Време свете Четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом свештеном периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у којем се налазимо. Центар великопосног богослужења је Литургија пређеосвећених дарова, а њен циљ је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивања између две недељне потпуне Литургије.
Литургија пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, а у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак †, или пак, храмовни свети. Треба напоменути да је по древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста.
У данима Великог поста свештенослужитељи савршавају богослужење у одеждама тамних боја, такође, и храм је „одевен“ у покајне боје. Најчешћа боја поста је љубичаста, о чијој символици ћемо у наставку промишљати. Ако се спектар сунчеве светлости представи у облику круга, тако да су његови крајеви повезани, онда се испоставља да је љубичаста боја средина два супротна краја спектра – црвеног и плавог.
Љубичаста је настала комбинацијом ове две супротне боје – црвене и плаве. Видимо да љубичаста боја уједињује почетак и крај спектра светлости. Ова боја је повезана са великопосним богослужењем, које подсећа на страдање и распеће Господа Исуса Христа, ради нас људи и ради нашега спасења.
Господ Исус Христос је о себи рекао: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, Први и Последњи“ (Откр. 22, 13) Смрт Спаситеља на Крсту била је починак Господа Исуса Христа од Његових дела спасења човека у земаљској, људској природи. Ово одговара одмору Бога од дела стварања света седмог дана, након стварања човека, како нам преноси извештај на првим страницама Старог Завета. Љубичаста је седма боја од црвене, од које почиње спектар. Љубичаста боја, која садржи црвену и плаву боју, такође означава посебно присуство божанске и човечанске природе које су садржане у Христовој Личности. Зато се Христос на иконама изображава у црвеној и плавој одећи. Љубичаста боја изражава радосну вест да је Христос својом смрћу на Крсту победио смрт, будући да комбинација две крајње боје спектра заједно не оставља места за црнину у резултирајућем затвореном кругу боје. Љубичаста боја одише најдубљом духовношћу.
Литургија пређеосвећених дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Хомјаков је тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме Литургију“.
Литургија пређеосвећених дарова је древна и позната је у светој Цркви много пре Анафорâ Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, што је, између осталог, видљиво из 49. правила Лаодикијског сабора. Према речима Јована Зонаре, великог тумача светих канона, Велики пост представља дане плакања и скрушености пред Богом, а приношење Литургије је увек радостан догађај. Како је онда могуће да се радујемо и да тугујемо? У светој Четрдесетници бива Пређеосвећена литургија, јер се не може савршавати бескрвна жртва „него се предлаже већ принесена и савршена жртва“. Стога је света Литургија као израз крајње радости (потврда Васкрсења и залог Будућег века), остављена за дане када се не пости, „а у посту смо дужни да плачемо“.
На развој Литургије пређеосвећених дарова је свакако утицало и то што се народ у првим вековима редовно причешћивао, о чему нам сведоче и Свети Василије Велики, говорећи да су се хришћани његовог доба редовно причешћивали четири пута седмично: у среду, петак, суботу и недељу. С тога нас не чуди потреба да се у данима када је забрањено служење свете Литургије, верницима ипак не ускраћује свето причешће, већ су сви припадници Цркве позвани да се чешће причешћују и тако јачају духовном снагом.
Ако се Литургија пређеосвећених дарова може назвати апостолским делом, то није зато што су је писали сâми апостоли, јер ни после апостола дуго није било одређеног писаног богослужбеног поретка; то нису усмено пренели апостоли у садашњем облику, али се назива апостолском установом у свом општем саставу и у својим главним деловима.
Причешће пређеосвећеним даровима сачувано је још од времена апостола, што се види из сведочанства Светог Јустина мученика и философа, који каже да су ђакони носили свете Тајне Тела и Крви Господње члановима заједнице који су из оправданих разлога били одсутни са евхаристијског сабрања, а који су могли да приме свете Тајне следећег или трећег дана, пошто нису увек били спремни за то. У давна времена постојао је још један обичај – узимања дела светих Дарова за свакодневно самопричешћивање. Свети Василије Велики каже за египатске пустињаке да су, немајући свештеника, код себе чували свете Дарове и од њих се причешћивали. У Александрији и другим градовима Египта верници су, такође, чували свете Дарове за причешће.
Као творевина апостолске Цркве, Литургија пређеосвећених дарова није приписана конкретном аутору. У најстаријим рукописима поредак ове Литургије исписан је именима Светог апостола Јакова, Светог апостола Петра, Светог апостола и јеванђелисте Марка и Светог Василија Великог. Обреде ове Литургије, који су постојали у Јерусалимској, Антиохијској и Александријској Цркви, уређивао је и редиговао, па је чак и молитве сопственог састава увео, Свети Василије Велики, а у овом облику уведена је у Цариградској цркви, а одатле се проширила по хришћанском истоку.
Што се тиче приписивања ауторства Литургије пређеосвећених дарова Светом Григорију Двојеслову (†604), оно датира у каснија времена (16. век) и настала је на основу дубоког поштовања са којим се православни исток односио према имену овог светитеља који је био епископ римски. Свети Григорије је неколико година живео у Цариграду, и ту се сусрео са поретком ове Литургије, која до тада није била записана. Одушевљен њеном лепотом и свестан њеног значаја за духовни живот хришћана, Свети Григорије је уобличио и записао текст ове Литургије. У грчким синаксарима из 9. века, постоје извештаји да је Свети Григорије Двојеслов увео служење пуне Литургије у дане Великог поста код Римљана, а касније (у Прологу, под 12. мартом) ова порука је почела да се објашњава и преводи да је поменути светитељ увео слављење великопосне Литургије (Пређеосвећене Литургије) у Римској цркви.
Да је Литургија пређеосвећених дарова била прихваћена свуда, сведочи нам 52. Правило Трулског сабора (691. године) који је сматра опште обавезујућом: „У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива (само) Литургија пређеосвећених дарова“.
Пост је у првим временима подразумевао неузимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се верни причешћивали тек после деветог часа, па је из тог разлога Литургија пређеосвећених дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, после деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора (691), овакав вид поста забрањен, изузев само једне – Велике суботе. Када је у питању евхаристијски пост, односно потпуно уздржавање од хране и пића пре Литургије, он почиње од поноћи и траје до причешћа. Уколико се Литургија пређеосвећених дарова служи увече (као што је то пракса у Грчкој Цркви, а све чешће се може видети и у нашој помесној Цркви), свештеници и верници су дужни да држе евхаристијски пост све до причешћа светим Тајнама, о чему нам, између осталог, сведочи и одлука СА Сабора СПЦ из 1995 године.
У Литургији пређеосвећених дарова одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе истински живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Према речима Светог апостола Павла, Христос је наш живот (Кол. 3:4). Онај који се не причешћује светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Да закључимо, света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
Време свете Четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом свештеном периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у којем се налазимо. Центар великопосног богослужења је Литургија пређеосвећених дарова, а њен циљ је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивања између две недељне потпуне Литургије.
Литургија пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, а у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак †, или пак, храмовни свети. Треба напоменути да је по древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста.
У данима Великог поста свештенослужитељи савршавају богослужење у одеждама тамних боја, такође, и храм је „одевен“ у покајне боје. Најчешћа боја поста је љубичаста, о чијој символици ћемо у наставку промишљати. Ако се спектар сунчеве светлости представи у облику круга, тако да су његови крајеви повезани, онда се испоставља да је љубичаста боја средина два супротна краја спектра – црвеног и плавог.
Љубичаста је настала комбинацијом ове две супротне боје – црвене и плаве. Видимо да љубичаста боја уједињује почетак и крај спектра светлости. Ова боја је повезана са великопосним богослужењем, које подсећа на страдање и распеће Господа Исуса Христа, ради нас људи и ради нашега спасења.
Господ Исус Христос је о себи рекао: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, Први и Последњи“ (Откр. 22, 13) Смрт Спаситеља на Крсту била је починак Господа Исуса Христа од Његових дела спасења човека у земаљској, људској природи. Ово одговара одмору Бога од дела стварања света седмог дана, након стварања човека, како нам преноси извештај на првим страницама Старог Завета. Љубичаста је седма боја од црвене, од које почиње спектар. Љубичаста боја, која садржи црвену и плаву боју, такође означава посебно присуство божанске и човечанске природе које су садржане у Христовој Личности. Зато се Христос на иконама изображава у црвеној и плавој одећи. Љубичаста боја изражава радосну вест да је Христос својом смрћу на Крсту победио смрт, будући да комбинација две крајње боје спектра заједно не оставља места за црнину у резултирајућем затвореном кругу боје. Љубичаста боја одише најдубљом духовношћу.
Литургија пређеосвећених дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Хомјаков је тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме Литургију“.
Литургија пређеосвећених дарова је древна и позната је у светој Цркви много пре Анафорâ Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, што је, између осталог, видљиво из 49. правила Лаодикијског сабора. Према речима Јована Зонаре, великог тумача светих канона, Велики пост представља дане плакања и скрушености пред Богом, а приношење Литургије је увек радостан догађај. Како је онда могуће да се радујемо и да тугујемо? У светој Четрдесетници бива Пређеосвећена литургија, јер се не може савршавати бескрвна жртва „него се предлаже већ принесена и савршена жртва“. Стога је света Литургија као израз крајње радости (потврда Васкрсења и залог Будућег века), остављена за дане када се не пости, „а у посту смо дужни да плачемо“.
На развој Литургије пређеосвећених дарова је свакако утицало и то што се народ у првим вековима редовно причешћивао, о чему нам сведоче и Свети Василије Велики, говорећи да су се хришћани његовог доба редовно причешћивали четири пута седмично: у среду, петак, суботу и недељу. С тога нас не чуди потреба да се у данима када је забрањено служење свете Литургије, верницима ипак не ускраћује свето причешће, већ су сви припадници Цркве позвани да се чешће причешћују и тако јачају духовном снагом.
Ако се Литургија пређеосвећених дарова може назвати апостолским делом, то није зато што су је писали сâми апостоли, јер ни после апостола дуго није било одређеног писаног богослужбеног поретка; то нису усмено пренели апостоли у садашњем облику, али се назива апостолском установом у свом општем саставу и у својим главним деловима.
Причешће пређеосвећеним даровима сачувано је још од времена апостола, што се види из сведочанства Светог Јустина мученика и философа, који каже да су ђакони носили свете Тајне Тела и Крви Господње члановима заједнице који су из оправданих разлога били одсутни са евхаристијског сабрања, а који су могли да приме свете Тајне следећег или трећег дана, пошто нису увек били спремни за то. У давна времена постојао је још један обичај – узимања дела светих Дарова за свакодневно самопричешћивање. Свети Василије Велики каже за египатске пустињаке да су, немајући свештеника, код себе чували свете Дарове и од њих се причешћивали. У Александрији и другим градовима Египта верници су, такође, чували свете Дарове за причешће.
Као творевина апостолске Цркве, Литургија пређеосвећених дарова није приписана конкретном аутору. У најстаријим рукописима поредак ове Литургије исписан је именима Светог апостола Јакова, Светог апостола Петра, Светог апостола и јеванђелисте Марка и Светог Василија Великог. Обреде ове Литургије, који су постојали у Јерусалимској, Антиохијској и Александријској Цркви, уређивао је и редиговао, па је чак и молитве сопственог састава увео, Свети Василије Велики, а у овом облику уведена је у Цариградској цркви, а одатле се проширила по хришћанском истоку.
Што се тиче приписивања ауторства Литургије пређеосвећених дарова Светом Григорију Двојеслову (†604), оно датира у каснија времена (16. век) и настала је на основу дубоког поштовања са којим се православни исток односио према имену овог светитеља који је био епископ римски. Свети Григорије је неколико година живео у Цариграду, и ту се сусрео са поретком ове Литургије, која до тада није била записана. Одушевљен њеном лепотом и свестан њеног значаја за духовни живот хришћана, Свети Григорије је уобличио и записао текст ове Литургије. У грчким синаксарима из 9. века, постоје извештаји да је Свети Григорије Двојеслов увео служење пуне Литургије у дане Великог поста код Римљана, а касније (у Прологу, под 12. мартом) ова порука је почела да се објашњава и преводи да је поменути светитељ увео слављење великопосне Литургије (Пређеосвећене Литургије) у Римској цркви.
Да је Литургија пређеосвећених дарова била прихваћена свуда, сведочи нам 52. Правило Трулског сабора (691. године) који је сматра опште обавезујућом: „У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива (само) Литургија пређеосвећених дарова“.
Пост је у првим временима подразумевао неузимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се верни причешћивали тек после деветог часа, па је из тог разлога Литургија пређеосвећених дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, после деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора (691), овакав вид поста забрањен, изузев само једне – Велике суботе. Када је у питању евхаристијски пост, односно потпуно уздржавање од хране и пића пре Литургије, он почиње од поноћи и траје до причешћа. Уколико се Литургија пређеосвећених дарова служи увече (као што је то пракса у Грчкој Цркви, а све чешће се може видети и у нашој помесној Цркви), свештеници и верници су дужни да држе евхаристијски пост све до причешћа светим Тајнама, о чему нам, између осталог, сведочи и одлука СА Сабора СПЦ из 1995 године.
У Литургији пређеосвећених дарова одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе истински живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Према речима Светог апостола Павла, Христос је наш живот (Кол. 3:4). Онај који се не причешћује светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Да закључимо, света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце. Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
