У вези са медијским промоцијама „Шакти фестивала“, који се одржава у периоду од 15-19. октобра 2025. у „Моханђи центру мира“ (Обреновац), Апологетски одсек Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке има дужност да обавести верни народ о неким важним подацима везаним за личност која стоји иза поменутог догађаја.
Моханђи, индијски гуру који је последњих година стекао следбенике како у Србији, тако и широм света и региона, представља један од савремених феномена глобализоване духовности. Његово учење се ослања на елементе хиндуистичке филозофије, мистике и ритуализма (јоге и медитације), али се истовремено прилагођава модерном, секуларизованом човеку који тражи духовни смисао, а којег му он нуди ван институција и на посве специфичан начин. Управо тај спој архаичних источњачких симбола са савременим маркетиншким приступом представља и његову највећу снагу, али и најслабију тачку.
Моханђи је својеврсни „духовни извођач радова“ глобализма, у смислу да треба да понуди широким масама утеху и „мирну савест“ док систем остаје нетакнут и наставља свој пут. Његова стратегија иде у правцу стварања и покретања глобалне мреже духовних, образовних, као и наменски одабраних друштвених програма и система, где најзначајније место заузимају миротворни и хуманитарни активизми. Своје „подружнице“ оснива по регионалном и националном кључу. Тако широм света настају мреже „Моханђи центара“ и школа које се повезују са локалним и међународним властима.
Са јасно изграђеним имиџом „човека света“, духовног вође, филантропа, хуманитарца…, Моханђи самоуверено наступа као учитељ живота, терапеут, исцелитељ…. Његова организација посвећује велику пажњу визуелној презентацији, друштвеним мрежама и глобалној мрежи волонтера. Тај приступ у великој мери подсећа на методе које користе велике корпорације: пажљиво брендирање, слогани и инсистирање на позитивном искуству следбеника.
Харизматичан, као сваки мисионар, он заинтересоване и добронамерне полазнике, неосетно уводи у специфичан духовни систем. Инсистира на „универзалној љубави“ и синкретизму, често тврдећи да све религије воде истој истини. Кроз хуманитарне пројекте и школе за младе, Моханђи уводи нове генерације у „универзалну духовност без религијских граница“, што је у суштини духовна идеологија глобализма. Његова мрежа фондација, хуманитарних организација, школа и „центара за мир“ делује уиграно, као део структуре једног ширег система: радионице, програми за децу, духовни ретрити…
Када се уђе дубље у садржај Моханђијевих беседа и књига, уочава се да је велики део изреченог скуп општих места: „живети у љубави“, „превазићи его“, „служити човечанству“. То су несумњиво узвишене и лепе поруке, али им недостаје јасна богословска и философска дубина. Његове мисли су често ближе психолошким саветима за свакодневни живот него озбиљном духовном искуству какво описује православна мистика. Моханђијева организација систематски изграђује његов култ: његова слика, његове речи, његов лик постају предмет пажње и дивљења.
Опасност за православне вернике јесте у томе што се учење Моханђија представља као нешто што „може да се комбинује“ са било којом вером, па и са православним хришћанством, што је давно виђен покушај да се православна вера „помири“ са источњачким гуруизмом. Посебно је погубно што многи наши људи, под утицајем познатих личности из света спорта, медија, бизниса… заиста мисле да могу „помирити“ православну веру са гуруистичким учењем, што је апсолутно немогуће.
Највећа разлика између православне духовности и гуруистичких „учења“ јесте у томе што је Православље пут самопожртвовања, смирења и подвига, пут који подразумева крст и борбу против страсти, док је код Моханђијевог и сличних учења акценат на „позитивној енергији“, „унутрашњем миру“ и „љубави“ која нема крстоносни карактер нити је плод очишћења од страсти.
Феномен „Моханђи“ није само безазлени „духовни хоби“ савременог човека – то је духовна прелест, која заводи душе обећањима о миру и радости, а без покајања и, на крају крајева, без Христа. Посебно забрињавају покушаји усмеравања најмлађих у гуруистичке центре и радионице, тако што се нашој деци, под видом „духовних радионица“, нуде туђа веровања и окултне праксе, које их удаљавају од Христа и Његове Цркве.
Због свега наведеног, верни народ треба да буде будан и да се сећа речи Господњих да не можемо служити два господара (Мт 6, 24) и да недвосмислено одбаци култистичке праксе као духовно штетне.
Одсек за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ
