Почињемо са светоотачким тумачењем десете главе Јеванђеља по Матеју.
И дозвавши својих дванаест ученика, даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи.
Свети Јован Златоуст на овом месту говори да су дарови које су апостоли добили од Господа служили као њихова припрема за даљи подвиг. Из његовог тумачења видимо да је апостоле Христос врло пажљиво поучавао. Златоуст говори: „Одавде се види да је Исус Делатник, да је Он Господар жетве, да је Он Господар пророка. Ако је Господ послао да жању, послао их је не у туђе, већ у оно што је сејао преко пророка. И не само да их је ободрио тиме што је назвао њихово служење жетвом, већ посебно тиме што им је даровао и силу за ово служење. Међутим, Дух још није био послан, како су они онда изгонили демоне? Заповешћу и влашћу Христовом. Погледај како је благовремено ово послаништво. Исус их није послао од самог почетка, већ када су довољно времена били Његови следбеници, када су видели како је васкрсао мртвог, запретио мору, изгонио демоне, исцелио одузетог, очистио губавог. Када су се у довољној мери, и делом и речју, уверили у Исусову моћ, онда их и шаље. И Господ их не шаље на опасне подвиге, јер у Палестини још није било никакве опасности, они су били изложени само клевети. Али, предсказује им и о опасностима, да би раније знали да се припреме и честим напомињањем их обучава за њих“.
Јевтимије Зигабен објашњава са своје стране и зашто Исус говори о мало посланика, на шта тачно мисли Господ када то говори. Зигабен пише овако: „Ако је било мало ученика, зашто их Исус није умножио, присајединивши и друге? Он их је умножио, али не у броју, већ у сили: даде им власт; тако да их Исус назива малим не по недостатку власти, већ по броју“.
Блажени Теофилакт наставља и пише: Изабрао је дванаесторицу ученика према броју дванаест племена израиљских, и пошто им је дао силу, послао их је на проповед, иако их је било мало. Дакле, мало је оних који иду уским путем. Господ им даје силу да чудотворе, како би људи, задивљени чудесима, лакше поверовали њиховом учењу.
У наредним стиховима говори се о именима апостола:
А имена дванаест апостола су ова: први Симон, који се зове Петар, и Андреј брат његов; Јаков Зеведејев и Јован брат његов; Филип и Вартоломеј; Тома и Матеј цариник; Јаков Алфејев и Левеј прозвани Тадеј; Симон Кананит и Јуда Искариотски, који га и издаде.
Блажени Теофилакт Охридски пише да се имена не наводе овим редоследом случајно, али уједно показује и врлину писца овог Јеванђеља, самог апостола Матеја. Теофилакт пише следеће: „Матеј набраја имена апостола због оних који су се лажно представљали као апостоли. Прво спомиње Петра и Андреја, јер су они први позвани, а потом синове Зеведејеве. Јакова ставља пре Јована, не ради части, већ напросто помиње њихова имена редом, како долазе… Видиш ли Матејево смирење, како себе ставља иза Томе. Када је дошао до Јуде, није рекао: ‘проклети Јуда, непријатељ Божји’, већ га назива искариотски по његовој постојбини. Постојао је, наиме, и други Јуда кога су још звали Левеј или Тадеј. Дакле, била су два Јакова: један Зеведејев и други Алфејев; двојица Јуда: Тадеј и издајник; као и три Симона: Петар, Кананит и издајник Јуда Искариотски, који се такође звао Симон“.
Свети Златоуст обраћа пажњу и на разлику у навођењу имена апостола у односу на друге јеванђелисте. Ево његових речи: „Марко набраја апостоле по достојанству, након два врховна постављајући Андреја; међутим, Матеј набраја другачије: он изнад себе поставља Тому који је био много ниже. Размотримо по поретку, почевши са првим. Први Симон, који се зове Петар и Андреј, брат његов. И ово је већ велика похвала. Једног је похвалио за врлину, другог за племенитост карактера. Даље, Јаков Зеведејев и Јован брат његов. Видиш да их Јеванђелиста не ставља по достојанству. Мислим да Јован не само да је био изнад других, већ и изнад свог брата… Био је и други Јуда – Левеј, прозвани Тадеј, кога Лука назива Јаковљевим, говорећи: Јуда Јаковљев (Лк. 6:16). а затим Матеј, разликујући једног од другог, говори, Јуда Искариотски, који га и издаде. Матеј се не стиди да говори: који га и издаде. На тај начин Јеванђелисти никада ништа не скривају, чак и оно што се чинило за осуду. Први међу апостолима је био прост и неучен човек“.
Наредна два стиха гласе:
Ову Дванаесторицу посла Исус и заповједи им говорећи: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите најпре изгубљеним овцама дома Израиљева!
Златоусти објашњава и разлог зашто Господ Исус и поред отвореног непријатељства од стране Јудеја ипак шаље апостоле међу њих прво: „Не мислите, говори Исус, да тобож зато што Јудеји говоре лоше о Мени и називају Ме поседнутим, да Ја њих мрзим и презирем; напротив, Ја се трудим да их исправим пре других и браним вам да идете другим народима. Јудејима шаљем вас као учитеље и лекаре. И не само да вам браним да проповедате било коме пре њих, већ не дозвољавам чак ни да станете на пут који води ка незнабошцима и да улазите у град самарјански. И Самарјани су били противници Јудеја иако је било лакше да се они обрате, јер су били много расположенији према вери у односу на Јудеје. Али ипак Исус шаље апостоле ка упорним Јудејима показујући тиме Своју бригу, затварајући им уста и постављајући пут за апостолску проповед да касније не би почели да се жале што су апостоли отишли ка необрезанима и да не би имали никакав прикладни изговор да побегну и да се уклањају од њих. Називајући их изгубљеним овцама, а не заблуделим, на сваки начин им сугеришући мисао о опраштању и привлачећи њихова срца“.
Светитељ Иларије Пиктавијски отклања недоумицу која може да се јави при читању ових стихова, у случају да се неко зачуди зашто Господ говори апостолима да не иду незнабошцима: „Господ саветује апостоле да се уздрже да иду по путевима незнабожаца, али то не значи да их Он не шаље за спасење незнабожаца, већ значи да треба да избегну дела и начин живота непросвећених незнабожаца. Апостолима је такође забрањено да улазе у самарјанске градове. Али зар Сам Исус није показао бригу о Самарјанки? Овде се апостолима заповеда да не посећују заједнице јеретика, јер се искривљења вере ни по чему не разликују од незнабожачког незнања. Затим, Господ их шаље ка изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 10:6). Међутим, управо су Јудеји против њега говорили језиком змија и урлицима вукова! Ипак, наследници закона су морали да поседују право да први чују јеванђелску проповед и што је мање оправдања остало у Израиљу, то је више било потребно усрђа да се покаже у саветовању“.
Преподобни Исидор Пелусиот наставља и тумачи овако: „Не ићи на пут незнабожаца значи не бити сличан са њима у начину мишљења, исто као што и не улазити у град самарјански не значи да се треба удаљити од живота са њима, већ да не треба прихватати њихово лукавство и безбожност“. На овом месту светитељ управо појашњава ту границу коју би требало ми хришћани да имамо у контакту са људима који не верују у Господа. Ми не можемо да избегнемо свакодневни контакт и додир са њима, али изнутра треба да чувамо себе.
Блажени Јероним такође објашњава да овде не постоји противречност са Исусовом заповешћу на крају Матејевог Јеванђеља, заповешћу која говори о неопходности мисије Православне Цркве. Ево његовог објашњења: „Ово место не противречи заповести која је дата касније: Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), зато што је прва заповест била дата пре васкрсења, а ова друга – након васкрсења. Заиста, на почетку је требало да се објави Христов долазак Јудејима, да они не би имали основе да се оправдају, говорећи да су одбацили Господа, зато што је Исус послао апостоле незнабошцима и Самарјанима. У преносном смислу, нама који носимо име хришћана, заповеда се да не лутамо путем јеретика и незнабожаца, већ да одвајајући се од њих у вери, треба да се одвајамо од њих и својим животом“.
Преподобни Јефрем Сирин на крају говори да су апостоли требали да осете кроз ову проповед све оно што је и Сам Господ трпео од људи: „Исус их је послао да би проповедали истину, чинили чуда и трпели жалости као што је и Он Сам то чинио; да би апостоли на тај начин знали да се одразио у њима као у Свом печату“. Из ових речи видимо да кроз подвиг светитељи достижу обожење, да и све оно што ми радимо у свом животу Бога ради, служи да бисмо постали слични Богу.
Седми стих гласи:
И ходећи проповедајте и казујте да се приближило Царство небеско.
Свети Јован Златоусти обраћа пажњу овде и на тему апостолске проповеди и наглашава разлику у односу на проповед старозаветних пророка. Ево Златоустових речи: „Апостолима није заповеђено да говоре о чулном о чему су говорили Мојсеј и пророци пре њих; њима се заповеда да говоре о новим и необичним предметима. Пророци нису проповедали о небеском царству, већ о земљи и земаљским добрима, а апостоли проповедају о небеском и о свему што се налази тамо. Али не превазилазе само тиме апостоли пророке, већ и послушношћу“. Даље овај светитељ одговара и на аргумент да је тобоже апостолима све било лако јер је Господ био уз њих. Он говори: „Њима није наређено ништа тешко? Зар не слушаш о тамницама, смртним пресудама, о прогонима од саплеменика, о свеопштој мржњи? Све то су, по Христовим речима, они убрзо требали да осете на себи. Он их шаље да буду проповедници и делиоци безбројних блага другима; а њима самима објављује и прориче несносне несреће.
Григорије Двојеслов је врло дубоко писао о свету који пропада и Царству које се приближава: Ходећи проповедајте да се приближило Царство небеско. Ако би о томе, најљубљенија браћо, ћутало Јеванђеље, онда би свет вапио. Јер његове развалине служе као гласове. Пољуљан таквим потресима, он би се лишио своје славе, буквално нам указујући на најблискије Царство које долази иза овог света. Овај свет је горак чак и за оне који га воле“.
На сличан начин је говорио и мученик наше Цркве у овом веку, о. Данил Сисојев о томе колико је важно да ми хришћани не изгубимо из вида то да је овај свет овде пролазан, да наша домовина тек долази, да морамо да чувамо у себи то осећање, да се не прилепљујемо за земљу. Ево његових речи: „А људи су заборавили на Небеску награду, заборавили, да ми овде живимо да бисмо добили награду тамо. Ми смо се исувише прилепили за земљу. Читаш православну штампу, о чему се говори? О политици, о томе како се овде скрасити, како направити нормалне односе овде. Али, извините, ми ћемо одавде отићи. Може бити да и данас одемо. Ми сви ходамо пред Богом. Смрт није тамо негде иза планина, већ на леђима, како се у Русији каже. Људи су то заборавили и не желе да мисле о томе, да треба да се припремају за вечност“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
