Ево следећих стихова шесте главе, од 27. до 30.:
А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни?
У тумачењу овог стиха, свети Јован Златоусти нам помаже да видимо једну духовну заблуду, у коју човек може да упадне. Ево како свети Јован Златоуст говори: „Као што тело, говори Христос, уз сву твоју бригу не може да порасте ни најмање, тако исто не можеш да нађеш ни храну, иако ти то сматраш могућим. Из овога је јасно да већ Божији Промисао доводи до испуњења све оно што споља гледано радимо ми сами, а не наш труд. Јер ако нас Бог остави, онда ни наш труд, ни брига, ни напор, речју – ништа – не може да нам помогне, већ ће све бити узалуд“. Светитељ наставља даље: „Дакле, нећемо мислити да је заповести Божије немогуће испунити. И данас их многи испуњавају. Ако ти то не знаш, онда то није за изненађење. И Илија је мислио да је остао само он, али је чуо од Господа: Али сам оставио у Израиљу седам хиљада који ни један не савише колена пред Валом (1 Цар. 19:18). Из овога се види да и данас има много таквих који воде апостолски живот, слично као и онда три хиљаде и пет хиљада који су поверовали (Дела ап. 2. и 4. гл.). Ако ми не верујемо овоме, то није због тога што нема људи који живе врлинским животом, већ зато што се ми исувише мало трудимо. Човек који се предао пијанству не може лако да поверује да постоји неки човек који не пије чак ни воду, иако то многи од монаха и испуњавају на наше очи. Похотљивац неће одмах поверовати да је лако чувати девственост; онај који отима неће брзо поверовати да постоје људи који радо дају и своје; исто тако и људи који свакодневно изнурују себе безбројним бригама, неће брзо примити учење да је могуће бити слободан од световних брига“. Видимо како свети Златоуст узвишено објашњава нашу психологију, да човек најчешће суди о другима полазећи из себе.
Можемо се водити мишљу, да су управо ови стихови пример колико Свети Оци обраћају пажњу на сваку реч Господа Исуса Христа. Послушајте на какве све детаље обраћа пажњу Златоуст у овим стиховима: „Описавши лепоту љиљана, Спаситељ их већ и не назива љиљанима, већ говори трава у пољу. Чак се не задовољава ни овим називом, већ и са друге стране представља њихово ништавило говорећи: данас јесте и не говори ‘ове траве већ нема другог дана’, већ унижава још више, говорећи: која се у пећ баца. Такође, Господ је рекао не просто одева, већ тако одева. Да ли видиш како Спаситељ постепено све више и више појачава Своју мисао? И ово Он ради да би што снажније деловао на Своје слушаоце. Зато је и додао речи: а камоли вас. Ово је речено са посебним изразом и силом. Речју вас Господ Исус показује управо то да је род људски удостојен од Бога велике части и посебне бриге. Изглед цвећа, лепота траве, па чак и сена, много је достојнија дивљења од наше скупоцене одеће. Дакле, зашто се гордиш оним у чему те неупоредиво превазилази трава?… Соломон се у свој својој величини није могао поредити са лепотом цвећа и притом не само у једној прилици, већ за све време своје владавине… Није било ниједног дана да се он украсио као цвеће – на то Христос и указује речима у свој слави својој. И притом се Соломон лепотом своје одеће није могао поредити не само са једним или другим цветом, већ са свим цвећем без изузетка, зато Господ и говори: као један од њих. Дакле, ако се цар Соломон, најпознатији од свих који су били икада на земљи, није могао поредити са пољским цвећем, да ли ти можеш онда било када да превазиђеш лепоту цвећа или да се макар мало приближиш њој? Зато нас Спаситељ поучава да апсолутно и не помишљамо о таквом украшавању. Погледај какав му је крај. Нaкон што је похвалио лепоту љиљана, Господ је рекао: која се у пећ баца. Дакле, ако Бог тако промишља о предметима који не вреде ништа, зар се неће бринути о теби – бићу које је најдрагоценије од свих?“
Свети Николај Охридски из другог угла указује на тајне које су скривене у речима Господа Исуса и говори: „Зашто Господ указује баш на кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту неголи кринове? Прво зато што се кринови својом белином, која представља чистоту, издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле (Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и најславнији цар старога времена. … О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну, бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите, што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!“
Настављамо даље, 31 и 32. стих гласе:
Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово.
Ови стихови поново на проверу стављају наше уздање у Бога. Свети Григорије Палама објашњава суштину, златну средину између две крајности – са једне стране, потпуне лењости и са друге стране, многобрижности иза које се крије одсуство уздања у Бога. Ево речи светог Паламе: „Не треба се клонити делања (рада), него треба удаљити бригу (о земаљском), а своју наду положити на Бога, како наше делање не би било безнадежно и како у њега (делање) не бисмо полагали рђаве наде. Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути. Непрестано размишљајући о томе, … управљамо ка томе своју душу и погружавамо је у то, не допуштајући јој чак ни да погледа према небу. Бог је зато нашу природу и саздао као такву. И док тело не мора само да мирује, него може и да се креће, да се премешта и да чини све што је потребно, дотле разум може да се бави другим стварима. На тај начин, телом чинимо оно што је њему својствено, а душом гледамо на Бога и тражимо оно што је небеско.“
Свештеномученик Онуфрије Гагаљук, светитељ из прошлог века, проницљиво говори о стању душе многих људи данас. Ево како он описује нашег савременика: „Када је човек престао да верује у Бога и напустио сва духовна стремљења, он се са таквом страшћу предаје бризи о свему спољашњем: храни, одећи, дому. Своје таланте он предаје на развој земаљске културе. Она човеку замењује Бога и благодатни хришћански живот у Богу. Такав човек се из хришћанина претвара у незнабошца. Он тада заиста почиње да се боји: а шта ако изненада остане без хлеба или му изгори кућа или буде глад… А све ово зато што је изгубио тачку ослонца за свој живот и живот целог света. А такав непоколебиви ослонац представља свемогући и најбогатији љубављу Бог“.
Јован Златоуст опет показује колико је битан сваки детаљ у речима Господа Исуса. Он нам скреће пажњу на то како у овим речима Господ Исус Христос говори о Богу. Ево његових речи: „Господ није рекао: ‘зна Бог’, већ зна Отац, да би на тај начин у њима пробудио већу наду. Заиста, ако је Бог Отац и притом Отац Који све зна и Који брине, онда Он не може да презре синове који се налазе у мукама, када чак и људи као очеви то не раде. Заједно са овим, Христос наводи и други доказ. Који? Да вама треба све ово. Смисао ових речи је следећи: да ли је сувишно то, па да Бог то може да занемари? Јер Он чак и сувишно не занемарује као рецимо, лепоту цвећа. А овде се ради о неопходном… Ако ти кажеш: ја баш зато морам да се бринем о одећи и храни јер су ми они потребни; ја ћу ти управо супротно рећи: баш зато што су ти неопходни, ти и не треба да се бринеш. … Какав отац неће желети да дарује потребно својој деци? Управо зато ће и Бог неизоставно дати оно што је потребно“.
Настављамо са наредним стихом. 33. стих гласи:
Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.
Свети Јустин Ћелијски пише о два суштински различита погледа на свет код човека који верује у Бога и код човека који не зна за Њега. Ава Јустин каже: „Човекољубиви Бог брине ситне и споредне бриге људске, да би људи свим бићем својим могли бринути најглавнију и вечну бригу, бригу о Царству Божијем. Стављати тело на прво место, а душу на друго, ићи од тела ка души, пут је незнабожачки. Богочовечански пут је супротан незнабожачком: иде се од душе ка телу, од Бога ка човеку, од центра ка периферији. Душа је главно, тело је додатак души“.
Свети Јован Златоуст наставља и говори о нечему што људи, који не верују у Бога просто не могу да схвате – то је поверење у Бога и Његову бригу о нама: „Зато је поменуо незнабошце… који цео свој труд ограничавају овим животом, који нимало не расуђују о будућности и не мисле на небеса. А за вас не треба да буде важно то, већ нешто друго. Јер ми нисмо створени да бисмо јели, пили и облачили се, већ да бисмо угодили Богу и стекли будућа блага. Дакле, не треба много да се бринемо и молимо за земаљско. Зато је Спаситељ и рекао: иштите најпре Царство Божије и правду његову и ово ће вам се све додати. Није рекао: даће се, већ додаће се, да би ти знао да су ова садашња блага ништа у поређењу са величином будућих. … Дакле, тражи будућа добра и добићеш садашња; не тражи видљива блага и – неизоставно ћеш их добити“.
Григорије Палама говори о услову који треба да имамо да бисмо осећали и видели бригу Промисла – а то је наша усмереност ка Богу. Ево речи светог Григорија: „Господ тиме показује да, ако брига твоје душе буде усмерена ка Богу, нећеш претрпети никакву штету у погледу телесних потреба. Осим тога, Бог ће тако да уреди да ћеш заједно са спасењем душе несумњиво добити и ово (то јест, неопходна земаљска добра), јер је то Онај Који отвара Своју руку и све живо испуњава добрима“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
