“Не погани човека што улази у уста…”

Настављамо са петнаестом главом, од 3. до 5. стиха:

А Он одговарајући рече им: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје? Јер Бог заповеди говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу или матери: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи;

Свети Амвросије Милански пише о греховности овог фарисејског правила, али такође даје и практичне савете како да се вежбамо у врлини милостиње и одакле да почнемо са овим подвигом. Амвросије говори следеће: „Ако се вређање родитеља, сагласно божанској заповести, кажњава смрћу (2 Мојс. 21:17), колико се више кажњава глад родитеља која је тежа од смрти. Господ обуздава сујетне поступке пред очима других. Да би стекли похвалу од људи, многи дају Цркви оно што узимају од својих, док се са милосрђем мора почети од обавеза у односу на најближе. Дај на почетку родитељу, дај исто и сиромашном, дај и свештенику од земаљских добара која имаш у изобиљу, да би од њега стекао духовна блага која ти недостају, јер онај који поштује ће бити поштован. Сматрај да свештеник примајући даје, да он прима не као сиромашан, већ као онај који има намеру да узврати више. Дај сиромашном да би га умирио, да би и ти дајући сиромаху од своје имовине, осетио мир. Свето Писмо учи поштовању родитеља, али такође и напуштању родитеља ако они стоје на путу побожности богобојажљиве душе“. Ова последња мисао о расуђивању у поштовању родитеља је веома важна, јер данас у нашем верујућем народу постоји став да се родитељи морају слушати по сваку цену и да је само такво слепо послушање угодно Богу. Светитељ овде показује јасан критеријум по коме треба да се водимо.

Златоуст показује мудрост у Христовом одговору фарисејима, јер Господ Исус не оптужује директно старце који су уводили правила јер зна да ће тако фарисеји потпуно престати да слушају оно што им говори. Светитељ објашњава како је у пракси изгледало фарисејско учење које сада Христос изобличава: „Шта ради Христос? Он није почео ни да прекорева, нити да штити понашање ученика, већ на оптужбе фарисеја и Сам одговара оптужбом, истичући њихову дрскост и показујући да онај ко греши у великом, не треба са толиком бригом да види у другима неважне пропусте. Вас би требало оптужити, говори Исус, а ви сами оптужујете друге. … Исус бира други пут и прекоревајући на први поглед оне који су Му пришли, дотиче се оних који су увели та сама правила. Он уопште не помиње старце, већ у оптужби усмереној против једних, обара и друге, показујући да они двоструко греше, не покоравајући се Богу и угађајући људима. Исус као да говори: обичај да се покоравате старцима вас је погубио … Господ није рекао: ‘за предање стараца’, већ за предање своје. Књижевници и фарисеји су желели да покажу да Исусови ученици крше закон; Христос, напротив, показује да они сами то чине, а да ученици не подлежу њиховим оптужбама. Људска одлука не представља закон (зато је Исус и назива предањем); у питању је засебна одлука безаконих људи. … Ако се, говори Христос, они који не поштују родитеље на речима кажњавају, онда ћете тим више бити кажњени ви који не поштујете делом; и не само да сами тако поступате, већ и друге учите томе истом“.  

Наредна три стиха:

Лицемери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене, но узалуд ме поштују учећи наукама и заповестима људским.

Свети Јустин Ћелијски пише овде о погубности лицемерја, порока који је увек близу нас и од кога треба да се чувамо по савету Самог Господа Исуса. Зашто је лицемерје толико погубно за нас? Св. Јустин пише овако: „Исаијино пророштво оправдава Христов суд о фарисејима. Што је Исаија осуђивао некада, то Христос осуђује сада, осуђује замењивање заповести Божијих учењем људским. Лицемерство има ту проклету особину да целосну личност раздели, раздвоји, издроби и тиме онеспособи човека да свим срцем, свим умом, свом мишљу, свом снагом верује у Бога, служи Богу, сарађује Богу. Лицемер замењује Бога човеком, замењује учење Божије учењем човечијим. Но узалуд је то учење, вели пророк Исаија и потврђује Господ Христос. Узалуд, душегубно је учење људско, јер нема животворне, васкрситељске силе, коју само Бог има и може дати. Зато Спаситељ и оправдава Своје ученике што не држе та учења људска која су узалуд. Узалуд је обраћати сву пажњу на узимање хране неумивеним рукама, а не обраћати пажњу на неочишћено срце, на неочишћену душу, на неочишћене речи“.

Св. Јован Златоуст показује да се Господ са намерно позива на речи пророка будући да зна, да Јудеји, бар на речима, поштују пророке: „Дакле, показујући да они који занемарују закон Божији не треба да оптужују оне који нарушавају предање стараца, Исус то исто показује и из речи пророка. У строгом изобличавању, Исус наставља Своју реч даље, као што и увек чини, показујући и доказ из Писма и тиме показујући Своју сагласност са Богом. … Оно што Христос осуђује сада, о томе је још раније говорио Исаија, то јест, да Јудеји презиру заповести Божије. Узалуд Ме поштују, док показују велико старање за Своје одлуке, учећи наукама и заповестима људским. Зато ученици исправно и не чувају оваква правила. Дакле, наносећи Јудејима одлучан удар и појачавајући изобличење и на делу и сопственим судом и речима пророка, Господ престаје да говори са њима јер већ нису могли да се исправе, већ усмерава Своју реч према народу да би му предао учење које је узвишено, велико и испуњено мудрошћу. Користећи се овом приликом, Исус додаје више и већ сасвим одбацује правила о храни. Али примети када то? Када је очистио губавог, када је нарушио суботњи покој, када је показао да је Он цар земље и мора, када је установио закон, када је отпустио грехе, када је васкрсао мртве; када је показао мноштво доказа за Своје Божанство; тада почиње да расуђује и о храни“.

10. и 11. стих:

И дозвавши народ, рече им: Слушајте и разумијте. Не погани човека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човека.

Блажени Јероним на овом месту одговара на једно питање које се јавља код пажљивог читаоца Светог Писма: „Јудејски народ који се хвалио тиме да представља наслеђе Божије, нечистим јелима је називао јела којима се користе сви људи. Не прља човека оно улази у уста, већ оно што излази из уста. Разумни читалац може да пита: „Ако оно што улази у уста не прља човека, зашто онда не користимо за јело оно што је принесено идолима? И апостол пише: Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску (1 Кор. 10:21). Овим речима нам се даје да знамо да иако је храна, као и свака Божија творевина сама по себи чиста, ипак призивање идола и демона их чини нечистим.“

Свети Лука Кримски објашњава цео смисао старозаветне заповести о чистој и нечистој храни, али истовремено даје одличан одговор зашто је ова заповест изгубила на значају у новозаветно време: „Ове речи су саблазниле фарисеје јер су биле неочекиване, поражавајуће за њих. Они су знали да је Мојсеј забранио Израиљцима неку врсту хране: нечисте животиње које нису смели да једу. Како сада Господ говори да је то нетачно, да не постоји ништа нечисто, да ништа што улази у уста не може да испрља човека? То је за њих била саблазан. Они су ћутали. Ћутали су зато што их је непосредно пре тога Господ сурово изобличио у лицемерју, за то што су заменили закон Божији својим предањима. … Шта значи то што је Господ укинуо Мојсејев закон који је говорио о нечистим животињама које нису смеле да се користе као храна? Зашто је Он рекао да не постоји ништа нечисто, да ништа што улази у уста не прља човека? Јер то је укидање древног закона. Зашто је Господ укинуо ову заповест, зашто је то рекао? Зато што је све што је Бог створио чисто на једнаки начин. Зашто је Исус укинуо овај древни закон? Ево зашто. Потребно је проникнути у то зашто је и због чега био установљен древни закон о чистој и нечистој храни. Закон је установљен зато што забрањујући нечисте врсте хране коју су незнабошци без разлике користили као храну, Господ као да је одвојио Свој изабрани народ од свих незнабожачких народа. У њиховој свести је требало да стоји да су они народ који је одвојен од људи који не знају Бога, да су они изабрани народ коме није допуштено све оно што чине незнабошци. То је први разлог. Други разлог је што у древна времена није било установљених постова за цео народ као што је то код нас хришћана. У та времена су постили само људи који су посвећивали себе служењу Богу: постили су фарисеји и њихови ученици, постили су ученици Јована Крститеља; они су питали Господа Исуса зашто они посте, а Христови ученици не посте. Само људи одвојени за Бога су постили, док за народ поста није било; зато је одлука о чистој и нечистој храни служила као замена за општи свенародни пост. … Господ је укинуо овај део Мојсејевог закона, али је укинуо и много другог. Укинуле су се жртве и многи други прописи који су имали само привремени значај. Као што су деци неопходна правила која губе свој значај за одрасле, тако и у хришћанству многа старозаветна правила постају непотребна. Мојсејев закон је дат за народ који није био у стању да схвати узвишену истину, најузвишеније Откривење. Старозаветни закон је постепено припремао људе за прихватање Јеванђеља“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић