Одговори исламском вехабизму (I)

Вехабизам представља један реформски, пуритански покрет настао унутар ислама, у XVIII веку, у Арабији. Име је добио по свом оснивачу Мухамеду ибн Абд ал-Вехабу (1703–1792). Од свог оснивања, вехабизам је заговарао повратак изворном исламу првих генерација муслимана (салафа), одбацивање свих каснијих новотарија и бескомпромисно наглашавање Божије једности, уз оштру критику пракси које је сматрао идолопоклонством (ширк), као што су поштовање светитеља и посредничке молитве. Хришћанским речником речено, вехабије би били зилоти унутар ислама. Важно је нагласити, да вехабије нису секта или некаква одвојена групација ислама, већ један специфичан, зилотски покрет унутар самог сунитског ислама.

Одлучујући тренутак у ширењу вехабизма био је савез између Мухамеда ибн Абд ал-Вехаба и Мухамеда ибн Сауда 1744. године. Из тог савеза настала је прва саудијска држава, а вехабизам је временом постао доминантно верско учење у Саудијској Арабији.

Вехабизам је један утицајан, али ипак мањински правац унутар ислама. Иако је захваљујући финансијској и институционалној подршци из Саудијске Арабије имао велики глобални утицај, многи муслимански теолози — сунитски, суфијски и шиитски — критикују његов буквализам и искључивост.

На нашим просторима, вехабизам је међу муслиманима приметан, па и популаран, нарочито у Босни и Херцеговини, од деведестих година прошлог века. Вехабистички учитељи су веома активни у дигиталним медијима и друштвеним мрежама, преко којих, кроз практична питања и одговоре (то је најчешћи формат) шире своје тумачење и начин практиковања ислама.

Недавно се на друштвеној мрежи Facebook, у једној од многих вехабијских група, појавила објава у којој се критикује хришћанска молитва, упућена Пресветој Богородици – Пресвета Богородице, спаси нас. Та се објава појавила убрзо након што су медији пренели поуку Његове Светости Патријарха српског Порфирија, упућену верном народу, који је у непрегледним колонама чекао да се поклони и целива Часни појас Пресвете Богородице, који је тих дана боравио у Храму Светог Саве на Врачару. Његова Светост је присутни народ поучавао кратким молитвама, међу којим је била и молитва Пресветој Богородици – Пресвета Богородице спаси нас. Иначе, ова кратка молитва је интегрални део нашег молитвословља и налази се у молитвеним отпустима многих црквених богослужења и обреда.

Ову молитву су из уста нашег Свјатјејшег Патријарха чули, преко медија, и неки вехабистички учитељи, те су кренули у оштар напад хришћанског „нарушавања монотеизма“ и „идолопоклонства“. Као основу своје критике ове хришћанске молитве поставили су следеће ајете из пете суре Курана:

А када Аллах рекне: О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: Узмите мене и моју мајку као два бога, поред Аллаха? Он ће рећи: Слављен нека си Ти! Није моје да говорим оно на шта немам право. Ако сам то говорио, Ти то знаш. Ти знаш шта је у мени, а ја не знам шта је у Теби. Ти, заиста, једини знаш све тајне. (5:116)

Ја сам им говорио само оно што си ми Ти наредио: Обожавајте Аллаха, мога Господа и вашег Господа. И био сам сведок над њима док сам био међу њима… (5:117)

У овим ајетима имамо нешто много озбиљније, него што је исламско погрешно разумевање хришћанског молитвеног обраћања светима – и управо то морамо најпре објаснити. Овде Куран критикује хришћанско учење о Светој Тројици – али потпуно погрешно представљајући тај најузвишенији хришћански догмат. Погледајмо пажљиво шта Куран у ова два ајета спочитава хришћанству:

• Тритеизам, да догмат о Светој Тројици представља учење о три бога – Исус (у Курану Иса) и његова мајка Марија (у Курану Мерјема) су два бога поред Аллаха (Бога).
• Да је Богородица Марија божанско биће.
• Да Света Тројица представља заправо Аллаха, Исуса и Марију.

Куран на још неколико места критикује хришћански догмат о Светој Тројици. Тако у сури 4:171 читамо:

О следбеници Књиге, не застрањујте у свом веровању и о Аллаху говорите само истину! Месих, Иса, син Мерјемин, само је Аллахов посланик, и Реч Његова коју је Мерјеми доставио, и Дух од Њега; зато верујте у Аллаха и Његове посланике и не говорите „Тројица су!“ Престаните, боље вам је! Аллах је само један Бог – хваљен нека је Он! – зар Он да има дете!? Његово је оно што је на небесима и на Земљи, и Аллах је довољан као сведок.

Затим у сури 5:173-175 читамо:

Неверници су они који говоре: „Аллах је један од тројице!“ А само је један Бог! И ако се не окане онога што говоре несносна патња ће, заиста, стићи сваког од њих који неверник остане. Зашто се они не покају Аллаху и не замоле опрост од Њега, та Аллах прашта и самилостан је. Месих, син Мерјемин, само је посланик – и пре њега су долазили и одлазили посланици – а мајка његова је увек истину говорила; и обоје су храну јели. Погледај како Ми износимо јасне доказе, и погледај, затим, њих како се одмећу.

У овим ајетима видљиво је да се догмат о Светој Тројици разуме као тритеизам – учење да постоје три бога. Ако се узме у обзир да ислам настаје у VII веку, те да је Куран обликован најпре као усмено примање „објава“ од, према исламском веровању, 610. године, па све до Мухамедове смрти 632. године. Затим, да је као запис кодификован, почев од Мухамедове смрти, у време првог калифа Абу Бекра, и да је тај посао дефинитивно окончан тек за време трећег калифа, Османа ибн Афана, око 650. године. Са друге стране, ако узмемо у обзир да су главни  хришћански спорови, по питању догмата о Светој Тројици, окончани још у четвртом веку – да је на Првом (325) и Другом васељенском сабору (381) уобличен Никео-цариградски символ вере – та да је у време појаве ислама тај Символ био опште познат и раширен у хришћанској икумени, упада у очи чињеница да аутор Курана не поседује ни најмање знање о истом. Тврдње, које се налазе у Курану, јасно сведоче да је аутору Курана хришћанска догматика непозната или да му је позната искривљена верзија исте – која је Мухамед вероватно покупио од локалних јеретичких заједница у Арабији, при чему не треба одбацити ни властито погрешно разумевањем онога што је (на)чуо.

Да не говоримо о бројним списима Светих Отаца Цркве, у првом реду четвртог века, који су јасно писали против тритеизма, и сам Символ вере је прилично јасан. Наиме, он почиње исповедањем вере у једнога Бога Оца и кроз појам једносуштности јасно говори да су Отац и Син и Дух Свети једно божанство, а не никако три бога – иако су три ипостаси, односно три божанске личности. Тако, Свети Григорије говори следеће:

Беше светлост истинита која просветљује свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9) – Отац. Беше светлост истинита која просветљује свакога човека који долази на свет – Син. Беше светлост истинита која просветљује свакога човека који долази на свет – други Утешитељ [Дух Свети]. Беше, и беше, и беше – али једно беше. Светлост, и светлост, и светлост, али једна светлост – један Бог. То је оно што је Давид раније духовно видео, говорећи: „У светлости Твојој видећемо светлост“ (Пс. 36, 9). А сада смо и ми видели и проповедамо у Светлости – Духу: познајемо Сина као Светлост од Светлости Оца – ово је сажето и једноставно богословље о Тројици…

Кажу – ако је Бог, и Бог, и Бог, како онда нису три Бога?… Одговор њима гласи овако: шта ви који поштујете Сина, премда сте одступили од Духа, кажете нама, које називате тробошцима?…

Када, дакле, имамо на уму божанство [једну божанску суштину], први Узрок и једноначалство [једнога Бога Оца], пред нама је Једно [божанство]; а када имамо на уму оне у којима је божанство, оне који су од првог Узрока, који су од Њега ванвремено и једнаке славе – Тројици се клањамо. (Беседа 31 – Пета теолошка)

Дакле, Бог је један због једноначалности (монархије) Оца – који безвремено рађа Сина и исходи Духа Светога. Даље, једноначалство је у вези и са једном божанском суштином – божанством, које кроз рађање и исхођење Син и Дух имају од Оца – ванвремено, дакле вечно. Иако се по својим личним својствима разликују три божанске ипостаси или личности – Отац и Син и Дух Свети, божанство (божанска суштина) се у њима не раздељује, него остаје целосно у свакој ипостаси. Ако се божанство у Тројици не раздељује, него остаје једно и исто, онда Тројица нису три бога него један Бог.

Слично је на хришћанском Западу писао и Свети Августин:

Сви католичански тумачи старих и нових божанских књига, које сам могао да читам, а који су пре мене писали о Тројици која је Бог, желели су да, сагласно Писмима, поуче томе да Отац и Син и Дух Свети недељивом једнакошћу једне и исте суштине указују на божанско јединство. Због тога нису три бога, већ један Бог, премда је Отац родио Сина и зато Син није Отац; и Син је рођен од Оца, те зато Отац није Син; и Дух Свети није ни Отац ни Син, већ једино Дух Оца и Сина, Оцу и Сину саједнак и припадајући јединству Тројице. (О Светој Тројици)

О овом богословљу нема ни слова у куранским критикама учења о Светој Тројици. Напротив, имамо тумачење овог најузвишенијег хришћанског догмата као учење о тробоштву – нешто што је хришћанско отачко богословље јасно одбацивало у окршају са аријанским фракцијама у четвртом и петом веку. Авај, када неко у седмом веку за Свету Тројицу каже да су три бога, односно два бога уз Алаха, онда то може да значи само следеће. Или да није никада чуо за хришћанско учење о једноначалству (монархији) Оца и са тим у вези о једној и недељивој божанској суштини – оно због чега Свету Тројицу називамо и због чега она јесте – један Бог (Θεός, Deus), односно једно божанство (θεότης, deitas, divinitas). Такође, да никада није чуо за важне хришћанске богословске појмове – ипостас (ὑπόστασις, substantia), лице или личност (πρόσωπον, persona), те за појам суштина или бивство (οὐσία, essentia, substantia). Сходно томе није могао ни знати за срж хришћанског монотеизма – Једна суштина, три ипостаси/личности (Μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις; Una substantia, tres personae). Ако је можда и чуо за све ово, онда дефинитивно није разумео. Тробоштво нема места тамо где се исповеда једносуштност (ὁμοουσιότης, consubstantialitas), или синонимно речено – једнобоштво у Тројици, један Бог у Тројици – или како то каже Свети Григорије Богослов: И троје jeсу једно. Једно не као ипостас, већ једно божанством; јединица у Тројици којој се клањамо, и Тројица у јединици возглављена… (Беседа 6).

Уместо овога ми у Курану имамо критику неког учења које нема апсолутно никакве везе са хришћанским учењем и поимањем Свете Тројице, која се у горе наведеној сури представља као три бога, и то не као Отац и Син и Дух Свети, него као Алах, Иса (Исус) и Мерјема (Марија)!? Уз крајње снисходљиво тумачење, хајде да кажемо да је аутор Курана Алаха ставио на место Оца, Ису (Исуса) на место Сина – али где се деде Дух Свети и шта на Његовом месту тражи Мерјема (Марија)!?

Колико нам је познато, кроз читаву историју Цркве, није постојало исповедање Марије као божанског бића или божанске ипостаси. Притом, не говоримо само о Православној Цркви, него то чак није забележено ни међу познатим хришћанским јеретичким заједницама. Додуше, могло би се претпоставити да је аутор Курана овакво учење о Марији преузео од секте тзв. колиридијанаца, која је Марији приписивала обожавање, које приличи једино Богу. О њима се врло мало зна. Једини извор је спис Светог Епифанија Саламинског (Кипарског), Панарион, из четвртог века. Секта се појавила у четвртом веку, вероватно у северној Арабији или околини Палестине. Име су добили по малом округлом хлебу, погачи (κολλυρίς), који су приносили Марији као жртву. Секту су чиниле претежно жене, које су сматрале да Марији треба принети обожавање (λατρεία) – које припада једино Богу. Свети Епифаније је управо, у својој критици ове јереси, раздвајао обожавање (λατρεία) – које припада једино Богу, од поштовања (τιμή), које припада Богородици и уопште светима.

Међутим, нема доказа да је ова секта постојала у седмом веку, у време Мухамеда, тако да је мало вероватно да је дошао у контакт са њиховим обожавањем Марије. Због тога ми је ближи закључак да се овде не ради о утицају секте колиридијанаца, већ пре о погрешном разумевању догмата Свете Тројице, од стране аутора Курана. Наиме, ми не видимо да наведени ајет каже нешто попут – Неки од вас узимају Марију за божанство, или – Не следите оне који обожавају Марију. Не, он обоготворење Марије генерализује, као учење хришћанства у целини – и чак критику тог учења ставља самом Христу у уста, на Судњем дану!? Зато мислим да Куран овде не полемише са стварним хришћанским учењем, већ са његовом погрешном представом, коју је имао аутор Курана. Ако погледамо и остале ајете где се критикује учење о Светој Тројици – нигде нећемо наћи одговор ко су Тројица – Отац и Син и Дух Свети. Дакле, нећемо наћи критику учења о Светој Тројици као учење о Оцу и Сину и Духу Светоме – нигде у Курану. Напротив, нигде се не наводи како сами хришћани заиста формулишу догмат о Светој Тројици. Како то? Једини логичан одговор – аутор Курана није познавао аутентично хришћанско богословље.

Ипак, постоји једна кратка сура у Курану, која гласи овако:

Реци: „Он је Аллах – Један! Аллах је уточиште сваком! Није родио и рођен није, и нико Му раван није! (112)

Овде се може приметити да је аутор Курана имао нека сазнања о ипостасноим својствима Оца – нерођен и Сина – рођен. Јасно, овде се негира хришћанско учење да је Бог Отац – није родио, а негира се и божанство Сина – рођен није. Ипак, мени је ова кратка сура јако занимљива и чак бих рекао да она сведочи да се, упркос намери аутора Курана, Истина не може сакрити. Овде као да избија та Истина о Светој Тројици, која је један Бог. Погледајмо како. Ако именицу Аллах схватимо еквивалентно хришћанској именици Бог или божанство – онда свакако стоји да је Бог један. Даље, код Светих Отаца имамо навођење ипостасних својстава Оца и Сина и Духа Светога. Отац је – безначалан (ἄναρχος), нерођен (ἀγέννητος), Онај који рађа Сина (γεννήτωρ) и Онај који исходи Духа Светога (αἴτιος τῆς ἐκπορεύσεως). Син је – рођен (γεννητός), а Дух Свети је – исходећи (τὸ ἐκπορευόμενον). Видимо да су својства и одрична – безначалан, нерођен, али и потврдна – рођен, исходећи.

Да ли бисмо сва ипостасна својства Оца и Сина и Духа Светога могли, као у Курану, да изразимо одричним својствима, а да ипак исповедимо православно учење о Светој Тројици? Да, могли бисмо. Користићемо одричне изразе управо из поменуте суре 112 Курана. Није родио – истинито је, ако се односи на Сина. Рођен није – истинито је, ако се односи на Оца. Јесу ли Онај који није рођен – Отац и Онај који није родио – Син, један Бог, како ова сура тврди? Јесу, јер је једно, недељиво божанство у њима. Али, неко ће рећи: „Где је ту Дух Свети? Њега не можеш убацити у ову суру!“ Таквима одговарамо –  ту је, ипак! Овде ћемо се позвати на тумачење западних Отаца, који су снажно истицали да је Дух Свети, Дух Оца и Сина – те да у свом имену има оно што је заједничко и Оцу и Сину. Тако, Свети Иларије Пиктавијски, а за њим и Свети Августин говоре о том јединству имена: Дух Свети, јер – Отац је дух и Син је дух, Отац је свет и Син је свет. Сад погледајмо одрична својства из суре 112: Дух Свети свакако није родио, јер није Отац; и Дух Свети свакако није рођен – јер није Син. Оба одрична својства, од којих једно припада Оцу, а друго Сину, могу се приписати Духу Светоме – јер је Он Дух Оца и Сина.

Занимљиво је да, иако сура има антихришћанску намеру, сама њена терминологија може послужити као полазиште за формулисање православног учења о личним својствима Тројице. Па сад – ко има очи да види, нека види.

Када је у питању куранско постављење Марије као „трећег бога“ у Тројици, мислим да би разлог могао бити и следећи. Аутор Курана је врло вероватно чуо да хришћани Марију називају Богородицом. Ако то повежемо са чињеницом да се у Курану налази и критика учења да је Исус Син Божији, те да Алах „не може имати дете“, логика би могла бити следећа – хришћани уче о три бога: о Алаху који има Сина, којег је родила Мерјема. Дакле, Тројица су: Алах, Иса и Мерјема – јер Син поред Оца, мора имати и Мајку. Мислим да је то била представа Тројице од стране аутора Курана. У прилог томе иде и чињеница да се божанско рођење Сина у Курану разуме и критикује антропоморфно, плотски.

Који је онда смисао молитве Богородици – Пресвета Богородице спаси нас? Одговорићемо на крају серије чланака „Одговори исламском вехабизму – против карикатуризације хришћанског богословља“, након што представимо и друге детаље у којима се критикује хришћанство у Курану, посебно оне у вези са Господом Исусом Христом. Све то је неопходно како би се заиста разумео смисао молитве – Пресвета Богородице спаси нас.

Овај први чланак завршавамо закључком да Црква никада није Богородицу исповедала као бога, већ искључиво као људско биће – и као такву, часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима. Такође, увек је Црква правила разлику између обожавања, поклоњења (λατρεία) – које припада једино Богу и поштовања (τιμή) – које припада свима светима, а најпре Пресветој међу њима Богомајци – која је подарила људску природу Господу Богу и Спасу нашему Исус Христу – рођеном од Оца без мајке пре свих векова, као Бог и рођеном од Мајке без оца, у времену, нашег спасења ради, као човек. Њему – савршеном Богу и савршеном човеку, једном и јединственом Господу нашему Исусу Христу.

Наставиће се…

Презвитер др Александар Милојков

ФОТОГРАФИЈА: pixabay