Одржана панел дискусија „Пол и род (gender) – једна или две стварности, сагласје или могућност сукоба са самим собом“

Дана 18. јуна 2024. године, у организацији Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке и Библијског културног центра, у Дому омладине је одржан дискусиони панел Пол и род (гендер) – једна или две стварности, сагласје или могућност са самим собом. Догађај је био веома посећен. Међу заинтересованим грађанима било је и неколико православних свештеника, који су узели активног учешћа у дискусији, како током панела, тако и у неформалној атмосфери по завршетку догађаја. Имали смо посебну част да догађају присуствују и Надбискуп београдски монс. др Ладислав Немет и два посланика Народне скупштине Републике Србије, Александар Павић и др Борислав Антонијевић, што сведочи великом интересовању за ову тему.

Уз модерацију координатора Одсека за дијалог у јавној сфери ђакона др Александра Милојкова, своја мишљења су разменили:

  • презвитер Стеван Јовановић, теолог, заменик председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке;
  • др Биљана Пиргић, дечији психијатар, дечији и адолесцентни психотерапеут и психоаналитичар;
  • др Алексеј Тарасјев, научни саветник, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, Универзитета у Београду и
  • кл. асс др Марко Бенчић, специјалиста дечије хирургије, са искуством у хирургији родног усклађивања, члан Београдског центра за реконструктивну хирургију.

У дисусији су истакнути следећи важни увиди, који могу и треба да буду основе за наредна, детаљна промишљања на ову деликатну тему:

  • Појам рода (gender), није биолошка категорија, објаснио је др Тарасјев. Чак, сам израз „род“ је неприкладан да га користимо у контексту биологије, јер род, у смислу латинског genus, у биологији означава таксономску категорију квалификације живих бића (категорија која обухвата више врста). Зато је прикладније да користимо енглески израз џендер (gender), када говоримо, о „роду“, у контексту приче о тзв. родном идентитету и родној инконгруентности. Увлачење биологије у ову причу пре свега представља епистемолошки редукционизам – свођење друштвених појава на биологију и извођење одређених друштвених схватања из биологије. Истакнуто је да такви покушаји указују на извесну инструментализацију биологије, у сврху идеологије и политике.
  • Др Бенчић је објаснио докле су релевантне медицинске науке стиглу у објашњењу етиологије родне инконгруентности. Представљена су два преовлађујућа става у научној заједници. Један је биолошки – етиологија вуче корене у неким генетским и хормонским дешавањима (нарочито у пренаталном периоду). Ипак, др Бенчић је потврдио увид модератора, да медицинској науци етиологија родне инконгрентности још увек није јасна. Други став, по речима др Бенчића је став стечености – родна инконгруентност је стечено стање, које је настало мултифакторним утицајима средине. На ово се надовезала др Пиргић истичући да је важно знати, да у питању идентитета, не постоји само тело, већ и та односна раван бића, која заправо дефинише ментални живот (речником психоанализе, постоји психосома). Овај увид је модератор истакао као веома важан. Наиме, овим се објашњење човека као бића ограђује од крутог биолошког есенцијализма и са њим подразумеване детерминисаности. У појам бића се нераздељиво уводи и однос – што је врло блиско хришћанској антропологији (схватању бића као личности) и уопште хришћанској онтологији.
  • Што се тиче самог православног хришћанског приступа овој проблематици, отац Стеван Јовановић је истакао да Црква врло отворено излази у јавност са ставом и бригом, пре свега о појединцима који заиста, због одређених поремећаја у развоју, осећају такозвану и у науци још увек до краја неутврђену родну дисфорију. Црква се саосећа са сваким појединцем, који пати на било који начин и Црква показује бригу према тим људима и сведочи и кроз свој пастирски рад, и кроз своју мисионарску делатност, а поред свега тога и кроз ову панел дискусију коју је организовала. Међутим, поред свега тога, Црква изражава забринутост због тога што одређени центри моћи, глобални и регионални, злоупотребљавају реалну патњу људи, са намером да направе потпуну конфузију друштвених улога и доведу у питање нормалност, праксу и искуство људи из свих људских друштава, које познајемо у историји. Црква на најоштрији начин осуђује такве покушаје злоупотребе патње појединаца, да би се морал, култура и традиционалне вредности људских друштава сломиле, здробиле и постале погодно тло за инструментализацију и покоравање читавих народа, читавих нација, читавих људских друштава, познату као процес глобализације.
  • Да и у самом медицинском приступу проблематици родне инконгруентности итекако има уплива идеолошког активизма, указао је даље ђакон др Александар Милојков, указујући на следеће чињенице. Појам род (gender) и родни, иако се среће у досадашњим медицинским научним радовима, не постоји у Међународној класификација болести (МКБ) СЗО, МКБ-10, која је усвојена 1990. године. У том документу налазимо дијагнозу F64: Disordines identitatis sexualis (Поремећаји полног идентитета). Даље, ту имамо конкретизације наведене дијагнозе, где се нигде не помиње род (gender), већ искquучиво пол (sex). До промене терминологије долази у најновијој верзији МКБ СЗО,  МКБ-11. Овај документ је усвојен 2019. године и почео је да се примењује 2022. године У Србији је још увек званично на снази МКБ-10. У МКБ-11 је дошло до озбиљних промена у третирању наведене дијагнозе. Прво, она је тек сада добила име родна инконгрентност. Друго, извдвојена је из листе менталних поремећаја (F дијагнозе) и стављена у новоформирану листу која носи име – Стања везана за сексуално здравље . И треће, новоименована родна инконгрентност је престала да се назива поремећајем, како је то било у МКБ-10. Она је сада постала стање (condition). Критички став, да су овакве промене последица политичко-идеолошког активизма, поткрепљује и отворено објашњење у многим релевантним радовима, да су наведене потребе биле потребне због смањења стигматизације особа са родном инконгрентношћу. Борба против било којег вида стигматизације, а поготово стигматизације људи са неким здравственим проблемом, је свакако за сваку подршку. Међутим, дестигматизација, која је, да поновимо, велики и племенити циљ, не може бити параметар у расуђивању да ли је нешто психички или физички поремећај или није. Ово су посебно истакли др Алексеј Тарасјев и ђакон др Александар Милојков.
  • На крају је, као закључак, указано на чињеницу својеврсне еволуције третирања саме родне инконгруентности. Она је прошла фазу менталног поремећаја полног идентитета и постала је стање, или како би се то данас рекло „друштвено прихватљивим“ и „коректним“ језиком, варијетет људског родног идентитета. Указано је да прича о родној инконгруентности полако напушта и саму медицину. Ђакон др Александар Милојков је показао један конкретан научни рад, у којем се дословно каже да наука све више напушта питање „зашто трансродност“ и креће се ка питању „како трансродност“. То значи да се наука све мање занима за питања горе поменуте етиологије родне инкогруенције и окреће се на опис и статистику њене експресије (како трансродне особе доживљавају и како показују свој „род“). Коначно, став да се прича о „родном идентитету“ сигурним корацима одваја од медицине, барем када су у питању правни аспекти идентитета особе. Ђакон др Александар Милојков је навео пример Ирске, где је донет закон да више нису потребни никакви медицински налази, како би особа променила свој родни идентитет у личним документима. Дакле, родни идентитет постаје нешто што се слободно бира и што се исто тако може слободно мењати у току живота. Оправдано је питање – где ћемо на крају стати и где ћемо по овом питању као друштво завршити? Оправдан је и захтев, да имамо пре свега моралну и професионалну дужност, да као академски грађани, будемо критички окренути, не против појединаца који пате, већ, како је отац Стеван истакао, према глобалним центрима моћи који ту патњу могу да искористе у циљу потпуне нихилизације друштва и света живота каквог познајемо – а то би засигурно значило и удар на наше личне идентитете. У том смислу, треба оснаживати и здраву критичност и према нечему што претендује да буде научни увид – не због неповерења у саму науку, већ због покушаја њене идеолошке иснтрументализације и злоупотребеи

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Насиље на друштвеним мрежама

Обраћање управника Мисионарског одељења учесницима Тридесетог сабора православне омладине

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.