Празник Сретења Господњег је празник наше слободе у Христу

*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 15. фебруара 2026. године.

Прошло је четрдесет дана од празника Рођења Христовог, а ми настављамо да прослављамо хронолошким редом догађаје из Спаситељевог земаљског живота.

Сретење Господње је један од најстаријих хришћанских празника, о чему сведоче сачуване проповеди светих Кирила Јерусалимског, Григорија Богослова, Григорија Ниског и Јована Златоуста, посвећене овом празнику, а које су изговорене у четвртом и петом веку. Из византијских хроника знамо да је 544. године, за време владавине благочестивог цара Јустинијана Великог, у Антиохији беснела страшна куга. Стотине људи је свакодневно умирало. Чудом Божјим, један хришћанин је добио откровење да ће куга попустити ако се празник Сретења Господњег буде јавно и свечано прославио. Одмах после Литургије и литије, куга је престала. Било је то чудо! У спомен на овај чудесни догађај, празник Сретења Господњег је почео да се слави у Византији на државном нивоу од шестог века.

Зашто је овај догађај, донекле обичан за побожну јеврејску породицу тога времена, постао толико значајан за хришћанску Цркву и тако широко прослављен?

Преводећи Књигу пророка Исаије, праведни Симеон је дошао до израза: „Ево, девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што значи: С нама Бог.“ Ово је било пророчанство о долазећем Месији. Али мудри тумач је посумњао у тачност речи „дјева“. Ако жена роди дете, не може бити дјева. Заиста, као што је рекао свети апостол Павле: „…Уништићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“. Људски разум је немоћан пред величином и промислом Божјим. И тада вера замењује разум. Симеон одлучује да реч „дјева“ замени са „жена“. Али у том тренутку, Анђео Господњи га зауставља и објављује Божју вољу. Због његове сумње, он неће умрети док не види Месију како долази на свет.

Од тог тренутка, живот праведног Симеона постаје стајање пред Богом, корачање пред Њим. То је подвиг вере. Он подсећа на старозаветне праведнике који су веровали Божјим речима о долазећем Месији — Спаситељу света и човека — и својом праведношћу су служили Његовом доласку.

Једини храм на земљи где се прослављао и величао истинити Бог био је храм јеврејског народа. Изграђен је управо у ту сврху – да дочека Христа. Циљ Старог Завета је био искључиво да припреми јеврејски народ за овај сусрет, за долазак Месије.

Занимљиво је да је храм Старог Завета био окренут ка западу својим олтаром. Наш храм је окренут ка истоку, док је у Старом Завету био окренут ка западу. Господа је требало срести у храму. Старозаветна Црква, која је живела у потпуности у ишчекивању будућих благослова, требало је да му се поклони. Требало је да га препозна старозаветно човечанство, да га прихвати и призна људски род. И тај сусрет се догодио.

У Соломоновом храму, док је наш олтар окренут ка истоку, у Соломоновом храму, обрнуто, улаз је био са истока. Зашто? Пророци су често упоређивали долазећег Месију са излазећим сунцем, или чак једноставно светлошћу. А храм је, такорећи, чекао свог Учитеља, који је требало да дође са истока. Стога су врата била окренута ка истоку.

Богородица је заједно са Јосифом Обручником, дошла у храм и принела жртву, не као богати (богати су донели једногодишње јагње), већ само две грлице, што је био обичај за најсиромашније људе. У ранохришћанској символици, грлица је символизовала Христа, а била је и символ брачне верности.

Господ је дошао у јерусалимски храм, чиме је испунио старозаветна пророчанства. Женик се сусрео са Невестом – Господ са земаљском Црквом. У Храму, где су се свакодневно узносиле молитве за Његов долазак, мноштво свештеника и народ приносили су прописане жртве. А онда је дошао Симеон, који је чекао три стотине година. Чинило се да га је смрт заборавила. Сви његови рођаци и познаници су већ били упокојени. Овај сусрет је био највећи догађај у животу Симеона, „праведног и побожног човека“, на коме, према речима Јеванђеља, „беше Свети Дух“. Била је ту и Ана, која се удала са седамнаест година, живела је тако седам година, а преосталих шездесет година живела је у храму и водила строг живот; и она је имала наду, и цео њен живот је био посвећен доласку Месије.

Праведни старац Симеон је осетио у срцу своме да је то обећани Месија којег очекује. Тада је изговорио познате речи које свакодневно изговарамо и ми на вечерњем богослужењу: „Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просветљује незнабошце и славу народа твога Израиља“.

У молитви слушамо „спасење Твоје“, и питамо се које је значење тих речи?

Према тумачењу светих отаца, „спасење Твоје“ односи се на Христа. Дакле, Дете донесено на олтар је дуго очекивани Месија. Име Спаситеља, Исус, потиче од речи „Јешуа“, што значи „спасење“. Тојест, Он је јавно, пред свима, показујући прстом, рекао: „Ево, Христа кога чекате, ово је спасење“.

Како то да су Месију само две наведене особе препознале и поклониле му се? Одговор се налази првенствено у Јеванђељу, када Христос каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. А у 50. псалму се каже: „Чисто срце саздај у мени, Боже, и дух прави обнови у мени“. Соломон каже: „Мудрост неће ући у злу душу, нити ће се настанити у телу поробљеном грехом“. Дакле, Бога не треба доказивати, Бог се не доказује, већ открива. Али Он се открива само онима који испуњавају услове под којима је могуће видети Бога. Човек, сусревши се са Христом, прилепљује се уз Њега благодаћу Светога Духа. Као људи Новога Завета, можемо сусрести Бога кроз молитву, благодат и причешће Телом и Крвљу Христовом.

Празник Сретења Господњег је празник наше слободе. Само у Христу добијамо истинску слободу – слободу од греха и смрти, слободу да будемо деца Божја, како каже свети апостол Павле (Еф. 2,3). Период Старог Завета се завршио пре две хиљаде година. Ми сада живимо у Новом Завету и од нас се тражи само једно: да прихватимо Божанског Месију – Христа као нашег Спаситеља, да Га примимо у своје срце како би нас очистио од греха и учинио нас достојнима Царства небеског.

У животу сваке особе постоји много различитих сусрета: занимљивих и свакодневних, оних које брзо заборављамо и оних који у нашем бићу остављају трајни траг. Али најважнији сусрет за свакога од нас остаје сусрет са Богом.

Човек је већ једном био са Богом, поседујући савршено знање и разумевање Бога. Био је учесник Његове светости, благодати, Његове љубави, и то га је учинило бесмртним. Свако од нас у дубини свога бића осети све ово. Негде дубоко у нашим душама, ово сећање живи у нама од наших прародитеља Адама и Еве. Управо је због тога душа сваког човека хришћанска по природи, јер чезне за Богом, жедна је сусрета са Њим како би повратила оно што је некада изгубила.

Пре или касније, свако од нас ће срести Бога. И у том тренутку се поставља питање: хоћемо ли желети да останемо са Богом? Да ли смо спремни за ово? Хоће ли Он желети да нас држи поред себе?

У својој безграничној милости и љубави према нама, Господ нам је дао времена у нашим земаљским животима да се припремимо за сусрет са Њим и да себи одговоримо: да ли желимо тај сусрет? За нас је праведни Симеон Богопримац постао живописан пример жеље и очекивања таквог сусрета. Његово чекање је трајало више од три стотине година. И сваки дан је само јачао његову веру, јер нико није живео у тим данима толико дуго колико је живео праведни Симеон. То је било очигледно чудо. Господ је наградио његову веру. Господ је увек веран Својим речима, и оно што је обећао Симеону, испуњава се у погодно време. Свети Дух, који је почивао на праведном старцу, објавио му је дуго очекивани догађај, одвео га у храм и показао на Спаситеља који је дошао на свет. У личности старца Симеона, сва старозаветна праведност прима Младенца – Жртвено Јагње – у своје наручје, приносећи Га и посвећујући Га Богу. У Јеванђељу налазимо речи Спаситеља: „Не мислите да сам дошао да укинем закон или пророке: нисам дошао да укинем, него да испуним“. И јеванђелска прича, која чини основу празника Сретења Господњег, потврђује ове речи.

Будући безгрешан, Младенац Христос није имао потребу да принесе жртву за себе. Будући Савршени Бог, стално пребивајући у Светињи над светињама Очеве славе, није имао потребу за освећењем у Соломоновом храму или благословом од стране свештеника. Син Божији добровољно се понижава, оваплоћује се, постаје савршен човек, док остаје Истински и Савршени Бог. Он прихвата све терете људског тела од рођења и испуњава цео закон. Он приноси и посвећује себе као жртву Богу за цело човечанство.

Празником Сретења Господњег се завршава божићни циклус посвећен доласку Спаситеља у свет, а радост замењује свест о Христовој жртвеној служби, Његовом неизбежном страдању и смрти за све нас. Двојност празника Сретења лежи и у чињеници да је он по свом садржају и значењу и празник Господњи и празник Богородице. На крају крајева, управо у Богородици лежи извор нашег спасења.

„Бог је љубав“, а истинска, савршена љубав никада није себична нити сујетна. Она је увек спремна да жртвује себе, своје интересе. Доказ Божје љубави према нама је Крст Господњи! Нећемо погрешити ако кажемо да је празник Сретења Господњег, почетак пута ка Крсту.

„Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење“ (тропар празника).

Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву:

„Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ

Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је споменути и једну богослужбену особеност на Литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју), као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође, није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу“ (пс.111).

„Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче“ (кондак празника).

ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“