Родитељска љубав убеђује у божанску егзистенцију, снажно пробијајући натуралистичке хоризонте
Вероватно су многи људи, који имају рођену браћу и сестре, доживели искуство, односно имали су такав осећај, да родитељи као да праве неку разлику између деце – у смислу да једнима поклањају више пажње, а другима мање, па чак и да једне више воле, а друге мање.
Не, ту није реч о одуству родитељске љубави, према неком од деце. Просто је немогуће да здрав и нормалан родитељ воли своју децу различито и да љубав дели на некакву меру. Али, нека тајанствена „разлика“ заиста постоји – и не треба због тога осуђивати родитеље, напротив.
Родитељи су, да се мало натуралистички изразим (као професор Докинс у својој чувеној књизи Себични ген), генетски програмирани да штите своје потомство. Међутим, када имају више потомака, своју снагу и пажњу ће усмерити ка онима који су објективно најугроженији – па и по цену да готово запоставе оне који су стали на своје ноге, који су јаки и сигурни. Они су поуздано на правом путу, сви су изгледи да ће живети – зато одсуствује родитељска брига. Ка онима који нису сигурни и чији даљи живот је угрожен и неизвесан, родитељи ће усмерити сву своју пажњу и сав свој труд – остављајући здраву, јаку и живу децу, посветиће се више слабој и нејакој деци. Зашто? Једноставно – да и та деца, као и она јака и здрава, живе.
Заиста тако функционише родитељска љубав. Зато, не треба завидети својој слабијој браћи или сестрама што су наизглед више обасути родитељском пажњом и љубављу. Људи се овде понашају потпуно супротно тзв. „механизму природне селекције“, који је кључан у Теорији еволуције – природа „селектује“ оне јединке које су најбоље прилагођене одређеним животним околностима и они задржавају привилегију да оставе потомство и да те своје „добре гене“ продуже даље, док они други бивају, као неприлагођени, „елиминисани“. На примеру родитељства ово натуралистичко објашњење доживљава колапс. Ако нас је еволуција обликовала тако да главни императив буде опстанак – одакле онда ово недарвинистичко понашање родитеља? Ову неконзистентност дарвинистичког објашњења показује и ватрени дарвиниста и натуралиста професор Ричард Докинс у једном интервјуу:
„Врло ми је блиска идеја да можемо надвладати биологију помоћу слободне воље. Штавише, ја људе непрестано подстичем да то чине. Много порука моје прве књиге, Себични ген, управо се односе на то: морамо разумети шта значи бити „машина за гене“, шта значи бити програмиран генима, како бисмо се управо тим разумевањем боље ослободили тог програма.
Морамо користити своје велике мозгове и своју свест да се удаљимо од диктата себичних гена и да за себе изградимо један нови облик живота. И, по мом мишљењу, што је тај живот мање дарвинистички, то је боље. Јер дарвинистички свет у којем су наши преци изабрани за опстанак био је врло суров: природа је заиста има „крваве зубе и канџе“.
Када данас седнемо да промишљамо како желимо да организујемо своја друштва, требало би да дарвинизам држимо као упозорење — као пример како друштво не треба да изгледа“.
У чему је овде главни парадокс Докинсовог натурализма? Управо у констатацији да нас дарвинистички еволутивни механизми „програмирају“ да се понашамо „недарвинистички“. Докинс каже да су људи производ еволуције, генетичке машине чија је свест резултат селекције гена. Али онда тврди да та иста свест може надвладати своју еволутивну условљеност и да „што је нешто мање дарвинистички, то је боље“. Другим речима, он се служи дарвинистичким детерминизмом да објасни постојање свести, а затим уводи недарвинистички избор (слободну вољу) да би исправио последице тог истог механизма. То је самопобијајућа тврдња (self-refuting) – ако је човеков ум само производ природне селекције, онда и свака његова идеја, укључујући и Докинсову критику дарвинизма, јесте еволутивни производ, не рационални избор. Но, о овоме треба да размишљају заступници натурализма, који га апсолутизују и у епистемолошком и у онтолошком смислу – све је објашњиво природом и све што постоји је природа.
Тајна родитељске љубави нас заиста води из натуралистичког хоризонта. Најбоља Христова парабола која дочарава ову тајну, наизглед неправедне родитељске љубави, је она о изгубљеној овци:
Који човек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И када је нађе, метне је на рамена своја радујући се, и дошавши дома, сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену. (Лк. 15, 4-6).
Оставио је деведесет и девет оваца у пустињи, ради једне која се изгубила. И више чак ни не помиње тих деведесет и девет, већ само ону једну коју тражи и ради које се, када је нађе, радује.
Христос ову параболу прича у контексту Божјег праштања грешнику и његовог покајања. Али исто се ово догађа и у тајни родитељства, као и у тајни Божјег праштања човеку који се каје. Родитељство је велика тајна – то је жива икона божанске љубави и то оне највеће и најпотресније, коју је Богочовек показао својом смрћу на Крсту. Једино би родитељ, без великог оклевања, био у стању чак и да умре за живот свог детета.
Није чудно зашто је ова Христва парабола примењива на тајну родитељства, баш као и на тајну Божје љубави према грешнику који се каје. Бог јесте Родитељ – Отац; Онај који вечно исијава ту тајанствену љубав кроз рађање Сина и исхођење Духа Светога. Тако и искуство родитељства, нама људима, показује стварност божанске егзистенције и убеђује нас у постојање Бога. Као што старац Зосима у „Браћи Карамазов“ (Достојевски) каже једној маловерној жени – није могуће доказати, али је могуће убедити се. Како?, упитала је маловерна жена. Активном љубављу, одговорио јој је старац Зосима.
Заиста је тако. Знају ритељи да је тако. Родитељска љубав убеђује у божанску егзистенцију, у постојање Бога, снажно пробијајући натуралистичке хоризонте.
Презвитер др Александар Милојков
