Ова организација је у свету присутна под неколико имена или скраћеница, чија значења ћемо одмах на почетку растумачити. Пуно и официјелно име, са којим је регистрована у Србији јесте, Ваишнавска верска заједница – ISKCON. Акроним ISKCON (International Society for Krishna Consciousness), у преводу значи Међународно удружење за свесност Кришне (МУСК), јесте назив под којим ова организација мисионари у свету. Код нас се најчешће препознаје као покрет Харе Кришна, што нас је определило приликом давања наслова овом тексту. Током излагања, ми ћемо упоредо користити наведене називе.
Духовни корени
Пре представљања покрета, сматрамо да је битно да се на кратко осврнемо ка древним веровањима и митовима индијског потконтинента.
У индијском пантеону доминантно место заузима индијско „свето тројство“:
• Брама, творац
• Вишну, чувар и одржавалац и
• Шива, преобразитељ.
Аватар Вишнуа јесте Кришна, а по тој вертикали очекује се долазак месије Калке, такоће Вишнуовог аватара. Путеви богопознања и духовног уздизања у хиндуизму воде преко самоспознаје, дакле путем понирања и стапања у универзалну, божанску, неусловљену свест, при чему је предуслов за то просветљење, појединачна свесност која подразумева анализу и знање о покретачким силама природе уз психоменталне активности. Свесност нас води ка универзалној свести, ка самоспознаји и самим тим богоспознаји. Тада се свесност, знање које нас је довело до универзалне свести, брише, а остаје та универзална свест сједињена са божанском. Припадници верске групе о којој је овде реч јесу следбеници бога Вишнуа, кроз поштовање његовог отеловљења на Земљи, аватара Кришне. Живот, учење, поруке и поуке, дакле свесност Кришне, јесте пут самоостварења, тј. самоспознаје, а самим тим и богоспознаје.
Према староиндијском епу „Махабхарата“, у делу који се зове „Бхагавад гита, описан је живот Кришне (око 3200 п.н.е). Он је описан као возач кочије и саветник индијског ратника и јунака Арђуне, коме је кроз небеске и етичке законе, откривао виши смисао живота, закон дарме, путеве ослобођења… После се он трансформисао у пастира и постао омиљен у народу нарочито код жена.
Око 4700 година после Кришне, живео је Шри Кришна Чаитанја Махапрабху (1486-1534). У Индији га зову златним аватаром, сматрајући га реинкарнацијом Кришне. Творац је мантре (песме) „Харе Кришна“, при том је упражњавао бакти јогу (јогу љубави и преданости), коју је остваривао управо кроз мантрање. Како је говорио његов пратилац Нитјананда, „довољно је имати код куће Чаитанјину слику и певати мантру „Харе Кришна“, те спознати тако бога“.
Коначан циљ сваког духовног уздизања јесте достизање односа са Кришном, а то је самим тим и достизање савршенства живота, проповедао је Чаитанја. После много рођења и смрти онај ко заиста има право знање предаје се Кришни, узроку свих узрока и свега што постоји. Таква велика и чиста душа је реткост. Чаитанја, предвиђа могућност духовног остварења, препоручујући и подучавајући самоспознају кроз бакти јогу и мантру „Харе Кришна“.
Као неку врсту упутства Чаитанја прописује оне способности и моћи које мора имати сваки јогин тога времена[1]:
Оснивање покрета
Култ Кришне врло је распрострањен у Индији. Постоје Кришнини храмови, вртови, празници, тј. дани Кришне у Индији.
Мећутим, ово масовно поштовање Кришне у Индији нема везе са „Ваишнавском верском заједницом Харе Кришна“, нити се одвија у оквиру ње. Њени чланови носе одела боје шафрана, брију главе попут индијских светих људи и дају себи индијска имена, али окупљају углавном људе са Запада. Храмови су реплике индијских храмова и налазе се у земљама Западне Европе и Америке. Кришна је дакле истовремено, један од највише обожаваних аватара у Индији, али је покрет Харе Кришна, међународно, аутохтоно удружење настало на Западу, где мисионари, као што смо рекли под акронимом ISKCON.
Оснивач ISKCON је Абхај Чаранаравинда Бактиведанта Свами Шрила Прабупада (1896-1977). Он се сматра десетим учитељем у традицији Шри Кришне Чаитанје Махапрабхуа. Након што је 1959.године примио санјасу и започео монашки живот, активно и потпуно предано почиње свој мисионарски рад. На сугестију свог учитеља Шри Шримада Бактисиданте Сарасватија Такура, одлази 1965. године у САД, да на енглеском језику преноси свету ведско учење. Већ након годину дана 1966-те, у Њујорку је основао ISKCON, познатије као Харе Кришна, у преводу значи „вољени Кришна“.
Оснивајући ISKCON Прабупада му је дао јасан, писани „устав“ са седам прецизних циљева који и данас остају његова упутства:
1. Систематски ширити духовно знање широм друштва и подучавати све људе техникама духовног живота како би се обновила равнотежа у вредностима и смањиле неравнотеже у друштву.
2. Проповедати филозофију свести Кришне како је откривена у ведској литератури, као што су Бхагавад-гита и Шримад Бхагаватам.
3. Ујединити своје чланове са богом (Кришном) и помоћи им да схвате да је свака душа фрагментарна честица бога.
4. Проповедати и подстицати покрет санкиртана (заједничко певање светих имена бога), како је замислио Господ Шри Чаитанја Махапрабху.
5. Подићи своје чланове и цело човечанство на виши ниво свести кроз духовну културу.
6. Ујединити чланове ради учења једноставнијег и природнијег начина живота.
7. Постићи наведене циљеве објављивањем часописа, књига и других публикација и оснивањем храмова и других места окупљања.
Ови циљеви показују да ISKCON није био намењен само монасима или индијским емигрантима, већ целом човечанству као средство за решавање друштвених и личних проблема кроз духовну промену свести.
За само 11 година (до своје смрти 1977. године), он је:
• Посветио хиљаде ученика: Привукао је људе различитих култура широм света, од хипика у САД до интелектуалаца у Европи, дајући им духовну иницијацију.
• Основао је преко 100 центара: Отворио је храмове, фарме, фирме и заједнице на свим континентима.
• Основао је издавачку кућу Bhaktivedanta Book Trust (BBT), која је превела и дистрибуирала милионе његових књига на десетине језика, чинећи их језгром покрета.
• Покренуо је разне пројекте: под његовим вођством, ISKCON је развио програм бесплатне дистрибуције хране Храна за живот (Food for life), отварао ведске школе, као и фарме засноване на духовним принципима и вегетаријанске ресторане.
Прабупада је лично је путовао по свету, надгледајући рад, дајући инструкције, решавајући спорове и охрабрујући своје ученике неисцрпном енергијом.
Учење
Следбеници Харе Кришне су бакте (посвећеници), па су самим тим, декларативно, и њихов живот, систем вредности, верско-обредна дисциплина, рад и навике у складу са њиховом верском припадношћу. Циљ живота јесте излазак из круга реинкарнација, реализација сопствене духовне суштине и вечни живот у оквиру свесности Кришне. По „Бхагавад-гити“, сва бића су делићи божји, а делићи су намењени служењу целини. Пут до вечног живота и изласка из круга реинкарнација јесте пут свесности Кришне. Бити и делимично успешан на овом путу у овом животу јесте велики напредак, јер обезбеђује рађање добрих верника у породици у наредном животу, те тако ствара велику шансу за остварење вечног живота или барем за даље духовно усавршавање и коначну реализацију. Постоји, наиме, 8.400.000 телесних облика од којих добијамо један, у зависности од сопствених заслуга, врлина и навика у претходном животу. Посвећеност унутар покрета је толико изражена, па се рецимо следбеници (кришнаити) изјашњавају пре свега као посвећеници и истински потомци Кришне, који су тек узгред, а у кругу реинкарнација, рођени од биолошких родитеља. Нација им је небитна, а „демонизовано“ окружење им је интересантно само уколико пристане да крене путем буђења свесности Кришне. Познато је да се Прабупада у САД својевремено обраћао присутном аудиторијуму: „Ви нисте Американци, ја нисам Индус. Ми смо само духовна бића, душе.“ У својој књизи „Наука о самоспознаји“ оснивач Харе Кришне каже: „Духовно тело је тело које је ослобоћено смрти, рођења, болести и старости. Оно је вечно, пуно знања и блаженства. Различите жеље стварају различита тела. Све док желимо разне врсте ужитака морамо прихватити разне врсте материјалног тела, дакле, у том случају круг реинкарнација се продужава. Душа на еволутивном путу иде, сели се, рецимо из тела водених животиња, у биљке и дрвеће, затим инсекте, птице, животиње, па затим у нецивилизоване људе, а после тога у цивилизоване људе. Еволуира дакле, одело душе, а она остаје једна, непроменљива и вечна. Телесно схватање живота које се манифестује, рецимо, кроз сладострашће, националности, конфесије јесте глупост и по томе се не разликујемо од паса и мачака. Нације и вероисповести само су врсте одеће.“[2]
Прабупада даље проповеда како постоје разни облици грешних тела, те према степену грешности живо биће добија материјално тело. Зато наш прави проблем није како да једемо, спавамо, размножавамо се и бранимо, већ како да добијемо нематеријално тело, духовно тело. То је дефинитивно решење свих проблема, оцењује Индус. Ако се предамо, ако постанемо потпуно свесни Кришне, уједно ћемо се заштитити од свих последица грешног живота. „…Зато у овом добу“, поручује Прабупада, „једноставно певајте мантру „Харе Кришна“. Нема другог начина“.
Покрет Харе Кришна је заснован на екстатичком обожавању Кришне. Онај ко прихвати овај обред мантрања. уз песму, одмах ће постићи ниво самоспознаје. Тај обред којег је још Чаитанја понудио за постизање љубави према богу, зове се санкиртан (у преводу „потпуно славље“). Певање „Харе Кришна“ је, како се овде верује, трансцендентни процес, процес оживљавања изворне свесности. Постоји осам врста трансцендентних заноса који можда одмах неће бити присутни код почетника, али даљим мантрањем уз песму и духовним узрастањем хоће. То су:
1. ошамућеност
2. знојење
3. јежење коже
4. запињање у говору
5. дрхтање тела
6. лагана вртоглавица
7. плакање у заносу
8. транс
Мантра „Харе Кришна“, позната и као „маха мантра“ („велика мантра“) изводи се уз помоћ бројанице. Ако бројаница има 64 куглице, креће се мантрањем од прве до последње куглице. Држећи се за сваку од њих понавља се 16 пута мантра „Харе Кришна“. Укупно се у току сваког киртана (службе) мантра понавља 1.024 пута. „Маха мантра“ гласи овако:
Харе Кришна, Харе Кришна,
Кришна, Кришна, Харе, Харе,
Харе Рама Харе Рама,
Рама, Рама, Харе[3]
Шрила Прабупада у вези ове праксе каже следеће: „Не само што време садашње није приступачно правој мистичној јоги него и Веданте које се могу читати, тешко се могу разумети на прави начин, јер су тумачења вишеструка. Мантра, то јест певање Харе Кришна је довољно за посвећеника Кришне, за бактија… Да се вратим, немојте мислити да је Покрет свесности Кришне нова религија која не признаје бога. Бога можемо звати Алах, или Кришна, или неким другим именом, али која религија не признаје бога. Ми једноставно поучавамо људе да воле бога. Привлаче нас разне ствари, али ако своју љубав посветимо богу бићемо срећни. Немојте волети само дрвеће, биљке или инсекте. То вас, свакако, неће потпуно задовољити. Научите да волите бога. То је мисија Чаитанје Махапрабуа. То је наша мисија. Трансцендентална вибрација настаје певањем Харе Кришне, те узвишен процес (осмишљавања) наше трансценденталне свесности. Као живе духовне душе ми смо свесни Кришне, али смо загађени од памтивека. Наша свесност је сада загаћена материјалном атмосфером. Материјална атмосфера, окружење, у којем живимо назива се „маја“, у преводу „оно што је илузија“. О савременим јогинима и гуруима Прабупада каже: „…они су лакрдијаши и преваранти. Не знају шта је права медитација, користе нестандардне методе, незабележене у ведским списима.“ Осим што потире значај нације и конфесија, хришћанима се Прабупада обраћа на више места на следећи начин: „Ко постане свестан Христа, тај је свестан Кришне… Ми Исуса Христа поштујемо као нашег гуруа, јер проповеда свесност бога и зато је и наш духовни учитељ.“ Свами Бактиведанта и прекорева хришћане: „Уместо што држите затворене цркве, понудите их нама. Ми бисмо тако певали божје песме 24 сата на дан,.. Такође мислим да би хришћански свештеници требало да сарађују са Покретом за свесност Кришне,“ вели Прабупада.
Исхрана је посебно поглавље следбеника Ваишнавске верске заједнице. Пошто они себе сматрају бактама то подразумева посебан режим исхране у складу са учењем које следе. Како животиње имају душу, исхрана је строго вегетаријанска, пре свега из разлога, да се у циљу исхране не би убијало и тиме чинио грех. Као и сви Индуси, чланови овог покрета сматрају краву светом животињом, или, тачније, другом мајком чије млеко користе као и мајчино.[4]
Прилика је и да се каже како припадници Харе Кришне проводе дан у храму. Буђење је у 4 сата ујутро. Од 4 до 9 је служба Кришни, кроз велику мантру уз помоћ бројанице на већ описан начин, шеснаестоструким понављањем мантре на сваком зрну куглице, укупно 1.024 пута. То су личне медитације. Осим њих предвиђено је и колективно извођење велике мантре уз колективно певање, тзв. санкиртан. Санкиртан припадници Харе Кришне изводе и на јавним местима. Од 9 до 17 сати најпре се доручкује, потом свако иде на своје задужење, било везано за храм (чишћење, припрема хране), било везано за мисију (продају књига, пропагандног материјала), или се обављају пробе за јавне наступе[5]. Од 17 до 19 сати је вечерња служба. Најважнија и најпосећенија служба је недељом у 10 сати коју посећују и бивши иницијанти, симпатизери и гости.
Духовно уздизање подразумева својеврсно рангирање. Ко достигне највиши, трећи степен, тај се смрћу сигурно усељава у Кришнин свет, у вечно блаженство. Он остварује циљ, прекида круг реинкарнације, те се са својим духовним телом вечно насељава на духовној планети. Заслужити тако нешто значи претходно ревносно служити Кришни и беспрекорно се држати кодекса заједнице.[6]
Кастинско уређење друштва
Посебна карактеристика припадника ISKCON јесте прихватање система друштвених сталежа карактеристичних кроз историју за саму државу Индију, на којем почива и сама ведска цивилизација а који се зове „Варнашрама дарма“. Он обухвата 4 степена. Имамо 4 друштвено-социјална и 4 духовна сталежа. Друштвено социјални су следећи сталежи:
– брамани (духовници, свештеници, научници),
– кшатрије (управљачи, ратници, чувари) и
– ваишије (трговци, занатлије, пољопривредници, радници)
–шудре (слуге)
По другом критеријуму имамо:
–грихасхе (породични људи)
– ванапрастхе (они који су се одвојили од породице)
– брамачаре (то су они који живе у целибату)
– санјасине (монахе)
Крајњи циљ је опет обожавање Кришне, које спроводи свако у свом друштвеном сталежу. Проповеда се да се срећа и несрећа не могу спречити, зато не треба трошити време на свакодневицу, него се треба у потпуности и предано посветити духовном напредовању у оквиру Покрета за свесност Кришне, сходно свом друштвеном и духовном сталежу.
Кришнаити дакле актуелизују доктрину кастинског уређења друштва. Ова концепција је формулисана у књизи „Варнашрама манифест социјалног разума“ (Њујорк, Лос Анћелес, Вадуц, Бомбај – 1981.) Њен аутор је Његова Божанска милост Ом Вишнупада Парамахасма Парирајакарја Астотарасата Шри Шримад Харикеши Свами Махарја Вишнупада Ахраја Харикеши Свами, Американац по националности, члан ISKCON и један од вођа покрета након смрти Прабупаде
Главни и руководећи акценат ове доктрине почива на ставу да је Шрила Прабхупада врховни гуру свих кришнаита и сва његова мишљења и одлуке за њих су обавезујуће. Он је врховни вођа кришнаита и управник имовине. Стога је сваки домаћи кришнаит обавезан да Варнашраму сматра божанским поретком друштва и да тежи њеном спровоћењу свуда у целом друштву. Упознавање некришнаита са овом концепцијом је врло компликовано и ризично. Вође је скривају од спољних људи, сматрајући да они нису довољно просвећени да би је схватили и применили и да би се скандализовали ако би се ближе упознали са њом.
У чему се састоји та концепција? Од бројних начела навешћемо неке карактеристичне[7]:
– религиозна неутралност државе, лажно названа атеизам, проглашена је кривцем за општи пад, који се може исправити само брзим увођењем у читав свет кастинског система Варнашраме, на чијем ће челу бити руководећи кришнаити. Реч је о својеврсном освајању власти, које се може остварити кроз покоравање интелектуалне елите разних земаља и одлучан утицај на средства масовног информисања.
– друштво Варнашраме потпуно зависи од интелектуалног вођства брамана Информациони токови ће се налазити под контролом брамана. Све информације које шире владе и парламенти, морати да одговарају духовном стандарду брамана..
– брамани ће постати саветници људима и одрећиваће карактер друштва.“.
– сви они који одлучују које знање и информацију треба ширити, дакле редактори, новинари, сценаристи или редитељи морају бити брамани који су обучени да управљају друштвом. У супротном, дакле ако нису брамани, ти исти новинари, глумци, коментатори, редитељи и слични сврставају се у шудре, у нижу касту најамника, радника за новац.
– под руководством брамана владе ће служити истом циљу, као и под садашњим материјалистичким руководством, и тиме ће управо подржавати друштвену стабилнсот.
– то ће бити прогресивно духовно друштво. Теократија је идеални друштвени систем уздигнута овде ниво који не подлеже критици и која је заснован на кастинској основи.
– чак и Харикеши Свами самокритично признаје: „Влада Варнашраме, треба схватити, није фашистички, али је суров режим.“ Често се може срести корпоративистички опис идеалних система. Многе фашистичке идеологије воле да упорећују државу са организмом, који има главу (управљачку елиту), руке (касту полиције и војске), стомак (касту трговаца и банкара) и ноге (раднички део становништва). На челу друштва стоји заиста умна глава која доноси одлуке, сагласне апсолутним принципима. Та руководећа елита јесу ваишнавиакари, тј. они су монаси друштва и његове вође. Никакви избори нису потребни, јер „ако народ просто види како они раде и чује шта они говоре, онда је потпуно очигледно да ће им се он прикључити и следити те, висококвалификоване духовношћу и благодаћу испуњене људе који се изузетно брину о највишем благостању народа.“
– кришнаитски гуру изрекао је своје мишљење и о радницима који чине више од половине становништва у његовом систему друштва. Ево шта он о њима мисли: „Професионалним склоностима шудра одговара физички посао или услуге. Шудре опслужују три друге друштвене класе. Њихов доходак зависи од задовољства које њихов рад доноси корисницима услуга. Људи који имају способност да буду шудре предодрећени су да раде под контролом три више друштвене групе[8]. Најбоље за њих је да се потчине контроли у систему Варнашрама. Тада ће коначно бити задовољни.“
– док се припадност кастама у Индији, стиче се рођењем, чланови нових каста ће се бирати у раним фазама школског образовања. „Питање времена када ће се код детета испољити типични симптоми одређене друштвене класе.“, каже се у Манифесту, а што ће проценити владајућа елита.
– свака каста добиће образовање које стриктно одговара њеном положају у друштву: „Ученици довољно способни да би се обучавали за брамане добијају довољна знања из свих филозофских и интелектуалних предмета. За друге друштвене групе то је непотребно и неумесно. Упоредо са будућим браманима пролазни курс учења похаћају још само кшатрије, који ће касније заузети високе руководеће положаје или преузети послове безбедности. Остали чланови друштва добијају образовање које одговара њиховој касти и после тога he бити погодни за професионално испуњавање свог социјалног дуга.“
– када достигне отприлике 12 година, дечак напушта своју основну школу и даље добија продужено образовање у складу са својим професионалним способностима[9].
– у школама неће бити места религиозном плурализму. У свим школама новог друштва учиће се само кришнаизам. „Што се тиче другачијих верских и идеолошких система о тим погрешним и бесмисленим принципима не треба информисати децу која посећују школу Варнашраме, да не би сазнала у шта други верују.“
– без обзира на сталне изјаве кришнаита о њиховом стремљењу ка миру и редовних фестивала мира које они спроводе, у систему Варнашраме најважније функције поверене су војној касти кшатријама. У друштву будућности предвићени су и кшатрије-атоми у чије задатке спада и то, да духовно или уз помоћ електронике, оружјем или опремом неутралишу непријатеља са лица земље. Носилац божанске свести, као главни у влади, мора да има могућност да води, како одбрамбени тако и освајачки рат., Он је пак дужан да нападне непријатеље друштва, да их пороби, да неутралише њихово деловање и рћаво понашање, а затим да у њиховој земљи устроји друштво социјалне свести.
– „Ако једно друштво може да се промени и да прихвати духовне вредности, веома је важно да руководиоци учврсте интересе тог духовног друштва у целом свету. Оружано супротстављање ће пружити само демонске личности, које су се целим срцем прилепиле уз атеизам и материјализам. Управо такве људе треба уништити. Тада ће се свет ослободити њихових захтева.“ Тако пише у прогласу на страни.
– нераскидиви део идеалног друштва то је лик непријатеља. ISKCON своје непријатеље назива демонима. У овом свету живе три врсте људи: богомизабрани, демони и невини. Богомизабрани су заузели своје место службеника највишег. Демони активно раде на томе да уништи свако сазнање о богу. Невини образују стадо које следи за оним ко је на челу друштва.
– грађани захваћени другим идеологијама: атеизмом, материјализмом или различитом духовношћу, добијаће инструкције од брамана, да би им се лично објаснила неопходност система Варнашрама. Лако се могу одвојити корисни елементи друштва од некорисних, позвавши сваког на зајендичко певање мантре Харе Кришна. Уз заједничко певање мантри, многи људи који су сада преступници, могу се прочистити и као такви испунити важан посао за друштво. Ако се неки људи без обзира на то што је пут прочишћења био свакоме доступан, и даље понашају како не треба, неопходно је да се полиција кшатрија оштро позабави са сваким од неподобних.“[10]
– тако, удружење за свесност Кришне негира слободу. Када критичари тоталитарних секти говоре о одсуству слободе унутар секташких комуна, онда их оптужују за необјективност. Теорија Варнашрама је теоријска основа забране слободе, која произилази из уста самих секташа.
Пројекат Варнашраме остаје важан, иако болан део историје ISKCON, а уопште посматрано, могло би се рећи и историје нових религијских покрета у свету. Служи као лекција о опасностима које произилазе из:
1. механичке примене религијских принципа без обзира на контекст времена у којем се примењују; друштвене услове, пре свега традицију, менталитет и склоности конкретне популације људи.
2. постављања социјалног инжењеринга испред чисте духовности, што уништава саму суштину духовног учења.
3. комбиновања духовног ауторитета са друштвеном и политичком моћи, што неизбежно доводи до злоупотребе.
Период након смрти Шрила Прабупаце
Убрзо након Прабхупадине смрти, Врховна комисија (GBC – Governing Body Commission), као највише управљачко тело ISKCON, увела је модел дванаест именованих гуруа који су имали овлашћење да дају иницијације и делују као наследни духовни учитељи. Тај модел, познат као „зонални гуру систем“, доделио је сваком од дванаесторице гуруа географску област у којој су имали духовни ауторитет.
Иако замишљен као практично решење, овај систем је убрзо изазвао критике: неки гуруи су стекли претерани лични ауторитет, дошло је до неравнотеже моћи, а поједине злоупотребе су уздрмале поверење верника. Свакако је ту било лидерских аспирација али и полагања права на располагање огромном Прабупадином империјом. Покрет је тако, крајем седамдесетих, прилично дехомогенизован.
Показало се да су и поједине структуре чланства уз знање локалних вођа кријумчарило и користило тешке дроге као што су хероин или ЛСД. Дрога се каналима покрета појавила чак и у Русији. Истина је да је монаштво у неким храмовима Америке живело у промискуитету. У САД, тачније у Западној Вирџинији, дешава се почетком осамдесетих година серија убистава, за које је индиректно везано регионално вођство покрета .
Испоставило се да се један тако „чедан“ покрет, са чланством високих моралних принципа и дисциплине суочио се са низом афера. Чланство се осамдесетих осипало, а заједницу су напуштали и високо котирани гуруи оснивајући своје фракције.
Последњих деценија ISKCON је захваљујући неколицини преосталих ентузијаста, успео да се консолидује. Данас се у структурама покрет инсистира на улози колектива у односу на претходне гуруистичке и индивидуалистичке оријентације. Такође, води се рачуна о образовном профилу чланства, академској понуди (Бактиведанта институт – Bhaktivedanta Institute) и хуманитарном раду (пре свега програм Храна за живот). ISKCON је успео да се институционално стабилизује и да одржи континуитет учења Гаудија-ваишнавске традиције, истовремено прилагођавајући своју мисију савременом глобалном друштву
Покрет Харе Кришна је данас свакако један од најприсутнијих и најорганизованијих хиндуистичких покрета у свету. Број иницираних чланова достиже 50 000, а активних при томе неиницираних негде око 700 000. Такође, процењује се да у свету има између 5 и 7 милиона симпатизера.
Харе Кришна у Србији и бившој Југославији
За разлику од Запада, где је Прабупада дошао у отворено, капиталистичко друштво, пут до Југославије је био другачији. Први мисионари нису били његови директни ученици, већ западни следбеници који су путовали кроз земљу као туристи. Они су почетком 1970-их, путујући аутостопом или комбијима, почели да посећују веће градове (Београд, Загреб, Љубљану…). Својим изгледом, (обријана глава, ђоти и сари)[11], певањем мантри на улицама и продајом Прабупадиних књига, привлачили су пажњу и радозналост, посебно младих интелектуалаца и студената.
Прва организована заједница основана је у Београду 1975. године. Иако је број чланова био мали, активности су биле интензивне: певање у парковима (нпр. на Студентском тргу), дистрибуција књига и организовање предавања у приватним становима. Прабхупадине књиге, попут „Бхагавад-гита каква јесте“, штампане су на словеначком језику и шверцоване у земљу, дајући им ауру „забрањене литературе“.
Покрет Харе Кришна је од стране званичника, сматрани „секташким“[12]. Упркос томе, њихово присуство је било видљиво и постали су део урбаног фолклора.
У друштву где је званична идеологија био материјалистички социјализам, а традиционалне цркве и верске заједнице (православна, католичка, јеврејска и исламска) биле под контролом државе, покрет Харе Кришна је нудио аутентичну, систематизовану духовну алтернативу. Било је то нешто потпуно ново, мистично и егзотично што је привлачило оне који су тражили дубље значење ван естаблишмента.
Преводи Прабупадиних књига на српскохрватски језик били су кључни. За прве следбенике, то нису биле само књиге, већ главни извор ауторитета и знања. Они који нису могли себи да приуште пут у иностранство, све су учили из Прабупадиних коментара.
Кришнаити су били пионири вегетаријанства и алтернативног живота. Њихови штандови са индијским деликатесима на фестивалима и сајмовима били су за многе први сусрет са овом врстом кухиње.
Током грађанских ратова, посебно у Хрватској и БиХ, покрет Харе Кришна је активно учествовао у хуманитарном раду кроз програм „Храна за живот“. То је значајно побољшало њихов јавни имиџ, показујући их као организацију која несебично помаже свим жртвама рата, без обзира на националност или вероисповест.
Ваишнавска верска заједница је данас успоставила свој правни субјективитет као регистрована верска заједница у Србији.
Критички осврт на рад Шриле Прабхупаде
Мисија Шрила Прабхупаде, несумњиво је имaла глобални и трансформативни утицај. Прабхупада је увео је алтернативе доминантној материјалистичкој парадигми, популаризовао вегетаријанство, јогу као духовну праксу и концепт медитације кроз мантре. На тај начин је ојачао друштвени плурализам.
Истовремено, ISKCON је пружио снажан осећај припадности, јасне принципе живота и подршку хиљадама људи који су се осећали изгубљено у савременом друштву. Била је то аутентична „контракултура“ која је нудила различит и специфичан смисао и заједницу.
Прабупадини преводи и коментари оставили су трајан допринос светској филозофској библиотеци, омогућавајући нестручној публици приступ сложеним ведским списима.
Критични изазови:
Буквално тумачење светих списа – инсистирање на буквалном, а не алегоријском тумачењу ведских текстова (нпр. приче о божанском рођењу света, летећим виманима итд.), доноси анахронизам и његову несопојивост са данашњим временом.
Друштвени конзервативизам и родне улоге: Прабхупадино учење о друштвеним улогама (варнашрама-дарма), сталежима и кастама је у потпуности депласирано. Његови коментари о подређеном положају жена у односу на мушкарце, иако се тумаче у контексту духовне једнакости, одавно је превазиђена парадигма.
Ризик од секташког менталитета: Нагласак на строгој послушности духовном учитељу (гуруу) и јасно разграничење између „наших“ (оних који следе) и „других“ (материјалиста) може, у пракси, довести до затворености, одбацивања критичког мишљења и стварања паралелног друштва које је тешко интегрисати у шири друштвени ток.
Након Прабхупадине смрти, ISKCON се суочио са озбиљним унутрашњим изазовима, укључујући злоупотребу моћи од стране појединаца које је поставио на високе положаје. Критичари се питају у којој мери су његов аутократски стил управљања и систем беспоговорне послушности допринели овим проблемима.
Хришћанско – православни критички осврт
Из перспективе хришћанске теологије, која има своје специфичне истине о Божјој природи, спасењу и путу до Бога, дијалог са Прабупадиним учењем је сложен.
Тачке сусрета се манифестују у следећем:
– хришћани свакако могу ценити Прабхупадин бескомпромисни фокус на бога и духовни живот у времену свеприсутног секуларизма и атеистичког материјализма, што је уосталом слично хришћанској борби.
– такође, хришћани могу прихватити неке врлинске и моралне вредности Прабупадиног учења, показаног кроз нагласак на чедности, искрености, самодисциплини и уздржавању од опојних средстава.
– Прабупадина дубока посвећеност Светом писму и његовом проучавању могу бити само поштовани од хришћана.
Фундаменталне теолошке разлике:
Питање Бога (теологија)
Ово је најдубља подела. Хришћанство верује у једног Бога у три личности (Света Тројица). Исус Христ је једини Син Божији, вечна друга личност Тројице, који је постао човек да би спасао човечанство од греха.
Прабупада пак наглашава да је Кришна „врховна личност бога“, а сва остала божанства (укључујући Христа) су његове подређене инкарнације. Исус се сматра „сином Божијим“ или „моћним духовним учитељем“, али не и јединим, јединственим Сином који је сам Бог.
Место и идентитет Исуса Христа (христологија):
Православље открива да је Исус Христос Богочовек – потпуно Бог и потпуно човек у једној личности. Његово Васкрсење је историјски догађај који је победио смрт и отворио пут за опште васкрсење. Спасење је могуће само кроз Њега и у Његовој Цркви.
У оквиру Прабхупадиног учења, Исус се поштује као „син Божји“, моћни светац или шакти-авеша-аватар (инкарнација са посебном моћи). Међутим, то није јединствено нити је једини пут спасења. Православни хришћанин би ово видео као свођење Христа на ранг створеног бића и порицање јединствености Његове спасоносне жртве. Тврдња да је Христос „вечни слуга Кришне“ (како Прабхупада наводи у „Науци о самоспознаји“) директно је супротна православном веровању да је Христос вечни Бог.
Пут спасења (Сотериологија)
У Хришћанству: Спасење је дар Божији по благодати, који се прима вером у Исуса Христа као Господа и Спаситеља. Спасење подразумева Васкрсење. Хришћани верују у Васкрсење.
По Прабупади спасење је ослобођење из циклуса поновног рођења. Оно се постиже личним трудом, преданим служењем (бакти) Кришни, што укључује строго придржавање принципа, медитацију о мантрама и служење гуруу. То је процес који захтева више живота (реинкарнација). Док хришћани верују у Васкрсење, кришнаити (и иначе хиндуисти) теже ослобађању од круга смрти и поновног рођења, (самсара) и стапању, то јест повратку индивидуалне душе богу (Вишнуу). То стање се зове мокша и то је највиши циљ људског постојања.
Питање људске природе и греха
Хришћанство поучава да је човек је по природи грешан (првобитни грех) и потпуно зависи од Божје милости за спасење.
Код кришнаита душа (атман) је по природи чиста, добра и део бога, али је заборавила свој прави идентитет због илузије (маје). Проблем није грех као побуна против бога, већ незнање. Решење није жртва за грех, већ буђење духовног знања.
Аскетска пракса – обмањујуће сличности
Православље може препознати и поштовати аскетске напоре Кришне: пост, чедност, будност и контролу чула. Међутим, догматско – вредносна позадина је другачија.
У православљу, аскетизам служи покајању, покорности и стицању Светог Духа.
У Прабупадином систему, аскетизам служи контроли ума и преусмеравању чула на службу Кришни, што је део техничког пута ка ослобођењу.
Закључак
Са хришћанске тачке гледишта, Прабупадино учење представља систем који оличава религију, са фундаментално другачијим схватањима Бога, спасења и људске природе. Са православне тачке гледишта, дело Шриле Прабхупаде не може се сматрати комплементарним или алтернативним путем ка истом Богу. Оно представља другачији верски систем, заснован на другачијем откровењу.
Прабупада није „источњачки хришћански отац“, јер његова учења директно поричу темеље хришћанске вере: Тројица, божанство Христа, јединственост Христове жртве и спасење по благодати.
Православни хришћанин ће ценити моралну строгост, поштовање светог и борбу против материјализма коју проналази у Прабхупадином делу. Међутим, критички осврт мора бити бескомпромисан: веровање да се духовно буђење може постићи медитацијом на мантру „Харе Кришна“ супротставља се православном искуству да је једина „мантра“ која спасава молитва „Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, која води покајању и сусрету са личним Спаситељем.
Православни одговор на дело Прабхупаде не би требало да буде осуда појединаца који траже истину у њему, већ јасније сведочанство о Христу као једином Путу, Истини и Животу.
Зоран Луковић
[1] • да може постати мањи од атома; • да може постати већи од планине; • да може постати лакши од ваздуха; • да може постати тежи од сваког метала; • да може по својој вољи изазвати сваки материјални учинак-материјализовати предмете; • управљати другима попут Господа; • слободно путовати унутар и изван универзума; • може изабрати место своје смрти, и место свог поновног роћења.
[2] Кришна, бог, толико је љубазан да нам даје оно што желимо. Ако желимо тело тигра /мисли се на будући живот појединца, прим. З.Л./. снажно и са зубима којима можемо хватати животиње и сисати свежу крв, Кришна ће нам пружити прилику… Ако желимо тело бакте, даће нам такво тело… Ако се неко бави јогом, процесом самоспознаје и из неког разлога не успе да доврши процес, пружа му се још једна прилика. Тако се раћа у чисто браманској, или богаташкој породици и добија све услове и погодности да заврши процес.“ Из „Бхагавад-гите“ наводимо речи Кришне упућене Арђуни: „Драги мој Арђуна, ако неко схвати моју појаву, одлазак и делатности, само због тог разумевања пружа му се прилика да се после напуштања овог тела роди у духовном свету.“ Дакле, да разјасним: хоће се рећи да свако кад-тад мора да напусти ово тело, при чему онај који је схватио Кришну неће бити присиљен да прихвати још једно материјално тело, већ одлази директно у духовни свет и „рађа се на једној од духовних планета“, како каже Свами Бактиведанта у књизи „Наука о самоспознаји“. Он такоће у истој књизи каже: „Душа је честица мања од атома. Сићушни делић бога, то је душа; она има божанске особине као што капљица воде има све састојке као и велика вода. Душа се сели из тела мртвог у ново тело (мења одело).
[3] Харе Вољени Кришна (2 х) Кришна, Господе (2 х) Вољени Рама (2 х) Рама, Господе (2 х)
[4] И сам оснивач заједнице је својим следбеницима, спремајући ову храну, дао препоруке, то јест неке рецепте, који се ревносно поштују. Тако ће се у кухињи уз другу вегетаријанску храну обавезно спремати и нудити чапатије (погачице од непросејаног брашна), дал (супа од поврћа) и ги (путер). Ова храна која се спрема у храмовима Харе Кришна зове се прасадам или милост господа. Она најпре одстоји око пет минута у току специјалне молитве којом се нуди Кришни, па тек потом следбеници обедују. Исхрана прасадамом сматра се причешћем Кришном и делом обреда заједнице.
[5]Вокално-инструментални састав „Нитјананда“ из Београда, којег се чинили чланови Харе Кришне из Београда с времена на време су држали добро посећене концерте), а ангажовали су се, на нашим просторима до пре неку годину, и хуманитарним радом у организацији „Food for Life“ („Храна за живот“).
[6]Подразумевају се следећа правила: доследно поштовање правила вегетаријанске исхране (избачени су месо, риба, јаја); забрана предбрачног и прељубничког секса; забрана конзумирања свих опојних средстава дроге, алкохола, кафе па чак и чаја и забрана коцкања. Такође, поводом криминала Прабупада каже: „За разлику од побожног човека који има чисто срце, криминалац има нечисто срце. Та прљавштина је као болест и манифестована је у виду необуздане пожуде и похлепе. Дакле, многи људи болују од те болести и зато је криминал раширен. Кад људи прочисте срце од те прљавштине криминал ће нестати. Најједноставнији процес прочишћења јесте заједничко певање божјих светих имена, санкиртан, који је и основа покрета свесности Кришне.“
[7] Биће то извод из предавања др Александра Дворкина, руског теолога и стручњака светског гласа за питања верских секти, одржаног октобра 1966. у Дому Војске Југославије, на конгресу о тоталитарним и деструктивним верским сектама.
[8] „Њихов основни интерес је да задовоље сопствене интересе, њих стално нешто вуче забрањеним гнусним стварима као што су риба, месо и јаја, и нарочито храна подложна труљењу. Шудра се одржава помоћу вина, вискија, пива и цигарета, често је и наркоман. Он може да прокоцка сав свој новац ради задовољења сопствених чула. Шудра није у стању да издржи ограничења чулних наслада. Он се сваком приликом, са огромним олакшањем предаје зову насладе. Његово омиљено занимање је секусални живот. Незадрживо гоњен својим гениталијама, он ради даноноћно да би створио погодну ситуацију која одговара његовим похотним жељама. Шудре се увек налазе под контролом неког другог и то одговара њиховим наклоностима“.
[9] „Ако ученик има способност шудре, научиће да ради одрећени посао. Он ће посећивати школу дотле док не добије довољно знања за обављање тог посла и не више од тога. Затим ће напустити школу да би се бавио друштвено корисним радом. Ученик који покаже способности ваишије, добиће дуже школско образовање, специјализујући се у областима ваишијских професија, као што су: трговац, банкар или сељак… Те професије изискују широко образовање“, каже се у Манифесту.
[10] Ево како треба дискутовати са критичарима система: „Завидне и неосноване критичаре треба позвати на дискусију са браманима само зато да би се подстакао дух народа. Као крајње средство брамани ће позвати кшатрије који ће довести у ред такве агитаторе.“ (стр. 165) Изванредно је интересантна теорија о кажњавању неистомишљеника: „Пошто ће се људи у друштву Варнашрама још од роћења учити високим обрасцима људског понашања, за њихове преступе нема никаквог оправдања. Зато ће полиција Варнашрама бити довољно строга према преступницима и сурово ће их кажњавати… После првог покушаја да се ставе на прави пут истине они који први пут греше, полиција кшатрија мора да протера или уклони окореле преступнике… Примена смртне казне не подлеже расправи. У савременом друштву на смртну казну гледају као на бесмислену суровост; скоро свугде она је укинута. Али укидање смртне казне само је доказ неспособности и незнања вођа друштва, а никако милосрћа према убицама… Ако у складу са религиозним законом убица буде кажњен, онда ће он сагласно закону карме бити ослобоћен посмртне казне. Казне ће служити као средство застрашивања.
[11] То су карактеристични одевни предмети код кришнаита: сари је женска ношња- омотана сукња, а ђоти мушка ношња – омотане панталоне
[12] Чланови су били под надзором, јавни наступи су били отежавани, а повремено су одвођени на „информативне разговоре“.
