Вест о упокојењу блажењејшег архиепископа Тиране, Драча и целе Албаније Анастасија, одјекнула је 25. јануара у јутарњим часовима. Одлазак у вечност архијереја васкрсног имена, родио је у нама жељу да се присетимо сусрета са архиепископом Анастасијем који је речју и делом на свакоме месту благовестио радост васкрсења. Последња седмица јануара је широм православне васељене одисала радосном тугом. Радост јер је небески Јерусалим добио још једног достојног житеља, а туга јер смо на земљи остали без архијереја чији благословени пример је приводио многе љубави Божјој.
Пратећи вести из Атине, а касније из Тиране, молитвени испраћај архиепископа Анастасија доживео сам као својеврсни празник. Грчки народ је велику љубав пројавио према архијереју који је рођен у Пиреју, али је цео свој живот провео далеко од своје земаљске отаџбине, али љубав која не зна за просторне границе, увек је остала жива и у најконкретнијем смислу делатна, о чему сведочи величанствени испраћај албанског архиепископа. Дан после упокојења архиепископа Анастасија, света Литургија служена је у Саборном Благовештенском храму Митрополије Атинске. Поред одра упокојеног архиепископа Анастасија, светом Литургијом началствовао је Митрополит нафпактски Јеротеј, потпредседник Светог синода, а после завршетка Литургије, Архиепископ атински и све Грчке Јероним је служио помен за покој душе архиепископа Анастасија. Уз свечане звуке оркестра грчке морнарице, тело архиепископа је уз највеће државне почасти и уз звук звона, из атинског Саборног храма испраћено за Албанију. Превезен је друмским путем преко граничног прелаза Какавија. Велики број видео записа које су пренели грчки медији, сведоче о дирљивим сценама. Наиме, архијереји, свештенство и многобројни верни народ, били су сабрани на неколико локација поред пута којим ће проћи погребна поворка са телом архиепископа Анастасија. Грчка црква предала је тело албанској цркви у Какавији, где су оркестар и почасна гарда 8. пешадијске бригаде Јањине одали почаст једном од најугледнијих архијереја православља.
На опелу архиепископа Анастасија били су сабрани предстојатељи и представници свих помесних цркава, а погребна слова су произнели патријарх Вартоломеј, мјестобљуститељ архиепископског престола митрополит корчански Јован, генерални секретар Светског савета цркава пастор Пилеј, албански премијер Еди Рама и грчки премијер Киријакос Мицотакис. Цариградски патријарх Вартоломеј је у слову одао признање залагањима архиепископа у обнови Православне цркве у Албанији после више деценија државног атеизма. „Тужна дужност нас је сабрала данас у албанској престоници – пао је велики стуб православне цркве у Албанији“, изјавио је, изражавајући дубоку жалост због губитка истакнутог јерарха. Цариградски патријарх је истакао кључни допринос архиепископа Анастасија препороду Цркве из пепела, назвавши га „слугом чуда васкрсења из мртвих помесне Цркве“. Он је подсетио на његову посвећеност спасавању и препороду православне пастве у Албанији, помињући његове раније године делања као титуларног митрополита Андрусе и његов снажан мисионарски рад у Африци. У осврту на архиепископово порекло са Лефкаде и Кефалоније, патријарх Вартоломеј је истакао његову доживотну посвећеност богословљу и мисионарском раду, подсећајући на чудесан тренутак приликом његовог рођења, између осталог, рекавши: „Лекари су саветовали његовој мајци да прекине трудноћу због озбиљног ризика, али је она на срећу изабрала живот и донела на свет овог сјајног архијереја“. Жеља блаженопочившег архиепископа Анастасија је била да почива у храму који је подигао и посветио Васкрсењу Христовом. Тако је његов гроб, смештен у посебној крипти испод Саборног храма у Тирани, постао симбол његове вечне повезаности са албанским народом и Црквом коју је обновио из пепела.
Ко је био блаженопочивши архиепископ Анастасије (Јанулатос)?
Блаженопочивши архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) је рођен 4. новембра 1929. године у Пиреју. Био је професор историје религије (1972-1992) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983-1986). Био је професор емеритус овога универзитета. Био је носилац почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије, итд), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Био је човек који је дубоко проучио религиозност глобалног југа, у Африци и Азији, уз паралелне мисионарске активности на различитим континентима. Писао је обимно о религиозности Африканаца у областима у којима је деловао, као што су Уганда, Кенија и Танзанија. Писао је о конфучијанизму, таоизму, хиндуизму и будизму, проучавајући различите религије истраживањем у многим земљама, као што су Индија, Кореја, Тајланд, Шри Ланка, Јапан, Кина, Нигерија, Либан, Сирија, Египат и друге. Увек је настојао да научи језике народа са којима је живео, попут суахилија, примера ради. Поред савременог и древногрчког језика, говорио је енглески, француски и немачки, а као радне језике користио је латински, италијански, шпански и албански.
Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-1961), потпредседник Синдесмоса (1964-1977); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961. године). Био је члан Међународног одбора за мисионарске студије Светског Савета Цркава (1963-1969), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при Светском Савету Цркава (1969-1971). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-1974). Био је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословња и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим „Историја живих религија“, „Суочавање са светом“, „Мисионарење на Христов начин“, „До краја земаљског шара“, „Коегзистенција“, „Крст и Васкрсење у Албанији“. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика.
За јерођакона је рукоположен 1960. године, а за јеромонаха – архимандрита, 1964. године. За титуларног епископа Андрусе изабран је 1972. године, док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је мјестобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци (1981-1990), митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992), а за архиепископа Тиране, Драча и све Албаније изабран је у јуну 1992. године, где остаје до свог упокојења.
Као архиепископ Албаније у веома тешким околностима успоставио је и развијао је Православну аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуне 23 године. Иако је формална слобода била повраћена у овој земљи, деведесете године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. Не заборавимо, на том простору није опстао ни један епископ, а ни један евентуални кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну нови храмови, владало је велико сиромаштво, а држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Библијским речима речено, свуда је владала мерзост и запушченије.
Да би се удовољило потребама цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је у Албанију послала једну од најспособнијих личности добро познату широм православног света, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију Светског Савета Цркава и епископ мјестобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По доласку у Албанију, архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди на боље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове храмове. Велики број храмова посветио је Васкрсењу Христовом. Посвећујући се материјалној обнови, он је радио и на духовној обнови народа. У Албанији је оставио богато наслеђе које обухвата издавање новина Ngjallja, омладинских часописа Gëzohu и Kambanat, научног часописа Kërkim, билтена News from Orthodoxy in Albania, као и оснивање радио-станице. Поред тога, основао је разне установе, попут штампарије, радионице за иконопис и дуборез.
Мисионарско наслеђе архиепископа Анастасија, како у Африци, тако и касније у Албанији, остаје непобитно. Свете цркве, манастири, школе, здравствени центри и богословска школа, болнице и друге добротворне установе – то су само нека од његових многобројних достигнућа. Његово, ваистину, чудесно архипастирско дело у Албанији, од 1990. године до његовог упокојења, захтева много већу пажњу, не само циклус текстова, већ и озбиљне студије у којима би се могло сведочити о чудесном обрађивању духовног винограда Господњег које је било руковођено архиепископом Анастасијем.
Нека Господ подари Царство небеског новопрестављеном Анастасију архијереју, а нама чистоту срца и јасан духовни поглед да се угледамо на светле примере као што је био пример архиепископа Анастасија.
Αιωνία η μνήμη
Вечан спомен
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
