Настављамо са светоотачким тумачењем, 16. и 17. стих:
А када би вече, доведоше к њему бесомучних много, и изагна духове речју, и све болеснике исцели, да се испуни што је казао Исаија пророк говорећи: Он немоћи наше узе и болести понесе.
Свети Јован Златоуст овде објашњава разлог зашто је апостол Матеј навео и пророчанство пророка Исаије који је живео на осамсто година пре Христовог рођења. Ево како Златоуст објашњава: „Примети о колико великом мноштву исцељених јеванђелисти прећуткују када нам не говоре о сваком понаособ, већ једном речју прелазе неизрециво море чуда. А затим, да величина чуда не би људе бацала у неповерење да је Христос толико мноштво људи и од толико различитих болести ослободио и исцелио у једном тренутку, јеванђелиста наводи пророка који сведочи о овоме што се догодило показујући тиме да је доказ који потиче из Писма, у сваком случају важан и да није испод самих знамења. Исаија је рекао, говори апостол Матеј, да Христос немоћи наше узе и болести понесе. Пророк није рекао: ‘ослободио’, већ узе и понесе. Може се протумачити да је пророк рекао више о гресима, сагласно са речима Јована Крститеља: Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света! (Јн. 1:29). А зашто онда Јеванђелиста Матеј повезује ово пророчанство са болестима? Или зато што је буквално примао сведочење пророка Исаије или да би показао да је велики део болести последица грехова. Јер ако сама смрт, та потврда болести, има као свој корен и почетак грех, онда тим пре и многе остале болести.
Свети Кирил Александријски обраћа пажњу на околност да су људи доносили своје болесне ноћу и види разлог за то у страху од Јудејаца. Свети Кирил пише: „Зашто људи нису приносили болеснике дању? Или бојећи се књижевника и фарисеја, или стидећи се својих немоћи као Никодим. Или зато што током дана болесни нису имали никога ко би могао да их приведе Исусу“. Јевтимије Зигабен додаје и други разлог, он пише да је народ поштовао старозаветну суботу и да је маса народа чекала да прође старозаветни свети дан: „Маса народа која је чекала до заласка сунца ради поштовања суботе довела је тада оне који су страдали од болести. Ученици су и пре заласка сунца молили Христа да исцели ону која је лежала у грозници, јер су и пре тога видели да је Исус, не држећи суботу исцељивао и већ су од Господа знали од каквих је дела закон о суботи заповедао да се уздржавају, а за каква је дела давао дозволу.“
Наредни, 18 стих гласи:
А када виде Исус много народа око себе, заповеди да пређу на ону страну.
Свети Златоуст објашњава овај поступак Господа Исуса на следећи начин: „Да ли видиш поново како је Исусу далека сујета? Други Јеванђелисти говоре да је Он бранио демонима да говоре Ко је Он; а Матеј говори да је Он удаљавао народ од Себе. Христос је ово чинио да би нас, са једне стране, научио скромности, а са друге стране – да би укротио јудејску завист и убедио нас да ништа не радимо из сујете. Он није само исцељивао тела, већ је исправљао и душу, учећи је побожности; показивао је Себе и у томе што је исцељивао болести, али и у томе што ништа није радио из сујете“. У даљем току мисли свети Кирил Александријски објашњава још један скривени разлог овог Христовог поступка: „Исус заповеда да на другу страну пређу само ученици да се не би учинило да маса народа која Га притиска спречава ученике да слушају истинске поуке и тајне Божије које им је касније Господ открио на непосредан начин, а које је народу објављивао кроз приче. Пошто су они оставивили сва блага и следили Господа само из љубави према Његовој науци, Он им заповеда да пређу од привременог ка вечном, од земаљског ка небеском, од телесног ка духовном.“
Настављамо даље, 19. и 20. стих гласе:
И приступивши један књижевник рече му: Учитељу, ићи ћу за тобом куд год пођеш. Рече му Исус: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човјечији нема где главу заклонити.
Свети Златоуст објашњава карактер човека који је пришао Господу и рекао му ове речи. Златоуст говори: „Један човек који је служио богатству, веома надмен човек је пришао Христу и рекао: Учитељу, ићи ћу за Тобом куд год пођеш. Да ли видиш каква је гордост? Сматрајући недостојним да себе убраја у прост народ и показујући да је он много изнад обичне масе народа, са таквим мислима приступа Исусу. … Међутим, Господ га није осудио за неумесну дрскост, учећи нас томе да трпимо и такве људе. Зато Исус не изобличава јавно оне који су имали зле намере, већ Своје одговоре усмерава против њихових мисли, остављајући њима самима да увиде изобличење и дарујући им двоструку корист; као прво, тиме што је показао у Себи знање онога што је било скривено у њиховој савести, као друго, што је без обзира на познавање људских срца, допустио да сакрију своје намере дајући им могућност да се исправе, само ако то буду желели. Исто тако је сада поступио Господ и са човеком који Му је приступио. Овај човек, видевши многа чуда и то да су многи њима били привучени Исусу, надао се да ће се обогатити од таквих чуда, зато је и пожурио да објави своју жељу да следи Господа. Али одакле је ова наша тврдња? Из одговора који је дао Христос, одговарајући не на речи питања, већ на мисао“. Веома је важно Златоустово наглашавање Христове деликатности, јер је данас ова врлина заборављена. Постоји алтернатива да се каже саговорнику нешто, можда и непријатно човеку, а да то не буде, како се каже ‘с неба па у ребра’.
Свети Максим Турински о овом месту у Јеванђељу говори овако: „Ово је било ревносна, али самоуверена тврдња. Јер Господ је требало да иде на страдање, да сиђе у пакао и да узиђе на небо. Зар људска немоћ може да Га прати у свему томе? У питању је пре глупо уздање у себе, него исповедање вере…“ Овај светитељ наставља даље и објашњава духовно значење речи лисица у овом стиху: „Сваки хришћанин који жели да сакрије своје грехе јесте духовна лисица. Јер као што лисица живи у тајном месту због својих поступака, тако се и грешник крије у рупама, кријући се због свести о својим гресима. И као што лисица не сме да открије своје поступке пред људима, тако се и грешник стиди да исповеди разврат свог живота у храму. Ја бих назвао лисицом и сваког хришћанина који прави замке свом суседу, који се сваког дана труди да стекне туђу имовину, присвоји плодове…“ Свети Тихон Задонски са своје стране везује страсти за реч лисица и пише: „Ласкање, лукавство, лицемерје, среброљубље, свака зла похота су налик на лисице које имају своје јазбине у људском срцу и налик су на птице које се гнезде у њему. Син Човечији у таквом срцу нема где главу да приклони. Међутим, Он улази у срца кротка, смирена, скрушена тугом због својих грехова и са Собом доноси Своју благодат“.
Преподобни Исидор Пелусиот говори о томе да је Господ видео да је овај човек неповратно предан злу и да је то разлог зашто га је удаљио од Себе. Свети Исидор тумачи овако: „Господ је видео да је овај човек обузет лукавим помислима, да се у њега усељују зли духови и да је он неповратно предан пороцима. Зато га је Господ удаљио од борављења са Њим, да упорност овог човека у злу не би постала саблазан за верујуће, то јест, да они гледајући на овог човека не би осудили силу Творца као немоћну, слабу да га обрати врлини.“
Настављамо даље, 21. и 22. стих:
А други од ученика његових рече му: Господе, допусти ми најпре да одем и укопам оца својега. А Исус му рече: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве.
Свети Јован Златоуст појачњава ове стихове који многима нису јасни, који на прво читање заиста могу да збуне – јер зашто не дозволити сину да сахрани оца? Послушајте Златоустово објашњење: „Спаситељ свуда обраћа пажњу на намеру. Али неко ће рећи, зашто му није дозволио? Зато што је и без њега било људи који ће обавити овај посао и умрли не би остао несахрањен. Рекавши своје мртве Господ показује да мртвац није Његов. Мислим да је умрли био из неверујућих. Ако се дивиш младићу што је питао Исуса за толико неопходно дело и није се самовољно удаљио, тим пре се задиви што је остао са Исусом и онда када му је забрањено. Али рећи ће неко: зар не присуствовати сахрани оца није знак крајње незахвалности? Ако би младић то урадио због лењости, онда би показао да је незахвалан; али ако је то учинио да не би прекинуо најнеопходније дело, онда би у том случају удаљавање од таквог дела представљало знак највеће неразумности. Наравно да му Исус није забранио са циљем да он не може да укаже поштовање родитељима. Господ је хтео да покаже да за нас ништа не треба да буде потребније од небеског, да са великом пажњом треба да се трудимо за небеска добра и да не заборављамо на њих чак и на најкраће време, макар нас од тога одвлачила најнеопходнија и најнеминовнија дела. Јер заиста, шта може да буде неопходније од сахране оца и шта је лакше од тога? Али за то је потребно мало времена. Ако и за толико времена колико је потребно за сахрану оца није безбедно да се оставе духовни предмети, замисли онда чега ћемо бити достојни ми који увек остављамо хришћанска дела и најмање важно бирамо пре него оно што је неопходно и без икакве побуде се предајемо нераду. … Даље, мудрости Спаситељевог учења треба да се дивимо и зато што је Он снажно привукао младића речју и заједно са тиме, ослободио га од безбројног зла: ридања, плача и свега онога што потиче одатле. Јер након сахране је требало да се прегледа тестамент, да се младић бави поделом имања и свим осталим што се дешава у таквим случајевима. И на тај начин, талас за таласом, односећи га све даље, веома далеко би га одвукли од пристаништа истине. Зато га Христос привлачи и причвршћује за Себе. Ако се ти чудиш и узнемирујеш због тога што му није било дозвољено да се налази на очевој сахрани, онда схвати да многи људи не говоре малодушнима о смрти њихових блиских и не дозвољавају да се налазе близу гроба, макар умро отац, мајка, син или неко други од рођака. Ми их због тога не оптужујемо за суровост и нечовечност и то је веома исправно. Напротив, ако бисмо дозвољавали да се малодушни препуштају плачу – то би било сурово са наше стране“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
