О прозелитизму расколника и стварању Православне Цркве Србије

“И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе.” (Мт. 24, 11).

Ко су лажни пророци? У најкраћем – јеретици и расколници.

”Ко је савршено отпао од Христа — Бога Логоса?”, пита Преподобни Јустин Ћелијски и одмах затим даје одговор: ”Сатана”.

Ко је савршено отпао од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, питамо се ми? Расколници. Као што је Антихрист противник свеколиког Божијег добра, оличеног у Господу Христу, тако је и раскол  у ствари антицрква, тј. противник Цркве као Тела Христовог којем Он глава (Еф. 1, 22-23).

Расколници који су широј јавности познати као “артемијевци” инсистирају на томе да је њихов пун назив “Епархија рашко-призренска у егзилу Српске Православне Цркве” (подвлачење је наше), Д.М.) да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24).

Самозвана Епархија рашко-призренска у егзилу није део Српске Православне Цркве већ је антиепархија и антицрква.

”Главна сила Антихристове христоборачке делатности биће уперена против Богочовечанског тела Његовог — једине, свете, саборне и апостолске Цркве, против Тројичног Божанства у њој. Јер борба против Цркве у ствари је борба против Свете Тројице на земљи,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне Цркве. [1]

Да је реч расколницима који, заправо, раде на стварању нове верске заједнице (”цркве”) у Србији, а да се горе поменути назив (Епархија рашко-призренска у егзилу) лукаво користи у циљу довођења верника СПЦ у заблуду да је у питању једна од епархја СПЦ, показује и чињеница да ови расколници оснивају своје храмове на територијима различитих епархија СПЦ, укључујући и епархије у иностранству.

Постоји ли било који епископ СПЦ који оснива своје храмове на територији других епархија исте те СПЦ и врши прозелитску делатност у циљу привлачења верника других епархија својој епархији? Наравно да не постоји, нити је то могуће по канонима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и Уставу СПЦ.

У 9. правилу помесног Антиохијског сабора, између осталог, каже се следеће: ”Сваки епископ има власт над својом облашћу, и са њом мора управљати са нарочитом пажњом, и марљиво се старати о свим местима која зависе од његовог града, дакле и свештенике и ђаконе рукополагати, и свако друго дело чинити веома промишљено. А изван овога он не може предузимати без епископа митрополије, а такође и без сагласја осталих епископа”.

Питање епархија нас, логично, доводи и до питања епископа. Због оних мање упућених, морамо скренути пажњу и на то да ови расколници не износе неистину само представљајући се као део (епархија) СПЦ, већ своје поглаваре и духовне вође лажно представљају као епископе и свештенике.

У вези са тим ваља подсетити да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 19. новембра 2010. године лишио умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија епископског чина и вратио га у ред монаха, да би 29. маја 2015. године Свети Архијерејски Сабор, будући да се бивши епископ рашко-призренски и бивши монах Артемије оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом,  донео одлуку, да се он и Негослав Николић, бивши јеромонах Николај, кога је Артемије „рукоположио“ за псеудо-хорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, искључе из Црквене Заједнице, ”са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника”. [2]

До покајања, нажалост, није дошло већ је уследио низ активности самозване Епархије рашко-призренске у егзилу које су раскол само продубиле. Посебно забрињава ширење мржње према архијерејима и јерејима Српске Православне Цркве.

Вема је важно да скренемо пажњу на још једно лукавство ове расколничке групе. Наиме, они своје расколничке и антицрквене активности правдају разрешењем епископа Артемија од управљања Рашко-призренском епархијом до кога је дошло 13. фебруара 2010. године. У вези са тим морамо да повучемо да раскол није последица овог разрешења и не може њиме да се оправда. Иако је ступање у раскол хронолошки уследило након разрешења епископа Артемија од управљања епархијом, раскол је једино и искључиво последица његове духовне недораслости искушењима у којима се нашаоНи један пад не може да се оправда искушењем. Пад је последица страсти које владају човеком, а не искушења. Искушење је испит који служи управо за то да се види у којој мери се човек очистио од страсти и стекао њима супротне врлине.   Је ли негативна оцена у школи последица испита или тога што се ученик није довољно припремио за испит?Јасно је да је последица недовољно уложеног труда у припрему. Испит и служи томе да покаже у којој мери је ученик савладао градиво. Човеку у Цркви је, како пише Свети Игњатије Брјанчанинов, остављена слобода: ”по својој вољи он може или да се противи страстима и да их побеђује у Господу, или да им се покорава и потчињава”. Бивши епископ Артемије се, нажалост, покорио и потчинио страстима.

Када је реч о мисионарењу, СПЦ ради на ширењу хришћанства и православља међу онима који још увек нису хришћани, и не баве се прозелитском делатношћу уопште, ни међу римокатолицима и протестантима а посебно не међу православним хришћанима других помесних Цркава.

Расколници раде управо супротно – баве се прозелитском делатношћу међу православним Србима, врбују их, у покушају да их одвоје од СПЦ а тиме и од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

У чијем је то интересу? У интересу истих оних који забрањују Украјинску Православну Цркву како би створили Православну Цркву Украјине а који су исто претхотходно покушали да ураде у Црној Гори стварајући Црногорску Православну Цркву.

Потпуно је оправдано изразити сумњу да је самозвана “Епархија рашко-призренска у егзилу”  заметак будуће Православне Цркве Србије, односно да ова расколничка група делује под контролом страних сила. Промена назива, из ”Епархија рашко-призренска у егзилу”  у ”Православна Црква Србије”, је питање које је, посвему судећи, у вези са повољношћу политичких околности. Имајмо у виду, у вези са тим, да иако је покушај отимања светиња Митрополије црногорско-приморске, уз Божију помоћ и након вишемесечних литија, завршен неуспехом, ”Црногорска православна црква” којој би светиње биле препуштене и даље постоји чекајући неку нову прилику, тј. промену политичких околности у своју корист.

Додајмо на све ово и оснивање у априлу 2025. године самозване ”Косовске албанске православне митрополије” [3].

Као што се поглавар тзв. Црногорске православне цркве самозвано титулише као Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски а поглавар ”Косовске албанске православне митрополије” Никола Џуфка (Nikola Xhufka) као епископ (peshkopi), тако се и поглавари самозване Епархије рашко-призренске у егзилу самозвано титулишу као епископи и хорепископи.

Можемо основано да сумњамо да су активности тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу, баш као и Црногорске православне цркве и Косовске албанске православне митрополије, усмерене  ка слабљењу и дезинтеграцији Српске Православне Цркве.

У том светлу можемо да тумачимо и ”хиротонију” тројице ”хорепископа” расколничке групе о којој овде пишемо. Наиме, осим ”епископа Ксенофонта” који им је поглавар, ова расколничка група има и три ”хорепископа” који су на званичној страници представљени овако:

Његово Преосвештенство Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај

Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим

Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум. [4]

На то да је термин ”хорепископ” у ствари еуфемизам који има за циљ да прикрије да је реч о епископима непризнате Православне цркве Србије (још увек под називом Епархија рашко-призренска у егзилу) указује и величина територије над којом је надлежан ”хорепископ Максим”, а у питању је, као што видимо, Панонија. Да подсетимо, хорепископи су, у време када је ово архијерејско достојанство постојало, управљали малим градовима или селима.

Да места за градњу својих манастира и цркава (”катакомбе”, како их они називају) раколници бирају плански, у складу са прозелитским мотивима и циљевима потврђује и позив, објављен 2. јула 2025. године на званичној страници ове расколничке групе[5], за помоћ у изградњи манастира преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у Горњој Горевници код Чачка. Наиме, у овом позиву се каже:

”Манастир се налази на повољној макро локацији, у центру Србије, у који се лако и брзо може доћи ауто путем или Ибарском магистралом. Микро локација је такође повољна, на надморској висини од 500 м, са прелепим природним окружењем и панорамским погледом на овчарско-кабларске пределе. То је велики потенцијал да ова светиња Епархије рашко-призренске у егзилу постане духовна оаза у којој ће наш народ моћи да исповеда веру праву и да се напије воде живе (подвлачење је наше, Д.М.).

Да подсетимо само, у вези са овим, да у поменутој Овчарско-кабларској клисури постоји више манастира СПЦ, већином средњовековних: Ваведење, Вазнесење, Преображење, Свете Тројице, Сретење, Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље и Успење. Додајмо на ово и да је данашња чачанска црква Вазнесења Христовог подигнута на остацима Богородице Градачке, задужбине жупана Страцимира, брата Стефана Немање, с краја XII века. [6]

Шта можемо да закључимо из претходно цитиран речи расколника? Да побројани манастири, укључујући и цркву у Чачку, нису ”духовне оазе”, да се у њима не исповеда ”вера права” и да у њима верници не могу да се напију ”воде живе”. Овим чланови самозване Епархије рашко-призренске у егзилу једнозначно потврђују да не припадају Српској Православној Цркви и да су свој пуни назив “Епархија рашко-призренска у егзилу Српске Православне Цркве”, као што смо већ рекли, плански изабрали да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24).

Према Члану 30 Устава СПЦ ”Оснивање нових манастира, као и спајање постојећих врши епархиски Архијереј и извештава Свети архијерејски синод који даје коначно одобрење”. Горња Горевница, у којој расколници граде поменути манастир, припада Епархији Жичкој на чијем челу се налази Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Господин др Јустин (Стефановић). Иако је из чињенице да је реч о расколничкој групи јасно да се њихов манастир не гради са благословом Архиепископа и Митрополита Жичког, ипак скрећемо пажњу и на то због неистине садржане у називу ове расколничке групе (Епархија рашко-призренска у егзилу Српске Православне Цркве).

Додајмо на ово и 3. правило помесног Сардичког сабора: ”Ни један епископ нека не прелази из своје епископије у другу, у којој већ имају епископи, осим у случају ако је позван од браће која су тамо, да се не би помислило да се затварају двери (врата) љубави”. Расколници су врата љубави одавно затворили и почели да раде на сејању мржње према некадашњој браћи.

Све ово указује, да истакнемо још једном, да расколници раде на стварању Православне Цркве Србије.

Насупрот расколницима који подижу своје ”катакмбе” усред Србије Епархија рашко-призренска, на челу са митроплитом Теодосијем, обнавља оштећене или уништене светиње и подиже нове цркве на Косову и Метохији, бринући о душама страдалног српског народа. Тако је, на пример, у октобру 2024. године, у селу Сушиће, у општини Штрпце, положен камен темељац и освештани  темељи за изградњу нове цркве посвећене Светом Пантелејмону. Која је сврха изградње овог храма у Сушићу, на Косову и Метохији? На најочигледнији начин показати да Српска Православна Црква, ма како политичке околности деловале безнадежно и ма колико ситуација била тешка, недвосмислено намерава да остане на својој исконској територији и брине о народу који јој припада.

Ово нас доводи и до питања зашто расколници не подижу храмове на Косову и Метохији, већ у безбедној и богатој централној Србији? Брани ли им неко одлазак на Косово и Метохију? Не брани, наравно. Одговор налазимо у 1. правилу помесног Сардичког сабора: „Потребно је из темеља искоренити не само зли обичај него и убитачно растројство по питањима црквених послова, те зато, ни један епископ не може прелазити из малог града у други јер је очевидан узрок због чега се то чини, Никада се није могао наћи један епископ који би настојао да га преместе из већег у мањи град, и тиме се доказује да су они који чине супротно једноставно раздражени страшћу за већим добитком и да су робови гордости (подвлачење је наше, Д.М.)”.

На крају ћемо навести и један пример који указује на лицемерје расколника у вези са термином ”катакомба” који користе како би себе представили као жртве прогона (често уместо речи ”у егзилу” користе речи у прогонству”). Наиме, из године у годину се на њиховој главној страници појављује вест о њиховом учешћу на београдском сајму књига.  [7] Како то да учествују на сајму књига ако су жртве прогона? Посебну тежину њиховом лицемерју даје чињеница да се њихов штанд налази међу штандовима манастира и других излагача Српске Православне Цркве.

Да закључимо: самозвана Епархија рашко-призренска у егзилу није епархија Српске Православне Цркве већ расколничка група и антиепархија, која у случају стварања, по њих и њихове налогодавце, повољних политичких околности има да одигра исту ону улогу коју имају Православна Црква Украјине и Црногорска Православна  Црква, са циљем слабљења и дезинтеграције СПЦ.

Остаје нам само да се молимо Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника. Иако су изгледи за то све мањи, надамо се да ће ипак макар неко од њих кренути путем покајања.

Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник
Одсека за апологетску мисију
Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке


[1] https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/65/

[2] https://web.archive.org/web/20190127205845/http://spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_29_maj_2015_godine

[3] https://www.politika.rs/scc/clanak/673935/otvorena-kosovska-albanska-pravoslavna-mitropolija

[4] https://www.eparhija-prizren.org/k/eparhija/horepiskopi/

[5] https://www.eparhija-prizren.org/apel-za-pomoc-manastiru-svetih-trnavskih-prepodobnomucenika-djakona-avakuma-i-igumana-pajsija/?fbclid=IwY2xjawLV6XxleHRuA2FlbQIxMABicmlkETFXTWZBMWRZQXA0T3NPUEl2AR49LYMwMu0V9dIn0sOMdP2tDte20AuUAkGXoBZpE_9ovDnstzsqTSvc74SYwQ_aem_MjxviyIPezMXc6qkLGYbvQ

[6] http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=951

[7] https://www.eparhija-prizren.org/erp-u-egzilu-na-66-medjunarodnom-sajmu-knjiga-u-beogradu/?fbclid=IwY2xjawLV-CJleHRuA2FlbQIxMQBicmlkETE1UjJYNUtGZFNvMDUwb1MwAR5j_ObOg5DCIgzg8YfAiMcjISdpU6VVokl9tKGqKK_KTyr0S1bR4C1LP8OWiA_aem_HYVo5dYuiKXAuQPs7frlcw

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Предавање: „Шта је ‘информациони пост’ и зашто нам је данас потребан?”

Православље и млади – др Влајко Пановић: „Како одгајати аутентично, а не copy-paste дете“

Катихета Бранислав Илић: Ко су анђели и зашто их славимо?

Зашто је „New age“ опасан?

Панел дискусија – „Употреба вештачке интелигенције у мисији Цркве – где су црвене линије?“

Употреба вештачке интелигенције у мисији Цркве – где су „црвене“ линије?

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.