Милојкова и Зорана Луковића, секретара Небојише Мишевић и преводица Љиљане Мутавџић, славском сабрању су присуствовали протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског, протођакон др Драган Радић, професор на Православном богословском факултету у Београду, протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, затим чланови братства храма Светог Александра Невског, старешина презвитер Стеван Вукић, протојереј Бранислав Јелић, презвитер Милорад Средојевић и ђакон др Ђорђе Петровић. Присутни су били и чланови Стручног савета Мисионарског одељења АЕМ, презвитери Владимир Марковић, Владимир Радовић, Зоран Радојевић, Ненад Величковић, затим презвитери Владан Вићентијевић и Александар Митровић, као и многи пријатељи и сарадници МО АЕМ. Било је гостију и из других земаља света којима је Патријарх посветио посебну пажњу.

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија приликом резања славског колача

Часни оци, браћо и сестре, нека је срећан и благословен данашњи празник и  нека је срећна слава Мисионарске школе наше Архиепископије!

Васкрсење је центар наше вере и смисао наше вере, откривење назначења нашег бића, јер Васкрсењем  својим, Господ је открио да је као Бог љубави наменио вечност људском роду, тј. сваком човеку који вером, љубављу отвара себе за дар који нам Бог, као љубав упућује. После Васкрсења свога, Господ је Цркви оставио као најважнију заповест, као последњи аманет мисију речима: Идите и научите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа. Тим речима Господ је једном за свагда назначио природу постојања и деловање Цркве у свету. Црква постоји да би вршила мисију и да би сведочила Христа распетог и васкрслог, да би сведочила Њега, као Сина Божјег и Сина човечијег – као Богочовека, али и да би сведочила да је човек икона Божија, а то значи да је створен са капацитетом, са могућношћу и способностима да учествује у свему ономе што је  Христово, а Његово је вечно царство – Царство Божје.

Црква је мисионарка и у њој постоји ред и поредак, у њеном организму свако има своје место. Постоји свештенство, али читава Црква, сав народ Божји јесте Царско свештенство. Зато сви вршимо исту мисију, са тим да је распоред послушања такав да све уколико функционише хармонично и у симфонији даје своје резултате. У том смислу наша проповед је увек позитивна, оптимистична, победоносна, али ми знамо како је Господ прошао, а рекао је да  ако је Он прошао онако као је прошао, да је Он  одбачен и распет, ако је Он био омражен да ми  не требамо да се чудимо ако и ми наиђемо на таква стања и такве ситуације. Напротив, треба да будемо потпуно свесни истовремено радосни и оптимистични што учествујемо у ономе што је Његово и што учествујемо у Његовом Крсту, јер само тако можемо учествовати у Његовом Васкрсењу тј. у Његовој победи. Дакле, ми знамо да постоје многе препреке за опуштен и комфоран, без брига и рада живот нас хришћана. Не зато што смо ми бољи од других или зато што их ми провоцирамо уперивши своја срца против њих, него зато што постојимо, зато што смо Христови и што смо позвани да сведочимо Христово Јеванђеље, а Христово Јеванђеље је једноставно и јасно, математички јасно. Јасно у категоријама најпростије математике, ту нису потребна ни велика тумачења, нарочито нису потребне високоумне философије. Потребно је да постоји отворено срце и да реч Христову усвојимо као правило свога живота, онда свака реч отвара следећу реч и свака реч постављена у низ води нас у Царство Небеско. Открива нам кави треба да будемо и открива нам какви јесмо.

Дакле, због тога што ми хоћемо да живимо речју Христовом , јер је то реч истинита и вечна, ми постајемо сметња и препрека  за оне који би да уреде и устроје овај живот по својој вољи палог човека, по човекоцентричној вољи и начину мишљења. У таквом мишљењу, влада  следећи закон: све треба подредити себи, ја сам центар света, све постоји ради мене, употребити све да би задовољио своје потребе, а те потребе по правилу јесу страсти. Дакле, када год неко макар и ћутао, трудио се да живи Христовим Јеванђељем носећи са собом све своје слабости и падове и потпуно свестан да је грешан, и када год неко покуша  да се определи за то, он постаје простор пројаве благодати Божје, он постаје огледало онима који себе постављају себе у центар света и онима који би хтели да буду богови уместо Бога. А зна се чији је то принцип и ко је то правило засадио у људски род. Баш због тога, иако је  мисија Цркве увек оптимистична и спасоносна и треба да буде позитивна реч.

Ми у свету у коме живимо, у свету који мења вредности и лаж поставља изнад истине или боље рећи лаж представља као истину. Да бисмо у таквом свету могли да вршимо ову своју примарну мисију, ми смо позвани да укажемо и на извитоперење истине – на лаж. Да укажемо на погрешна правила и принципе живота. Да ти принципи живота нису у складу са људском природом, нису у складу са оним што је Бог посадио у нас и у складу са оним како нас је Бог замислио. Зато мисија Цркве поред богословске речи која је позитивна од најранијих својих времена укључује у себи апологетику, која као реч буквално значи ,,одбрана“. Али то није одбрана да би неко бранио свој простор и свој посед, него је то труд да прикажемо шта је истина, шта је то реч Божја, шта је то правда, шта је то светлост како би  свако могао да има јасну слику Јеванђеља Христовог и да направи јасну границу између Јеванђеља Христовог и онога што је изван Јеванђеља.

Отуда је наша Архиепископија, још одавно поред тога што је свако од нас мисионар и апологета и системски организовала и труди се да организује мисионарску школу, која поред најважнијег и примарног циља, а то значи сведочења Христа распетог и васкрслог има за циљ да раздваја таму од светлости, лаж од истине, правду од неправде,  живот од смрти и да поставља границу  да ко хоће да чује може да чује и ко хоће да види може да види. На нама је да уздајући се у благодат Божју, у Његову силу и снагу не гледамо на препреке и тешкоће, него искључиво и само у лице Христово и са поверењем да прихватамо све шта је Његов промисао на свакоме од нас као појединцу, али  и нашем народу и читавом свету.

Честитам још једанпут славу равноапостолних Кирила и Методија, који су покровитељи ове Мисионарске школе и молим се заједно са свима  вама да Господ спусти свој благослов на читав наш народ. Нарочито у овим тешким временима, али у конкретном случају на Мисионарску школу, да најпре воља и идеја по служењу буде исправна, али и да сви трудови који се овде улажу да уроде плодом на спасење онима који се труде, а онда и читавој нашој Цркви. Срећна слава, живели на много година!

 

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Проблем дигиталног насиља и путеви његовог решавања

Уметничка слобода и стваралачки бунт

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.