Рођење Светог Јована Крститеља било је дело Божјег промисла и израз чудесне љубави Божје. Његови родитељи, првосвештеник Захарија и праведна Јелисавета, већ су били у поодмаклим годинама и горко су туговали због своје бездетности. Колико наде, колико вере, колико искреног поверења у свеблагу вољу Божју је било потребно да се двоје старих људи још увек надају да ће им се родити дете као оправдање за њихов дуг живот и као знак наде за живот будућег века. Нису се постидели у свом поверењу, јер се вера, нада и стрпљење не постиђују. И као што се ноћу, пред зору, изненада чују гласови птица које поздрављају сунце, које се још не види, тако се у тами неверја и издаје, глас који вапије у пустињи разлегао по целом свету, позивајући на покајање.
У Лукином Јеванђељу слушамо како је праведни Захарија изабран жребом да уђе у храм Господњи да принесе тамјан. Док се мноштво народа молило напољу током приношења тамјана, јавио му се анђео Господњи, стојећи са десне стране кадионог жртвеника. Када га је Захарија видео, уплашио се и страх га је обузео. Анђео му рече: „Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја, и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и наденућеш му име Јован“ (Лк. 1,9-13). Свети Јован Златоуст, објашњавајући ово, каже да се Захарија, улазећи у храм Господњи, молио само за једну ствар – опроштај грехова народа – али је добио обећање избављења из неплодне утробе. Тражио је једну утеху, а добио другу. Захарија је више желео исцељење душа оних који су сагрешили. Чинило се да говори: „Народ, молећи се напољу, чека ме са одговором од Небеског Цара… Преко мене су доносили своје молитве Цару, тражећи опроштај својих грехова; ја се молим за ово, да испуним жељу народа, али ми је речено о рођењу сина. Каква ће бити корист за народ ако будем имао сина?“ Праведни Захарија не види да добија све што је тражио у изобиљу. Он се моли само за народ, али му се даје блага вест о Ономе који ће сва племена припремити за спасење. Рађа се заповедник војске Цара Небеског и претеча ослобођења света од греха. Али Захарија не верује и захтева потврду из Божјих речи. Због своје сумње и неверовања, Захарија је кажњен немошћу, и остао је, како каже Јеванђеље, у тишини, чекајући рођење. „Ушао је у храм“, каже Свети Јован Златоуст — за ослобођење других, али је и сам био осуђен. Доносећи службу кађења, носио је знак изгнања. А када се роди син, говор се враћа оцу. Захарија, схватајући путеве Божје Промисли, узвикује: „Благословен Господ Бог Израиљев, јер је посетио народ свој и избавио га“ (Лк.1,68).
Живот Светога Јована Крститеља је живот великог аскете и подвижника. Када је цар Ирод наредио да се побију сва одојчад у Витлејему и околини, праведна Јелисавета је побегла са својом бебом у планине. Војници су захтевали да Захарија открије место где је његова мајка сакрила њиховог сина. Он им ништа није одговорио и убијен је између храма и олтара, како сведочи јеванђелист Матеј (Мт. 23,35). Праведна Јелисавета је убрзо умрла, а одојче је расло само у египатској пустињи до свог појављивања са проповедањем покајања народу Израиља. Зато апостол Матеј у Јеванђељу назива Јована Крститеља „гласом вапијућег у пустињи“. Јованово крштење је било крштење покајања. Јованово крштење је било буђење савести, без којег је немогуће да човек види и прихвати Христа.
Свети Јован није био само свети човек и пророк, већ и Претеча и Крститељ Господњи. Ова карактеристика га у великој мери разликује од других старозаветних пророка и уздиже га изнад њих. Други пророци су видели Христов долазак само издалека и у сенци, па су о њему говорили у симболима и сви су умрли, а нису удостојени да виде Месију кога су најављивали. Свети Јован Крститељ Га је видео и разговарао са Њим лицем к лицу, па је стога не само најавио Његов долазак, већ је и потврдно сведочио о Његовом појављивању, па је чак био почаствован чашћу да Га крсти, чиме Га је, такорећи, посветио великој служби човечанству. Дакле, он је био више од пророка: Он је био земаљски анђео Божји, послат од Небеског Оца пред својим љубљеним Сином да Му припреми пут (видети: Исаија 40,3-5; Малахија 3,1; Лука 3,4-6). Он је био пријатељ Сина Божјег, коме је поверено да објави људима долазак обећаног Месије и припреми их да Га приме. Ниједан пророк никада није добио тако велику част, и то га ставља изнад свих рођених од жена.
Јован Крститељ је био велики не само због своје чудесне службе, већ и због свог карактера и светог живота. Свети јеванђелисти га описују као некога ко је водио строг и свети живот, ватрено је волео истину и проповедао је људима са несебичношћу, а истовремено скроман и понизан срцем, да се и у том погледу сматра једним од највећих светитеља. Према јеванђелистима, Свети Јован је од детињства живео у пустињи, носећи одећу од камиље длаке и кожни појас, једући скакавце и дивљи мед, али чак је и ту храну јео врло мало, тако да се за њега говорило да није ни јео ни пио (Мт. 11,18). Са тако чудесном строгошћу живота, он је спајао још већу чистоту морала, тако да га је цео јеврејски народ препознао као великог праведника, а неки су се чак питали да ли је он Христос. Историја не представља другог таквог човека: Сви Пророци, иако су водили свет и подвижнички живот, нису били тако строги као Јован Крститељ.
Свети Јован је ревносно проповедао истину и смело осуђивао пороке људи са потпуним самоодрицањем. Широм околине Јордана проповедао је крштење покајања за опроштење грехова, а када су грешници долазили к њему на крштење, он их је смело укоревао. Свети Јован је као човек праведан и свет, укоревао не само фарисеје, војнике и царинике, већ цео јеврејски народ, па чак и цареве. Тако је Свети Јован смело укорио Ирода, који је ступио у незаконити брак са Иродијадом, рекавши: „Није ти дозвољено имати жену брата свога“ (Мк. 6,18). И у овом случају, поступио је са већом храброшћу и самопожртвовањем од било ког другог пророка. Свети Јован се није плашио гнева својих страшних непријатеља, нити је побегао у пустињу, већ је храбро поднео тамницу и мучеништво. Свети Јован Крститељ је страдао за Божју истину, будући обезглављен мачем. Његов живот је поставио велики пример поверења у Бога и служења Њему.
Са својом непоколебивом храброшћу у исповедању истине, Свети Јован Крститељ је практиковао велику скромност, која представља одлику његове духовне величине. Пример Јовановог смирења поучава и нас данас, да иако свесни своје недостојности, можемо испунити службу на коју нас је Бог призвао. Ако је Свети Јован велики пророк и пријатељ Божји, онда га морамо поштовати са посебним страхопоштовањем, одајући му молитвену хвалу. Призвани смо да подражавамо његове врлине и добре особине душе. Призвани смо и да му се обраћамо у молитви са чврстим поверењем да ће нам пружити помоћ која нам је потребна. Претеча Христов, будући близак Богу на земљи, постао је још ближи Њему на небесима и снажно посредује пред Њим за нас из свете љубави која је својствена свим праведницима.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 7. јула 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
