„Од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско…“

Настављамо са тумачењем 16. стиха:

Блажени Теофилакт Охридски са своје стране додаје: „Светлост велика је Еванђеље. И (старозаветни) Закон је такође био светлост, али мала. Сена смрти је грех, јер је грех слика и прилика смрти. Као што смрт обузима тело, тако и грех обузима душу. Светлост нам је засијала, не зато што смо је тражили, већ нам се она сама јавила као да нас је прогонила.“

Свети Филарет Московски објашњава речи сена смрти као грех, будући да грех лишава душу живота, то јест, лишава је благодати Божије, али је не разара, зато што је она бесмртна. Светлост засија, у његовом објашњењу значи Христову неочекивану појаву пред незнабошцима који Га нису очекивали као што су то радили Јевреји“. А свети Хроматије Аквилејски одваја речи тама и сена смрти у овом стиху, говорећи следеће: „Ово значи да се светлост јавила не само онима који седе у тами, већ и онима који седе у земљи смртне сенке… Каква је то земља смртне сенке ако не земља подземног света, о којој говори пророк Давид: Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла; јер си ти са мном (Пс. 23:4)“. Дакле, свети Хроматије овде расуђује да ови стихови алегоријски говоре и о Христовој проповеди након силаска у пакао. 

Свети Лука Кримски ове стихове повезује са савременим искушењима и пише: „Порасло је већ ново покољење младих људи који уопште не знају за Христа, којима нико није проповедао хришћанску веру, Христово учење. И ова несрећна деца су слична народу који је насељавао земљу Завулонову и седео у тами и сенци смрти“. Свети Јован Кронштатски пише да се речи о незнабошцима на одређени начин односе и на нас хришћане и да нас позивају да увидимо одговорност за овај узвишени избор: „Галилеја незнабожачка – то смо ми, хришћани пореклом из незнабоштва. Ми смо видели и просвећени смо светлошћу Христовом, Његовом светом вером. Треба да будемо веома захвални. Да ли у нама сија светлост Христова? Да ли се помрачила? Да ли је помрачена телесним делима? Да није угушен телом наш унутрашњи човек? Да ли су помрачене очи нашег срца? Треба се брзо кајати и памтити да греси из наших срца прогоне светлост Христову и погружавају нас у духовну таму, таму смрти, претходницу вечне смрти и вечних мука у паклу. Да се не бисмо узалуд називали хришћанима и не бисмо хвалили светлошћу коју не поседујемо. Штавише, да се не бисмо подвргли већој осуди од незнабожаца који су помрачени незнањем Бога. Веома је лоше ако знамо вољу Божију, а не испуњавамо је, ако не живимо боље, већ горе од незнабожаца који не знају за истинитог Бога. А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12:47).“

17. стих гласи:

Од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.

За овај стих постоји доста светоотачких тумачења. Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на временски почетак проповеди Господа – дакле, након што је свети Претеча био затворен од стране Ирода, Господ је почео да проповеда и притом је користио идентичан позив на покајање као и свети Крститељ. Он одговара на дилему која се може појавити приликом размишљања о овом догађају – то јест, зашто је Христос чекао овај конкретни тренутак, зашто није проповедао од самог почетка? И зашто Му је уопште био потребан Јован, када су сама дела сведочила о Исусу? Златоуст одговара на ова питања на следећи начин: „Да би, са једне стране, било очигледно Исусово достојанство, јер и Он исто као и Бог Отац има пророке, о чему је и отац светог Претече, свети Захарија рекао: И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега (Лк. 1:76). А са друге стране, да Јудеји не би могли да имају никакав изговор. На ово последње је Сам Христос указао речима: Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човека изјелице и винопије, друга цариницима и грешницима. И би оправдана премудрост од деце њезине (Мт. 11:18-19). Зато је и било потребно да о Христу унапред говори неко други, а не Он Сам. Ако су и након толико снажних доказа и сведочења Јудеји Христу говорили: Ти сам за себе сведочиш; сведочанство твоје није истинито (Јн. 8:13), шта би тек рекли да о Исусу Јован није говорио ништа, већ да је Сам Исус први почео да сведочи о Себи народу? Ето зашто Исус и није проповедао пре Јована и није чинио чуда све док Јован није био затворен у тамницу. Исус својим проповедањем није желео да уноси поделе у народу. Из истог разлога и Јован није учинио ни једно чудо, да би и тиме привео народ ка Христу, народ који је био привучен силом Исусових чуда. Ето зашто јеванђелиста Матеј показује … да је на почетку Своје проповеди Исус учио истоме што и Јован, а о Себи Самоме још није говорио ништа… Јован је помињао секиру, дрво које се сече, гумно, огањ неугасиви. Христос почиње Своју проповед радосном вешћу о небесима и Царству небеском за оне који Га буду слушали“. Блажени Јероним Стридонски указује и на скривени смисао хронолошког поретка ствари, то јест, да је Господ почео да проповеда када се завршила проповед светог Јована Претече, као знак да је Нови Завет почео са завршетком Старог Завета.

Свети Јустин Пољански указује на то да покајање хришћана не треба временом да се сведе на формалне поступке, на нешто што радимо по навици, а без истинског учешћа у њима. Данас неки људи заузимају став према светој тајни Исповести као својеврсној „пропусници“ за Причешће. Свети Јустин пише следеће: „У овим речима се налази заповест која је обавезна за све хришћане: кајте се и верујте у Јеванђељско учење. Овим почињите и током целог живота настављајте дело свог спасења. Истински хришћанин увек треба да буде у миру са Богом. Међутим, бити у миру са Богом није могуће без непрекидног покајања. Ово покајање се не састоји само у речима: опрости Господе, помилуј Господе! У покајању су неопходни сви поступци који условљавају отпуштење грехова, то јест, свест да постоји нечистота помисли, погледа, речи, саблазни или нечега другог – свест о својој кривици и неодговорности, без самооправдања; као и молитва за отпуштење грехова“.

Преподобни Марко Подвижник говори о томе да је покајање подвиг који не може да се заврши овде на земљи, подвиг који не можемо да тако кажемо, одрадимо, да завршимо, па да се онда бавимо нечим другим. Свети Марко такође наглашава јасну светоотачку мисао да без и мимо Христа људски род ни на који начин не може да се спаси, то јест, да уђе у заједницу са Богом. Ево како преподобни Марко Подвижник пише: „Сви ми смо потомци Адама: сви се рађамо у греху Адама и због тога смо одлуком Божијом осуђени на вечну смрт. Немамо могућности да се спасимо без Христа. Сви, па и најправеднији међу људима избављају се од вечне смрти једино посредством Христа Који се распео за све и искупио све Крвљу Својом. Из тог разлога Искупитељ и предлаже свима једно делање које у себи обухвата сва остала делања и заповеда Апостолима да свима говоре: покајте се, јер се приближило Царство небеско… Човек који тврди да покајање може да се заврши пре смрти, одбацује заповест и показује се као преступник свих Христових заповести. Нема краја покајању до саме смрти и за мале и за велике! Нико у стварности није могао да достигне савршенство у покајању, такво савршенство које не би имало потребе за поправком. И зато ми, ако се и не удостојимо да испунимо покајање како доликује, онда ћемо се по својој вољи трудити у покајању, да не бисмо били прибројани људима који одбацују заповест и због тога били подвргнути осуди“. Ово је врло важно расуђивање светог Марка, јер нам указује да не гледамо на покајање као на неки „бонус“, нешто што је само пожељно и похвално за нас, нешто што нас чини „супер хришћанима“.

Свети Игњатије Брјанчанинов објашњава да је Господ са своје стране учинио све да нам покајање буде лако и блиско нашој природи. Свети Игњатије пише овако: „Два својства, две способности су од стране милостивог Бога усађене у људску природу уз помоћ којих она, након свог пада и отуђења од Бога може да се врати из пада и обнови своју заједницу са Богом. Ова два својства су својство покајања и својство вере. Овим својствима се Бог обраћа за спасење људи. … Бог је на почетку у нас поставио природно својство покајања: оно средство које ми људи користимо да бисмо уништили непријатељство и успоставили мир међусобно, Бог је пожелео да употреби као средство за уништење непријатељства и успостављање мира између Бога и рода људског“. Овај велики учитељ Цркве такође обраћа пажњу да нам је у Цркви већ све дато без икаквог нашег труда и да треба да будемо довољно мудри да то искористимо. Свети Игњатије наставља: „На несрећу, многи поступају крајње немарно и без знања са великим даром покајања. Они не желе да знају да покајање не може бити спојено са добровољним животом у греху. Живећи греховним животом из саосећања према њему, због привезаности према њему, овакви људи у одређено време прибегавају покајању да би се, очистивши се на тренутак, поново потопили у греховну нечистоћу. Страшна самообмана! Страшно ругање над даром Божијим! Таквим лицемерним покајањем, таквим играњем са великом тајном и ругањем над њом, оснажује се греховни живот, постаје неодвојиви део човека. У покајању је цела тајна спасења. Како је то једноставно, како је јасно! А како ми поступамо? Остављамо покајање на које нам је Бог указао и стремимо да стекнемо умишљене врлине јер су оне пријатне нашим осећањима; затим мало-помало, на неприметан начин, бивамо заражени умишљеношћу и пошто благодат не жури да нас осени, да нас овенча, ми онда сами почињемо да стварамо у себи пријатна и сладосна осећања – сами себе награђујемо и тешимо се собом! Зар то није смешно? Зар то није глупо? Зар то није гордо и дрско? Престанимо да се шалимо са Богом и живимо пред Њим у непрестаном покајању!“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Катихета Бранислав Илић: Сваки хришћанин да прочита Лествицу

О патријарху Павлу у Књижари „Слово“

Срби нису склони сектама, сујеверје опасније за нас

Дискусиони панел: „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“

Катихета Бранислав Илић: Пост је радост душе

О Тесли као хришћанину и философу

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.