Пастирска брига о душевно оболелима у Руској Православној Цркви

1. Увод

1.1. Циљ овог документа представља излагање става Руске Православне Цркве у вези са питањима пастирске бриге о особама које пате од психичких поремећаја, али и принципа рада са овом категоријом људи. У својој пастирској пракси, свештенство се често сусреће са психички болесним лицима. Према подацима Светске здравствене организације, 14% светске популације има неки облик психичког поремећаја; већ у наредним деценијама депресија може постати водећи узрок губитка радне способности; више од 800.000 људи годишње у свету изврши самоубиство, што самоубиство чини другим најчешћим узроком смртности међу младима узраста од 15 до 29 година. Код 9,9 милиона људи годишње се развија деменција. Према савременим истраживањима, пораст броја граничних психичких поремећаја и болести зависности подстакнут је губитком религиозних и породичних вредности.

1.2. У Светом Писму више пута се помиње лудило и то у различитим значењима. Првенствено, безумним се назива безбожник — онај који крши божанске и земаљске законе и не поседује страх Божији. Такво разумевање лудила везано је за појам да се човеков пад у грех манифестује као отпадање ума од Творца: „Рече безумник у срцу својем: Нема Бога.“ (Пс. 14:1). Сем тога, у текстовима Светог Писма безумље се описује и као понашање које одудара од прихваћених друштвених норми: „И претвори се пред њима и учини се луд у рукама њиховим; и шараше по вратима и бацаше пену низ браду своју.“ (1 Сам.21:13). У Новом Завету, често се говори о лудилу када се истиче парадоксалан, неизрецив и надрационалан карактер Христовог учења: „А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост“ (1 Кор. 1:23); „Јер је мудрост овога света лудост пред Богом“ (1 Кор. 3:18–19). На тај начин се указује да су схватања о Богу и религиозни живот хришћанске заједнице радикално различити од норми које преовлађују у друштву које не следи Христове заповести.

1.3. „Црква посматра психичке болести као једно од испољавања опште греховне повређености људске природе. Разликујући у личности духовни, душевни и телесни ниво њене структуре, Свети Оци су правили разлику између болести које су настале „од природе“ и оних које су изазване демонским дејством или представљају последицу страсти које су поробиле човека. У складу са овом разликом, подједнако је неоправдано сводити све психичке болести на испољавање демонске опседнутости што доводи до неоправданог извођења чина истеривања злих духова, али и покушавати лечење сваког духовног поремећаја искључиво клиничким методама.“

1.4. Црква, која од самог почетка показује бригу о људском здрављу, сматра да је психичко здравље простор заједничке одговорности свештенства, психијатара и других стручњака из области менталног здравља. Предрасуде, митови и заблуде који у друштву постоје у вези са психијатријом и менталним поремећајима често доводе до тога да се пацијенти не обраћају благовремено за медицинску помоћ. Сем тога, сами пацијенти и њихови ближњи понекад покушавају да свештеника поставе на место психијатра, тумачећи сваки психички поремећај као облик демонске опседнутости.

2. Однос Цркве према психичким поремећајима

2.1. Психичке болести представљају стања људске личности која се испољавају у нарушавању способности очувања унутрашњег јединства и целовитости личности, као и немогућности очувања оптималног емотивног стања, адекватности у расуђивању, понашању и перцепцији стварности која нас окружује.

2.2. Према дефиницији Светске здравствене организације, „здравље је стање потпуног физичког, душевног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и телесних недостатака“. Црква такође посматра здравље човека као целовитост свих аспеката његовог постојања, које је по благости, мудрости и милости Божијој од самог почетка присутно у богозданој природи човека. Није могуће очувати истинско психичко здравље уколико се у обзир узима само телесна природа и психосоцијално благостање човека, игноришући притом његово морално-аскетско стање, поглед на свет и однос са Богом. Црква сведочи да исцељењу и спасењу подлеже пуноћа људске природе у целини.

2.3. Црква са сталном пажњом прати научна истраживања која се баве узроцима психичких поремећаја, њиховим испољавањима, питањима терапије и рехабилитације, али и утицајем религиозних убеђења и пракси на ментално здравље. Медицински и богословски погледи на узроке појављивања психичких болести и поремећаја у понашању се међусобно допуњују. Црква констатује неприхватљивост сажимања читаве сложености и разноликости душевних и духовних пројава људског живота на пуке биолошке процесе који се одигравају у мозгу.

3. Класификација психичких болести из перспективе савремене медицине

3.1. Психичке болести обухватају широк спектар стања – од реактивних депресија до тешких облика урођене или стечене менталне заосталости. У појединим случајевима узрок психичког поремећаја лежи у психолошки разумљивој реакцији на тешке животне околности, а у другим – у структурно-функционалним оштећењима мозга. У основи психичких поремећаја се налази различити сплет биолошких, социјалних и психолошких чинилаца.

3.2. Унутар широког спектра психичких поремећаја могу се издвојити пет основних група: гранични, ендогени, органски, зависнички и поремећаји психичког развоја. Најчешће се срећу гранични психички поремећаји, у које спадају психогеним факторима изазвана стања, патолошке карактерне аномалије (поремећаји личности), неуротске болести (опсесије, анксиозно-фобична стања и сл.), као и психосоматски поремећаји.

Ендогена обољења (различити облици шизофреније и афективни поремећаји) условљена су озбиљним поремећајима у функцији мозга, заснованим на генетским аномалијама. Органске психичке болести су резултат структурних оштећења мозга (епилепсија, сенилна деменција, психички поремећаји након траума и тумора мозга, последице неуроинфекција и сл.). Патологија психичког развоја обухвата различите облике менталне ретардације, поремећаје из спектра аутизма. Зависнички поремећаји (алкохолизам, наркоманија, токсикоманија и нехемијске зависности — попут коцкања, интернет-зависности, компјутерске зависности и сл.) карактеришу се развојем патолошке зависности са израженим медицинско-социјалним последицама. Као посебна група се издвајају поремећаји у сексуалној сфери који долазе у сукоб са богоустановљеним нормама живота људске природе.

4. Основна начела пастирског рада са психички оболелима и члановима њихових породица

4.1. Црква сведочи да је пацијент са психичким поремећајем носилац образа Божијег, да остаје наш ближњи и сабрат коме је потребно саосећање и помоћ. Упркос поремећајима у мишљењу, перцепцији, понашању, емоционалној сфери или памћењу, психички оболела особа у већини случајева не губи способност да осећа љубав и да на њу узвраћа, нити у потпуности губи могућност да срцем разликује добро од зла. Код психички оболелих постоје предуслови за духовни живот. Никаква болест не може бити у противречности са жељом човека да тежи Истини и врлинском животу. Иако су људи који страдају од психичких обољења често ограничени у својим могућностима, они су ипак, уз помоћ Цркве, у стању да корачају путем хришћанског и моралног усавршавања.

4.2. Циљ свештеника је да у контакту са психички болесном особом подржава свест о Христовој љубави и достојанству образа Божијег у њој, да је прати на путу духовног узрастања и уведе у пуноћу црквеног живота. При контакту са особом која страда од психичких немоћи, примарни задатак пастира јесте да помогне оболелом да са смирењем прихвати саму чињеницу постојања болести и да стреми, колико је то могуће, исцељењу. Психичка болест не представља знак остављености од стране Бога који затвара Царство Божије или могућност учешћа у животу Цркве; у питању је крст који је човеку дат ради његовог спасења. Пастир треба да подстиче оболелог, често и упорно, да се обрати психијатру, потребним испитивањима и, уколико је то потребно, започне систематско лечење. Вековно искуство Цркве, као и савремена научна сазнања, сведоче да психички оболеле особе могу путем уцрковљења и учешћа у Светим тајнама достићи побољшање свог душевног стања. Православна вера за многе психички оболеле особе представља један од кључних личних ресурса који им омогућава да превазиђу симптоме болести и очувају своје људско достојанство.

4.3. Црква јасно указује на неопходност разграничења области надлежности између свештеника и психијатра. Свештеник не сме да се меша у терапијске препоруке и поступке психијатра. Истовремено, Црква сматра морално неприхватљивим коришћење психотерапијских метода које се темеље на потискивању личности оболелог, које се служе стањима измењене свести и манипулацијом понашањем – било од стране лекара, било од стране свештених лица (укључујући и манипулацију коју над својом „духовном децом“ врше лажни старци или „младостарци“). Свештеник би требало да учествује у дијалогу између пацијента, његове породице и здравствених радника са циљем да помогне пацијенту у тражењу смисла живота, стицању унутрашњег мира са Богом и ближњима и превазилажењу симптома болести. Свештеник и лекар треба да помажу болесној особи у сагласју и међусобном поверењу, јер у супротном њихова помоћ може довести до додатних искушења и понекада, до неподношљивог терета за самог оболелог и његове најближе.

4.4. Свештеник се у пастирској пракси сусреће са појавама изобличења и деформације духовног живота код појединих облика психичких поремећаја, укључујући испољавање религиозног фанатизма, неспособност разумевања суштине црквене традиције, недостатак критичког односа према сопственој личности, формирања патолошког религиозног понашања које потискује тежњу ка аутентичном духовном животу. Истовремено, поједини неверујући људи сваки облик религиозности могу схватити као неки психички поремећај. У вези са овим је неопходан просветитељски рад, између осталог и едукација студената медицине и лекара психијатара.

4.5. Парохијске заједнице треба да покажу посебну бригу о психички болесним члановима, пружајући им свецелу подршку у превазилажењу социјалне изолације, помажући њихову интеграцију у живот црквене заједнице. Потребно је омогућити им да се осете као пуноправни чланови Цркве ,који имају браћу и сестре у Христу који их воле, јер „ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор. 12:26).

4.6. Неопходно је да свештеник обрати пажњу на духовно и душевно стање чланова породице психички оболелих људи, јер за многе од њих болест ближњег често представља рушење одређених животних планова и нада. Са једне стране, свештеник треба да објасни да психичка обољења у многим случајевима имају повољан ток, а са друге стране, укаже на то да ово искушење има духовни смисао. Притом он увек мора имати на уму да се од њега очекује састрадавање, поучавање и пружање подршке приликом указивања стручне медицинске и друге помоћи.

4.7. Најтежу последицу душевних поремећаја представља самоубиство. Приликом разматрања молби породице за црквено помињање људи који су добровољно себи одузели живот, уколико не постоји званичан медицински налаз о психичком обољењу, потребно је пажљиво истражити околности које су претходиле самоубиству, нарочито последње месеце живота. У случају основане сумње на постојање психичког поремећаја, пожељно је препоручити сродницима да се обрате надлежном епископу. Свештеник се у таквим случајевима мора посветити пружању утехе и подршке родбини и ближњима особе која је извршила суицид. Уколико нема потврђених података о психичкој болести, пастир може предложити читање „Чина молитвеног правила за сроднике особе која је самовољно окончала свој живот“.

5. Учествовање душевно оболелих у богослужењима, светим тајнама и обредима

5.1. Због особености свог психичког стања, многим душевно оболелим лицима је тешко да у потпуности учествују у богослужењима или да се редовно моле уз помоћ јутарњег и вечерњег молитвеног правила. У сваком конкретном случају свештеник, руководећи се принципом икономије, треба индивидуално да донесе одлуку о режиму молитвеног правила и одласка у храм. Пожељно је да пастир који духовно брине о душевно оболелом буде у контакту са психијатром, како би заједно донели одлуку у ком периоду је оболели у најбољем стању да прими духовну помоћ и у којој мери. Са највећим стрпљењем, не захтевајући брзо разумевање, пастир треба да помогне оболелој особи да постане свесна значаја светих Тајни којима приступа.

5.2. Психички поремећаји сами по себи не представљају препреку за приступање светим Тајнама Крштења и Миропомазања, осим у случајевима када психички оболела особа хули на име Божије или својим понашањем може безбожно да се односи према самој Тајни. Катихизација душевно оболелих се спроводи у складу са њиховим индивидуалним могућностима за духовно просвећење и образовање. У случајевима изражене урођене или стечене менталне заосталости, болесна особа се може крстити на основу вере његових кумова, уз сагласност сродника или старатеља.

5.3. Приступајући светој Тајни Покајања, особе са психичким поремећајима понекад не могу у потпуности да освесте моралне последице својих греховних поступака. Задатак свештеника у таквим случајевима јесте да помогне особи да, у складу са својим снагама, дође до свести о сопственој греховности, како би пастир могао да процени степен спремности покајника за приступање светим Христовим Тајнама. Психички оболеле особе могу бити ослобођене канонске одговорности за поједине поступке почињене у овом стању. Уколико постоји свест о тежини учињеног греха, може се одредити епитимија која је прилагођена њиховом психофизичком стању. Особе са тешким облицима урођене или стечене менталне ретардације могу се причешћивати без исповести, по узору на децу, док се код блажих облика исповест може обавити као са старијом децом, ограничавајући се минимумом елементарних питања.

5.4. Припрема за Свету Тајну Евхаристије подразумева праксу припремног и евхаристијског поста, али и молитвено правило. У случајевима психичког поремећаја, по пастирској икономији, пост и молитвено правило могу бити скраћени. Изузетке од општеприхваћене традиције евхаристијске припреме одређује духовник на основу индивидуалних карактеристика болесног човека и његовог разумевања црквеног живота. Свештеник доноси одлуку у вези са причешћивањем психички болесних особа које су склоне ка вршењу неадекватних поступака. Основни критеријум њиховог учешћа у Тајни Евхаристије јесте безбедност Светих Христових Тајни. У вези са тим, није допуштено причешћивати болесне особе које се налазе у психотичном стању, а које би могле обесветити Тајну. Неопходно је да чланови породице оболелог, где је то могуће, приступају Причешћу заједно с њим, како би се у свести душевно болесних људи учврстила свест о неопходности учешћа у Евхаристијској Трпези.

5.5. Света Тајна Јелеосвећења се може обављати над психички оболелима у скраћеној форми. Тајна не треба да се савршава над узнемиреним пацијентима који могу својим понашањем недостојно да се односе према светињи, све док се не постигне стање унутрашњег спокоја. Тајну Јелеосвећења је потребно вршити над болесним људима који не представљају проблем за служење ове Тајне.

5.6. Одређени психички поремећаји могу представљати препреку за закључење црквеног брака. Црква не допушта венчање лица која су, на основу важећих закона проглашена неспособним услед психичког обољења, иако у изузетним случајевима надлежни епархијски архијереј може донети одлуку о могућности таквих особа да ступе у црквени брак. Немогућност заједничког живота и васпитања деце услед психичког обољења једног од супружника представља канонски основ за раскид црквеног брака. Према документу „О канонским аспектима црквеног брака“, неизлечива тешка психичка болест једног од супружника, настала у току брачног живота и потврђена одговарајућом медицинском документацијом, чини даљи заједнички живот немогућим. Развод црквеног брака на основу психичког обољења јесте право, а не обавеза супружника. Сем тога, данас, у пастирској пракси треба узети у обзир да се због напредовања медицинске науке појављују нове могућности лечења и најтежих психичких болести, такође и чињеницу да не постоје универзални и прецизно одређени медицински критеријуми који би дефинисали шта и у којим тачно случајевима треба сматрати „неизлечивом тешком душевном болешћу“. Ова питања захтевају заједничко разматрање од стране представника Цркве и стручњака из области психијатрије сваког појединачног случаја.

5.7. Одређени психички поремећаји могу представљати препреку за примање свете тајне Свештенства. У вези са тим, руководиоцима духовних школа је неопходно да обрате посебну пажњу на психичко здравље кандидата приликом њиховог пријема у духовне образовне установе. Истовремено, сама чињеница обраћања психијатру или лечење у психијатријској установи не може аутоматски да се разматра као препрека за рукоположење, јер неки психички поремећаји имају пролазан и привремен карактер.

5.8. Присуство психичких поремећаја може бити сметња за пријем у манастир и за испуњавање монашких правила и завета.

6. Припрема свештенослужитеља за пастирску бригу о психички болесним људима и њиховим породицама

6.1. Пастирска брига о психички оболелима захтева стално памћење чињенице да, поред уобичајених потешкоћа у комуникацији, константно постоји и медицинска компонента за коју свештеник мора бити посебно припремљен. Свештеник нема задатак да дијагностикује конкретан психички поремећај, али је дужан да разликује уобичајена људска душевна стања од патолошких и да гради свој пастирски однос с особом имајући у виду њено психичко стање. Од способности свештеника да препозна присуство психичког обољења од осталих душевних проблема зависи не само исправност духовног руковођења, већ у појединим случајевима и сам живот особе. Свештеник мора знати да разликује страсти које обузимају човека од манифестација психичких поремећаја. Такође, у неким случајевима психичка обољења дају слику особених духовно-мистичких стања, што може бити неправилно протумачено и довести до озбиљних саблазни и духовних искушења. Посебно је важно да се свештеници обуче да препознају акутне форме психичких поремећаја које могу угрозити како живот оболелог тако и људи из његовог окружења. Свештеник мора бити упознат са ситуацијама у којима је неопходно указати хитну помоћ, укључујући и упућивање на принудну хоспитализацију.

6.2. Један од задатака савременог духовног образовања представља припрема студената духовних школа, свештенства и монаштва са основама психијатрије, кроз увођење посебног предмета у наставни програм: „Пастирска психијатрија“. Пастирска психијатрија представља интердисциплинарни курс о основним манифестацијама, начину одвијања, узроцима настанка психичких обољења и специфичностима пастирске бриге за лица која од њих страдају. Сврха овог предмета јесте припрема будућих свештеника за пастирску бригу о људима који страдају од психичких поремећаја.

6.3. У циљу упознавања свештенослужитеља и монаха са основама пастирске психијатрије, неопходно је организовати специјализоване едукативне пастирске семинаре, као и увођење предавања овог предмета у оквиру програма стручне едукације свештенослужитеља.

6.4. Црквеним средствима јавног информисања се препоручује спровођење просветитељског рада са циљем дестигматизације психички болесних људи у црквеној средини, превазилажења њихове друштвене изолованости, помагању њиховој интеграцији у живот Цркве, као и подстицања на правовремено тражење стручне психијатријске помоћи.

7. Практичне препоруке за црквену бригу о психички оболелима

7.1. Свештеник и социјални радници православне заједнице, у контакту са психички оболелим особама треба да покажу стрпљење, да им посвете довољно времена, омогуће саговорницима да осете да нису равнодушни према њиховим проблемима. Треба имати на уму да у каквом год да се „безумном“ стању  налази психички болестан човек, он веома суптилно осећа однос околине према себи, нарочито оних људи који су му веома важни – какви су често свештеник или лекар. Само када човек осећа поштовање, озбиљну и пажљиву бригу према себи, ако схвати да се према њему односе са љубављу биће спреман да гради конструктиван однос сарадње са свештеником и стручњацима из области психичког здравља, прихватиће њихове савете, препоруке и терапијске поступке.

7.2. Свештеници, монаси и монахиње, социјални радници при парохијским заједницама, у контакту са психички оболелим лицима треба да обрате посебну пажњу на следеће знаке психичких поремећаја, при чему је неопходна упорна препорука особи да се обрати за помоћ психијатру:

1. стања у којима се неумерено ограничава унос хране и течности (чак и под видом поста), изношење идеја о посебној греховности уз самонаметање особитих молитвених правила, губљење послушности духовнику у вези са духовним животом, увереност у сопствену посебну праведност;
2. депресивна стања са израженим осећањем тескобе, безнађа, очајања, губитком животне перспективе, идејама самооптуживања и унижавања, безвредности, прекомерне греховности;
3. депресивна стања са размишљањима о бесмислености живота, антиживотним ставовима, самоубилачким мислима и намерама;
4. депресивна стања праћена осећањем богоостављености, губитком смисла живота и наде на  милост Божију, духовном отупелошћу;
5. помињање да постоје „гласови“ у глави или споља – увредљивог, коментаришућег или заповедног карактера;
6. стања веома изражене успорености, „будног сна“ током којег особа не реагује на људе око ње и покушаје да јој се привуче пажња, пролонгирано замирање у једном положају, одбијање хране и воде, апсолутно ћутање;
7. идеје о сопственој изабраности, месијанском или пророчком служењу, праћене приливом снаге и енергије, скраћеним временом сна током ноћи;
8. стања неосноване еуфорије са неорганизованом повишеном активношћу, неконтролисаним долажењем мисли, прецењивањем сопствених могућности, неадекватним идејама преуређења друштвеног или црквеног живота;
9. епизоде немотивисане агресије према људима у околини, ризични и антисоцијални поступци који нису својствени особи, груби поремећаји нагона (крађа, скитање, сексуалне девијације, наркоманија, алкохолизам);
10. изношење неоснованих идеја о прогонима, деловању хипнозе, радиоталаса, зрачења, контроли ума или претњама по живот, (нарочито ако су праћене активним понашањем у складу са садржајем ових идеја, тражењем „прогонитеља“ и изношењем жеље за контактом са њима);
11. осећај нереалности и „извештачености“ околине, осећање да се налазе у средишту борбе између добра и зла, снажна и понављајућа стања „озарености“, „прозрења“, виђења, идеје о демонској опседнутости са осећањем губитка контроле над сопственим телом, мислима и поступцима;
12. појава присилних идеја испуњених страхом од прљања, учестало прање руку, претеране провере поступака, компулзивни ритуални поступци, опсесивне мисли богохулног садржаја;
13. прогресивни губитак радне способности, прекомерна исцрпљеност, прогресивно опадање памћења и интелектуалних способности, губитак животних навика бриге о себи (код старих и веома старих особа);
14. патолошка увереност у сопствени вишак телесне тежине, свесно гладовање са циљем мршављења које доводи до нарастајуће физичке исцрпљености и појаве суицидалних тенденција (нарочито код младих особа);
15. кашњење у развоју говора, интелектуално заостајање, поремећаји понашања у раном детињству, закаснело формирање навике бриге о својим физиолошким потребама, неадекватно понашање у вртићу или школи, хроничан неуспех у учењу.

7.3. Постоје одређена психичка стања која захтевају хитну, неодложну хоспитализацију пацијента у психијатријску установу без његове сагласности, упркос његовој вољи или жељи. Поступак принудне хоспитализације регулисан је законодавством државе и примењује се у случајевима када психичко стање особе представља непосредну опасност за сопствени живот (реална претња самоубиством) или за друге, као и у ситуацијама крајње немоћи (када особа није у стању да задовољи основне животне потребе). У неким случајевима, свештеници, социјални радници или чланови монашких заједница су у ситуацији да донесу одлуку о звању хитне психијатријске помоћи.

8. Препоруке за организацију црквене бриге о психички оболелим лицима

Организација црквене бриге о психички оболелим особама спроводи се на општецрквеном, епархијском и парохијском нивоу.

На општецрквеном нивоу

– Синодално одељење за црквено доброчинство и социјалну делатност преко лица задуженог за организацију и координацију црквеног старања о психички оболелима, треба да спроводи:

• методичку подршку и координацију рада одговорних лица за бригу о психички оболелима у епархијама (у оквиру епархијских одељења за социјалну и медицинску делатност);
• организацију њихове обуке и систематског стручног усавршавања у области психијатрије;
• сарадњу са државним структурама у правцу унапређења законодавства и подзаконских аката који се тичу интереса психички оболелих људи и њихових породица;
• израду методичких материјала и наставних приручника, едукативних филмова и друге неопходне литературе за свештенослужитеље који пастирски брину о психички оболелима, како у парохији тако и у психијатријском стационару;
• прикупљање и анализу постојећег искуства црквених и световних, домаћих и страних организација које се баве бригом о психички болесним људима.

– Ради унапређења сарадње свештенослужитеља са стручњацима из области менталног здравља, при Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјалну делатност треба успоставити рад експертског комитета сачињеног од представника академске заједнице и црквених структура.

– Развити програме пастирске психијатрије за духовне школе и курсеве стручног усавршавања за свештенство. Припремити и објавити методичке приручнике, едукативне филмове и друге неопходне материјале за полазнике наведених програма.

На епархијском нивоу

У оквиру епархијских медицинских одељења или одељења за социјалну делатност треба именовати лице задужено за организацију бриге о психички оболелима. Задатак овог лица обухвата организацију и координацију пастирске бриге свештенства у психонеуролошким установама, психијатријским болницама; организацију курсева стручног усавршавања за свештенослужитеље у области психијатрије; прикупљање и дистрибуцију нових информација и методичких материјала који се тичу пастирске бриге о душевно оболелим људима.

Ради пастирске бриге и катехизације лица која се налазе на стационарном лечењу у психијатријским болницама, неопходно је стремити да се унутар ових установа отворе болнички храмови или засебних молтвених просторија у којима ће се редовно служити богослужења од стране свештенослужитеља који су прошли посебну обуку у погледу специфичности пастирске бриге о психички оболелим људима.

На парохијском нивоу

Свештенослужитељи су дужни:

• да поседују основна знања из психијатрије, информације о могућностима лечења и хоспитализације психички оболелих особа (ако је неопходно) у акутним стањима;
• васпитавају код парохијана однос према психички оболелим људима као према пуноправним члановима заједнице и подстичу њихову интеграцију у парохијски живот;
• пружају посебну духовну подршку психички болесним парохијанима и члановима њихових породица.

9. Закључак

Убрзани развој друштва и проблеми са којима се оно суочава постављају пред Цркву и медицинску заједницу нове изазове који захтевају правилно осмишљавање. Црква је забринута чињеницом да се морална криза све чешће и дубље одражава на стање психичког здравља становништва, што сведочи о веома дубоком отпадању друштва од моралних норми: „Јер, примивши слободу, презреше Свевишњег, одбацише закон Његов и оставише путеве Његове, а још и праведнике Његове погазише, и рекоше у срцу своме: ‘Нема Бога’…“ (3 Јездр. 8, 56–58). Хришћани су чврсто уверени да психичко здравље није могуће без духовног благостања човека. Стога је проблем побољшања стања психичког здравља директно повезан са мисијом Цркве у свету. Управо је Христова Црква призвана да помогне друштву да корача захтевним путем преображења и исцељења ради задобијања пуноће живота.

Прилог

Психичке болести и демонска поседнутост

1. Црква сматра подједнако неоправданим изједначавање свих психичких поремећаја и демонске поседнутости што за собом повлачи неоправдано вршење чина истеривања злих духова, али и покушај лечења свих духовних поремећаја искључиво клиничким методама. Сем тога, утицај демона на човека се не своди само на поседнутост. Утицај на човеково душевно здравље ђаво може вршити непосредно кроз душу, али и кроз тело (Јов 2:6). Демонско дејство на људску душу се заправо често остварује управо кроз људско тело, јер након Крштења ђаво губи власт над душом хришћанина – иако човек својим гресима поново може отворити за утицај ђавола.

2. Поседнутост демонима се најчешће манифестује кроз одбојност према Богу, иконама, крсту, мирису тамјана и другим светињама. Додир са светињом изазива у таквим случајевима немир, страх, агресију, понекада губитак свести. Код поседнутог се могу јавити за њега несвојствене способности – на пример, појава неуобичајене физичке снаге, способност виђења удаљених или сакривених ствари. Ван оваквих напада „демонског безумља“, особа се не разликује од психички здравих људи. Опседнутост се може манифестовати и у облику способности непосредног „виђења“ болести код других и њиховог „лечења“ без прибегавања медицинским средствима. Такво псеудоисцелитељство може нанети непоправљиве последице по здравље.

3. Образ Божији никада не нестаје код поседнутог, што оставља могућност обраћања Богу. Поседнути, као и психички оболели, остају наша браћа и сестре које није допуштено одбацивати или презирати. Поседнутост демонима представља искушење допуштено Богом које помаже човеку да открије постојање реалног духовног света. Причешћивање поседнутих треба да се врши по канонском правилу: ако је верник поседнут демоном, али „не нарушава Тајну, нити хули на њу на било који начин – нека се причешћује.“ Поседнути се не пуштају ка Светом Причешћу уколико хуле на Бога или ако се, због унутрашњег душевног стања, сматрају недостојним за приступање Тајни.

4. Црква изражава забринутост због чињенице да је међу вернима веома распрострањено обраћање чину изгнања злих духова. Често људи недовољно укорењени у предању Цркве, без навика целовитог доживљаја и перцепције духовног живота, стреме да учествују у службама изгнања демона, при чему ни они сами, нити они који служе ове чинове, немају адекватну представу суштине ових црквених чинова. Притом, не само да они сами долазе на такозвана „изгнања“, већ доводе и малолетне чланове породице. У данашње време се овакви чинови изгнања схватају погрешно – не као могућност да се добије чудесно ослобођење од демонске поседнутости као одговор на унутрашње духовне напоре човека, већ као неки ритуал који може да гарантује избављење од страдања ако се учествује у њему.

5. Црква изражава увереност да се само медицинским методама не може разликовати демонски утицај од психичке болести, јер се религиозно искуство заједнице са Богом и познања Бога не може адекватно изразити у терминима научног знања. Такво разликовање могуће је само у Цркви – духовно савршеним људима, светитељима који су од Бога добили дар разликовања духова (1 Кор. 12:10). По речима светог Антонија Великог:  „Потребна нам је појачана молитва и подвиг да бисмо, добивши од Духа дар расуђивања о духовним стварима, могли разликовати демоне – од којих су неки мање зли, а неки гори од других, какав циљ жели да достигне сваки од њих и како се који може оборити и изгнати.“ Христос је изгонио демоне и предао Цркви власт изгнања демона као део Своје мисије (Мк. 3,13–15; 6,6–13). Међутим, једино духовништво које је припремљено духовним искуством за сусрет са демонима може учествовати у исцељењу од поседнутости, са благословом надлежног архијереја.

(документ Комисије Међусаборског присуства за црквено просвећивање и дијаконију, 2020)

Са руског језика превео Станоје Станковић