23. и 24. стих девете главе су пред нама:
И дошавши Исус у дом кнежев и видевши свираче и народ ускомешан, рече им: Одступите, јер девојка није умрла, него спава. И подсмеваху му се.
Блажени Теофилакт на овом месту наглашава важност чињенице да су се људи подсмевали Христу, а открива и зашто на следећи начин: „Будући да је девојка била неудата, за њом су туговали уз свадбене фруле, што је било противно Закону. Господ је рекао да спава зато што је за Њега, који је лако могао васкрснути девојчицу, смрт била као сан. Немој се чудити што су Му се подсмевали, јер то још више потврђује чудо, пошто је Он васкрсао девојчицу која је заиста била умрла. Сви присутни су тако посведочили да је она била мртва, како касније нико не би могао да каже да је она само изгубила свест“. А свети Јован Златоуст објашњава и зашто су само родитељи и апостоли били присутни при васкрсењу девојке: Христос је изгнао све осим родитеља. Па и њих је оставио само зато да не би рекли да је неко други васкрсао девојку, а не Он. И пре него што је васкрсава, говори: није умрла, него спава… Пошто је и Сам требало да умре, васкрсавајући друге, припрема ученике да буду храбри и спокојно претрпе смрти јер је након Исусовог доласка, смрт постала сан“. Видимо дакле да је сваки догађај Господ користио да би припремио апостоле за подвиг који им је предстојао.
Свети Јустин Ћелијски пише овако о Христовим речима о смрти као сну: „Господ Исус установљава ново гледиште, нов поглед на смрт: смрт је спавање. Смрт је спавање за Богочовека и Његове пријатеље. То је нов однос према смрти, немогућ за Стари Завет и старозаветне људе, зато се они и подсмеваху Господу Исусу… Ко се томе подсмева, подсмева се једино истинском смислу живота, јединој истинској радости бића људског на земљи.“
Наредна два стиха гласе:
А кад истера народ уђе и ухвати је за руку, и устаде девојка. И пронесе се глас о овоме по свој земљи оној.
Светитељ Хроматије Аквилејски објашњава и тајну која се крије у Исусовом истеривању народа, дубоко значење овог поступка. Хроматије пише: „Господ им није случајно рекао да изађу напоље, јер је тако показао да ће све неверујуће, Он, Творац живота и Господар Царства небеског, потпуно лишити обећања вечног живота“. Блажени Јероним говори да је то било потпуно праведно и заслужено. Он то објашњава овако: „Заиста они који су износили недостојна ругања против Онога Који је учинио васкрсење, били су недостојни да сагледају тајну Васкрситеља“. Дакле, у Писму јасно видимо да се онима који су недостојни да виде чудо Господње или да чују тајне вере, не дозвољава приступ. То може да послужи и нама као поука, јер је на жалост, данас много тајни наше вере доступно многима који својим животом и вером то не заслужују.
Свети Златоуст објашњава детаљно цео догађај на следећи начин: „Дакле, видевши свирале и мноштво народа, Христос је истерао све из дома и у присуству родитеља чини чудо, не враћајући другу душу у умрлу девојку, већ враћајући ту саму која је изашла из ње и као да из сна буди девојчицу. Ради већег уверења оних који су гледали, узима је за руку да би тако поставио пут ка вери у васкрсење. Отац је говорио Исусу: стави руку; а Он чини више: не ставља Своју руку, већ узевши умрлу за руку, васкрсава је, показујући тиме да је Њему све лако. И не само да је васкрсава, већ заповеда да јој се да и храна, да чудо које је учинио не би сматрали за обману. И не даје јој Сам Исус храну, већ заповеда родитељима… Међутим, ти обрати пажњу не само на васкрсење, већ и на то да Христос заповеда свима да не говоре о овоме. Одатле се пре свега научи да будеш смирен и да не будеш сујетан. Затим примети и то да је Он све оне који су плакали избацио из дома и као да је сматрао недостојнима да виде толико велико чудо. Зато немој бити сличан свирачима које је Господ истерао из дома, већ буди сличан Петру, Јовану и Јакову. Ако је тада Спаситељ оне који су туговали истерао напоље, онда ће то учинити тим пре сада, (пошто у време васкрсења ове девојке) још није било познато да је смрт сан. А сада је та истина јаснија од самог сунца. Међутим, Господ не васкрсава сада твоју ћерку? Он ће је несумњиво васкрснути и притом са већом славом. Јер она која је устала из мртвих, поново је умрла; а твоја ћерка, када буде устала, биће већ бесмртна. Дакле, нико не треба да плаче, нико не треба да тугује и да пориче Христово дело. Заиста је Он победио смрт. Зашто узалуд плачеш? Смрт сада више није ништа друго него сан. Зашто тугујеш и ридаш? Ако незнабошци тако поступају, они су достојни подсмеха. Када је верујући човек малодушан у таквим ситуацијама, чиме он може оправда себе?“
Желео бих само да нагласим да свети Јован овде не говори о нормалном осећању туге након губитка блиске особе, већ о неумереном туговању које често прелази у очајање које је веома опасно за нас саме. Као потврду за ово бих вам навео следеће речи истог светитеља: „Шта, питаћеш ме, зар човек не сме да плаче? Па ја и не забрањујем то: ја само браним да се кидаш, неумерено плачеш. Ја нисам звер и нисам нечовечан. Знам да се у томе показује природа и да она тражи друштво и свакодневно општење. Немогуће је не жалостити се. То је и Сам Христос показао јер је заплакао над Лазаром. Тако и ти поступај: плачи, али тихо, разумно, са страхом Божијим. Ако будеш плакао тако, то неће бити знак да ти тобоже не верујеш у васкрсење, већ да ти је тежак растанак.“
Настављамо са наредна два стиха:
А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: Верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе.
Свети Григорије Палама овде обраћа пажњу не само на телесна исцељења слепих људи ради вере у Господа Исуса којих је било безброј током историје, већ и на духовно прогледавање – на оно што се свима нама догодило онда када смо поверовали у Бога. Свети Григорије пише овако: „Живећи на земљи у телу које је нас ради од нас примио, наш Господ Исус Христос исцелио је многе који су били слепи, како по телу тако и по души. Ако неко узме у обзир и духовно прогледавање које се огледа у преласку из неверовања у веру, и из непознања у познање Божије, онда је немогуће бројем изразити ту количину слепих који су благодарећи оваплоћењу Господњем прогледали, јер је њихов број познат само Ономе Којем је познат и број власи на нашој глави. Ако пак истражујемо прогледавање телесних очију, наћи ћемо да су у једном случају многи били исцељени само речју Христовом, а други једним Његовим додиром, једни самим приближавањем Христу и падањем пред Њега, док су други примили исцељење од Христа кроз помазивање пљувачком или блатом“.
Свети Јован Златоуст овде говори и о другим, скривеним поукама за нас које се крију у овом Исусовом поступку: „Зашто Христос нагони слепе да иду за Њим и да моле за помиловање? Да би нас и у овом случају научио да избегавамо људску славу. Пошто се дом налазио близу, Он их води тамо да их исцели насамо. Ово се види из тога што Господ никоме није заповедао да говори о исцељењу. Ово такође веома изобличава и Јудеје, када слепи људи, лишени вида, примају веру само на основу слушања; док Јудеји, видевши чуда и уверавајући се у њихову истинитост сопственим очима, поступају потпуно другачије. Примети и усрдност слепих, о којој можеш да судиш преко вике и молби – ништа друго нису говорили осим: помилуј нас! … Доводећи их у дом, Христос их још и пита. Он је у великој мери исцељивао само након молбе, да не би помислили да Исус из љубави према слави Сам тражи повод за такве случајеве, а такође и да покаже да су исцељивани били достојни исцељење. Да не би говорили да ако је Он исцељивао само из милости, онда би сви требали да буду исцељени“.
Владика Николај Охридски наставља ову мисао и дубље објашњава Христов разлоге за одлагање њиховог исцељења: „Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао. Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега; друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред масом света, него у кући, пред неколико сведока. Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и види њихову веру. Он – тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи. Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код оних, који слушају. Да, Господе, – одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Они Га не називају више сином Давидовим – то им се чини и мало и заобилазно – него управо Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ, Богочовек и Спаситељ. И то је довољно“.
Свети Иларије Пиктавијски говори на овом месту о личности слепих људи који су молили за исцељење. Он говори да су они као Јудеји знали за закон, знали су шта закон говори о Месији Који долази. Управо зато су и поверовали у Господа: „Дакле, слепима који су били у незнању, закон је открио од Кога су тражили исцељење. Закон који је указивао да њихов Спаситељ телесно потиче из Давидовог рода, просветлио је њихове душе које су биле заслепљене старим грехом. Јер слепци без поуке не би признали Христа у Исусу. Господ је показао да вера не треба да буде последица исцељења, већ да исцељење буде последица вере. Јер слепци су прогледали зато што су имали веру, а нису поверовали када су прогледали. Из овога је јасно да су вером заслужили испуњење њихове молбе, а нису стекли веру као последицу њеног испуњавања. Ако они поверују, Исус им обећава вид. Међутим, заповеда верујућима да ћуте, јер је проповед дело апостола“. Овде светитељ не говори да лаици не треба да проповедају, већ да проповед Цркве не може да буде успешна и угодна Богу ако не буде благослова Цркве. Никаква самовоља и самоувереност у проповеди не могу да донесу плод који је достојан вечности.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
