“И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе.” (Мт. 24, 11).
Ко су лажни пророци? У најкраћем – јеретици и расколници.
”Ко је савршено отпао од Христа — Бога Логоса?”, пита Преподобни Јустин Ћелијски и одмах затим даје одговор: ”Сатана”.
Ко је савршено отпао од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, питамо се ми? Расколници. Као што је Антихрист противник свеколиког Божијег добра, оличеног у Господу Христу, тако је и раскол у ствари антицрква, тј. противник Цркве као Тела Христовог којем Он глава (Еф. 1, 22-23).
Расколници који су широј јавности познати као “артемијевци” инсистирају на томе да је њихов пун назив “Епархија рашко-призренска у егзилу Српске Православне Цркве” (подвлачење је наше), Д.М.) да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24).
Самозвана Епархија рашко-призренска у егзилу није део Српске Православне Цркве већ је антиепархија и антицрква.
”Главна сила Антихристове христоборачке делатности биће уперена против Богочовечанског тела Његовог — једине, свете, саборне и апостолске Цркве, против Тројичног Божанства у њој. Јер борба против Цркве у ствари је борба против Свете Тројице на земљи,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне Цркве. [1]
Да је реч расколницима који, заправо, раде на стварању нове верске заједнице (”цркве”) у Србији, а да се горе поменути назив (Епархија рашко-призренска у егзилу) лукаво користи у циљу довођења верника СПЦ у заблуду да је у питању једна од епархја СПЦ, показује и чињеница да ови расколници оснивају своје храмове на територијима различитих епархија СПЦ, укључујући и епархије у иностранству.
Постоји ли било који епископ СПЦ који оснива своје храмове на територији других епархија исте те СПЦ и врши прозелитску делатност у циљу привлачења верника других епархија својој епархији? Наравно да не постоји, нити је то могуће по канонима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и Уставу СПЦ.
У 9. правилу помесног Антиохијског сабора, између осталог, каже се следеће: ”Сваки епископ има власт над својом облашћу, и са њом мора управљати са нарочитом пажњом, и марљиво се старати о свим местима која зависе од његовог града, дакле и свештенике и ђаконе рукополагати, и свако друго дело чинити веома промишљено. А изван овога он не може предузимати без епископа митрополије, а такође и без сагласја осталих епископа”.
Питање епархија нас, логично, доводи и до питања епископа. Због оних мање упућених, морамо скренути пажњу и на то да ови расколници не износе неистину само представљајући се као део (епархија) СПЦ, већ своје поглаваре и духовне вође лажно представљају као епископе и свештенике.
У вези са тим ваља подсетити да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 19. новембра 2010. године лишио умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија епископског чина и вратио га у ред монаха, да би 29. маја 2015. године Свети Архијерејски Сабор, будући да се бивши епископ рашко-призренски и бивши монах Артемије оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом, донео одлуку, да се он и Негослав Николић, бивши јеромонах Николај, кога је Артемије „рукоположио“ за псеудо-хорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, искључе из Црквене Заједнице, ”са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника”. [2]
До покајања, нажалост, није дошло већ је уследио низ активности самозване Епархије рашко-призренске у егзилу које су раскол само продубиле. Посебно забрињава ширење мржње према архијерејима и јерејима Српске Православне Цркве.
Вема је важно да скренемо пажњу на још једно лукавство ове расколничке групе. Наиме, они своје расколничке и антицрквене активности правдају разрешењем епископа Артемија од управљања Рашко-призренском епархијом до кога је дошло 13. фебруара 2010. године. У вези са тим морамо да повучемо да раскол није последица овог разрешења и не може њиме да се оправда. Иако је ступање у раскол хронолошки уследило након разрешења епископа Артемија од управљања епархијом, раскол је једино и искључиво последица његове духовне недораслости искушењима у којима се нашао. Ни један пад не може да се оправда искушењем. Пад је последица страсти које владају човеком, а не искушења. Искушење је испит који служи управо за то да се види у којој мери се човек очистио од страсти и стекао њима супротне врлине. Је ли негативна оцена у школи последица испита или тога што се ученик није довољно припремио за испит?Јасно је да је последица недовољно уложеног труда у припрему. Испит и служи томе да покаже у којој мери је ученик савладао градиво. Човеку у Цркви је, како пише Свети Игњатије Брјанчанинов, остављена слобода: ”по својој вољи он може или да се противи страстима и да их побеђује у Господу, или да им се покорава и потчињава”. Бивши епископ Артемије се, нажалост, покорио и потчинио страстима.
Када је реч о мисионарењу, СПЦ ради на ширењу хришћанства и православља међу онима који још увек нису хришћани, и не баве се прозелитском делатношћу уопште, ни међу римокатолицима и протестантима а посебно не међу православним хришћанима других помесних Цркава.
Расколници раде управо супротно – баве се прозелитском делатношћу међу православним Србима, врбују их, у покушају да их одвоје од СПЦ а тиме и од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
У чијем је то интересу? У интересу истих оних који забрањују Украјинску Православну Цркву како би створили Православну Цркву Украјине а који су исто претхотходно покушали да ураде у Црној Гори стварајући Црногорску Православну Цркву.
Потпуно је оправдано изразити сумњу да је самозвана “Епархија рашко-призренска у егзилу” заметак будуће Православне Цркве Србије, односно да ова расколничка група делује под контролом страних сила. Промена назива, из ”Епархија рашко-призренска у егзилу” у ”Православна Црква Србије”, је питање које је, посвему судећи, у вези са повољношћу политичких околности. Имајмо у виду, у вези са тим, да иако је покушај отимања светиња Митрополије црногорско-приморске, уз Божију помоћ и након вишемесечних литија, завршен неуспехом, ”Црногорска православна црква” којој би светиње биле препуштене и даље постоји чекајући неку нову прилику, тј. промену политичких околности у своју корист.
Додајмо на све ово и оснивање у априлу 2025. године самозване ”Косовске албанске православне митрополије” [3].
Као што се поглавар тзв. Црногорске православне цркве самозвано титулише као Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски а поглавар ”Косовске албанске православне митрополије” Никола Џуфка (Nikola Xhufka) као епископ (peshkopi), тако се и поглавари самозване Епархије рашко-призренске у егзилу самозвано титулишу као епископи и хорепископи.
Можемо основано да сумњамо да су активности тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу, баш као и Црногорске православне цркве и Косовске албанске православне митрополије, усмерене ка слабљењу и дезинтеграцији Српске Православне Цркве.
У том светлу можемо да тумачимо и ”хиротонију” тројице ”хорепископа” расколничке групе о којој овде пишемо. Наиме, осим ”епископа Ксенофонта” који им је поглавар, ова расколничка група има и три ”хорепископа” који су на званичној страници представљени овако:
Његово Преосвештенство Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај
Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим
Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум. [4]
На то да је термин ”хорепископ” у ствари еуфемизам који има за циљ да прикрије да је реч о епископима непризнате Православне цркве Србије (још увек под називом Епархија рашко-призренска у егзилу) указује и величина територије над којом је надлежан ”хорепископ Максим”, а у питању је, као што видимо, Панонија. Да подсетимо, хорепископи су, у време када је ово архијерејско достојанство постојало, управљали малим градовима или селима.
Да места за градњу својих манастира и цркава (”катакомбе”, како их они називају) раколници бирају плански, у складу са прозелитским мотивима и циљевима потврђује и позив, објављен 2. јула 2025. године на званичној страници ове расколничке групе[5], за помоћ у изградњи манастира преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у Горњој Горевници код Чачка. Наиме, у овом позиву се каже:
”Манастир се налази на повољној макро локацији, у центру Србије, у који се лако и брзо може доћи ауто путем или Ибарском магистралом. Микро локација је такође повољна, на надморској висини од 500 м, са прелепим природним окружењем и панорамским погледом на овчарско-кабларске пределе. То је велики потенцијал да ова светиња Епархије рашко-призренске у егзилу постане духовна оаза у којој ће наш народ моћи да исповеда веру праву и да се напије воде живе (подвлачење је наше, Д.М.).
Да подсетимо само, у вези са овим, да у поменутој Овчарско-кабларској клисури постоји више манастира СПЦ, већином средњовековних: Ваведење, Вазнесење, Преображење, Свете Тројице, Сретење, Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље и Успење. Додајмо на ово и да је данашња чачанска црква Вазнесења Христовог подигнута на остацима Богородице Градачке, задужбине жупана Страцимира, брата Стефана Немање, с краја XII века. [6]
Шта можемо да закључимо из претходно цитиран речи расколника? Да побројани манастири, укључујући и цркву у Чачку, нису ”духовне оазе”, да се у њима не исповеда ”вера права” и да у њима верници не могу да се напију ”воде живе”. Овим чланови самозване Епархије рашко-призренске у егзилу једнозначно потврђују да не припадају Српској Православној Цркви и да су свој пуни назив “Епархија рашко-призренска у егзилу Српске Православне Цркве”, као што смо већ рекли, плански изабрали да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24).
Према Члану 30 Устава СПЦ ”Оснивање нових манастира, као и спајање постојећих врши епархиски Архијереј и извештава Свети архијерејски синод који даје коначно одобрење”. Горња Горевница, у којој расколници граде поменути манастир, припада Епархији Жичкој на чијем челу се налази Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин др Јустин (Стефановић). Иако је из чињенице да је реч о расколничкој групи јасно да се њихов манастир не гради са благословом Архиепископа и Митрополита Жичког, ипак скрећемо пажњу и на то због неистине садржане у називу ове расколничке групе (Епархија рашко-призренска у егзилу Српске Православне Цркве).
Додајмо на ово и 3. правило помесног Сардичког сабора: ”Ни један епископ нека не прелази из своје епископије у другу, у којој већ имају епископи, осим у случају ако је позван од браће која су тамо, да се не би помислило да се затварају двери (врата) љубави”. Расколници су врата љубави одавно затворили и почели да раде на сејању мржње према некадашњој браћи.
Све ово указује, да истакнемо још једном, да расколници раде на стварању Православне Цркве Србије.
Насупрот расколницима који подижу своје ”катакмбе” усред Србије Епархија рашко-призренска, на челу са митроплитом Теодосијем, обнавља оштећене или уништене светиње и подиже нове цркве на Косову и Метохији, бринући о душама страдалног српског народа. Тако је, на пример, у октобру 2024. године, у селу Сушиће, у општини Штрпце, положен камен темељац и освештани темељи за изградњу нове цркве посвећене Светом Пантелејмону. Која је сврха изградње овог храма у Сушићу, на Косову и Метохији? На најочигледнији начин показати да Српска Православна Црква, ма како политичке околности деловале безнадежно и ма колико ситуација била тешка, недвосмислено намерава да остане на својој исконској територији и брине о народу који јој припада.
Ово нас доводи и до питања зашто расколници не подижу храмове на Косову и Метохији, већ у безбедној и богатој централној Србији? Брани ли им неко одлазак на Косово и Метохију? Не брани, наравно. Одговор налазимо у 1. правилу помесног Сардичког сабора: „Потребно је из темеља искоренити не само зли обичај него и убитачно растројство по питањима црквених послова, те зато, ни један епископ не може прелазити из малог града у други јер је очевидан узрок због чега се то чини, Никада се није могао наћи један епископ који би настојао да га преместе из већег у мањи град, и тиме се доказује да су они који чине супротно једноставно раздражени страшћу за већим добитком и да су робови гордости (подвлачење је наше, Д.М.)”.
На крају ћемо навести и један пример који указује на лицемерје расколника у вези са термином ”катакомба” који користе како би себе представили као жртве прогона (често уместо речи ”у егзилу” користе речи у прогонству”). Наиме, из године у годину се на њиховој главној страници појављује вест о њиховом учешћу на београдском сајму књига. [7] Како то да учествују на сајму књига ако су жртве прогона? Посебну тежину њиховом лицемерју даје чињеница да се њихов штанд налази међу штандовима манастира и других излагача Српске Православне Цркве.
Да закључимо: самозвана Епархија рашко-призренска у егзилу није епархија Српске Православне Цркве већ расколничка група и антиепархија, која у случају стварања, по њих и њихове налогодавце, повољних политичких околности има да одигра исту ону улогу коју имају Православна Црква Украјине и Црногорска Православна Црква, са циљем слабљења и дезинтеграције СПЦ.
Остаје нам само да се молимо Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника. Иако су изгледи за то све мањи, надамо се да ће ипак макар неко од њих кренути путем покајања.
Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник
Одсека за апологетску мисију
Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке
[1] https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/65/
[2] https://web.archive.org/web/20190127205845/http://spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_29_maj_2015_godine
[3] https://www.politika.rs/scc/clanak/673935/otvorena-kosovska-albanska-pravoslavna-mitropolija
[4] https://www.eparhija-prizren.org/k/eparhija/horepiskopi/
[5] https://www.eparhija-prizren.org/apel-za-pomoc-manastiru-svetih-trnavskih-prepodobnomucenika-djakona-avakuma-i-igumana-pajsija/?fbclid=IwY2xjawLV6XxleHRuA2FlbQIxMABicmlkETFXTWZBMWRZQXA0T3NPUEl2AR49LYMwMu0V9dIn0sOMdP2tDte20AuUAkGXoBZpE_9ovDnstzsqTSvc74SYwQ_aem_MjxviyIPezMXc6qkLGYbvQ
[6] http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=951
[7] https://www.eparhija-prizren.org/erp-u-egzilu-na-66-medjunarodnom-sajmu-knjiga-u-beogradu/?fbclid=IwY2xjawLV-CJleHRuA2FlbQIxMQBicmlkETE1UjJYNUtGZFNvMDUwb1MwAR5j_ObOg5DCIgzg8YfAiMcjISdpU6VVokl9tKGqKK_KTyr0S1bR4C1LP8OWiA_aem_HYVo5dYuiKXAuQPs7frlcw
