Настављамо да путујемо кроз Јеванђеље уз помоћ Светих Отаца. Пред нама су 32. и 33. стих:
Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем својим који је на небесима.
Свети Јован Златоусти на овом месту говори о духовном закону који је Господ успоставио, а кога су се касније држали и свети Мученици у свом подвигу. Он говори на следећи начин: „Исус страхом изгони страх из апостола; и ово не ради само путем страха, већ и пружањем наде на велике награде. Притом, претећи са великом влашћу, Исус их са свих страна побуђује на неустрашиво исповедање истине, настављајући Своју реч: Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Дакле, подстиче не само наградама, већ и казнама и Своју реч завршава претњом … Зашто Исусу није довољна само наша срдачна вера, зашто захтева и исповедање усана? Да би нас побудио на храброст, на већу љубав и усрђе, да би нас узвисио. Зато и говори свима уопште, а не подразумева овде само ученике… Ти си стекао више за себе, говори Господ, када си Ме први исповедио. Ја ћу те, говори Он, обогатити још више када ти будем дао неисказано више; онда када те Ја будем исповедио тамо. Да ли видиш сада да су тамо припремљене и награде и казне? Зашто се бринеш и узнемираваш? Зашто овде тражиш плату, када можеш да будеш спасен само уздањем у Бога? Зато се ако урадиш нешто добро и не добијеш за то овде награду, немој узнемиравати; у будућем веку те за то очекује дупла награда. Ако урадиш нешто лоше и останеш без казне, немој бити лењ. Тамо ће те стићи казна ако се не будеш променио и постао бољи. Тада ће бити дате награде за добра дела и казне за зла; зато ће се они који се одричу Господа мучити и овде и тамо. Овде, тиме што ће живети са злом савешћу, јер ако још нису умрли, умреће неизоставно; а тамо – што ће бити подвргнути коначној казни. Други, супротно томе, и овде и тамо ће имати користи; овде, побеђујући смрт, постајући славнији од свих живих, а тамо – наслађујући се неизрецивим добрима. Бог није спреман само да кажњава, већ и да награђује; неупоредиво је спремнији да награди, неголи да казни.“
Свети Григорије Палама обраћа пажњу на једну врло важну чињеницу, на то да наш подвиг и исповедање Бога није ствар само одлучности наше воље, већ да је за тако нешто неопходна Божија помоћ. Следствено томе велики молитвеник наше Цркве пише: „Погледај како говори малодушнима (плашљивима) и онима што су издали благочашће: А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима (Мт. 10; 33). Није, дакле, рекао: ‘Који се одрекне у Мени’, јер се онај, који се одриче, одриче Бога и бива лишен Његове помоћи. Зашто је он остављен и напуштен од Бога? Зато што је он најпре оставио (Бога), будући да је привремена и земаљска добра заволео више од вечних и небеских добара која је Бог обећао. … Будући да, према речима Христовог љубљеног Богослова, онај који љуби Бога обитава у Богу и Бог у њему, онда онај што уистину љуби Бога праведно твори исповедање у Богу, јер Бог обитава у ономе који Га љуби, а како и он обитава у Богу, и Бог ће сатворити исповедање у њему“.
Светити Николај Охридски на овом месту у свом тумачењу уједно даје и одговор на изјаву коју смо вероватно сви чули и која гласи „зашто да идем у цркву, Бог је у мојој души“ или било која слична изјава која негира неопходност нашег живота у Цркви. Ево како Владика Николај пише на ове стихове: „Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: ‘Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!’ А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме – бићеш спасен (Рим. 10, 9 – 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека“.
Наредни 34 стих:
Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.
Свети апостол Павле за Христа у посланици Ефесцима јасно говори: Он је мир наш. Како онда разумети ове Христове речи? Свети Јован Златоуст уклања ову недоумицу која може да се појави при површном читању ових Христових речи. Ево како Златоуст објашњава: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу. Како је онда Сам Исус заповедио апостолима да улазећи у сваки дом пожеле мир? Зашто су на исти начин анђели певали: Слава Богу на висини и на земљи мир? (Лк. 2:14). Зашто су и сви пророци благовестили о томе? Зато што се онда посебно и зацарује мир када се оно што је заражено болешћу одсеца, када се оно што је туђе удаљује. Само на тај начин се земља може присајединити небу. Јер и лекар спасава остатак тела када од њега одсеца неизлечиви уд. Тако је било и приликом грађења куле у Вавилону. Лош мир је разорен добром несагласношћу. Исто тако је и Павле посејао раздор међу онима који су се договорили против њега (Дела ап. 23:6). Једномисленост није увек добра; и разбојници се договарају. Дакле, борба није била последица Христове одлуке, већ делом воље самих људи. Сам Христос је хтео да сви буду једномислени у делу побожности; међутим, пошто су се људи међусобно разделили, појавила се и борба. Међутим, Исус није тако рекао. Како Он говори? Нисам дошао да донесем мир – самим тим тешећи их. Не мислите, говори Господ, да сте ви криви због тога; Ја ово чиним, зато што су људи тако расположени. Не узнемиравајте се као да се ова борба јавила неочекивано. Зато сам Ја и дошао да бих створио борбу; управо таква је Моја воља. Дакле, не узнемиравајте се што ће на земљи бити борбе и зле замисли. Када најгоре буде одсечено, онда ће се небо сјединити са најбољим. Ово Христос говори да би оснажио ученике против клевете која ће постојати о њима у народу. Притом, Исус није рекао: рат, него оно што је много ужасније – мач. Ако је ово речено исувише тешко и страшно, немојте се изненадити. Исус је желео да научи слух апостола на грубе речи, да се не колебају у тешким околностима. Зато је Господ и употребио такав начин изражавања, да неко не би рекао, да их је убеђивао ласкањем, кријући тешкоће од њих. Због тога је оно што је могло да се изрази и мекше, Христос је представљао страшнијим и ужаснијим“.
Преподобни Нил Синајски даје још једно објашњење речи мач и говори да је у питању сама проповед која као што знамо, и данас може да унесе поделу и међу члановима породице. Преподобни Нил пише: Нисам дошао да донесем мир на земљу, него мач, мачем називајући слово проповеди. Јер као што нож дели оно што је међусобно срасло и тело расеца на делове, тако исто је и реч проповеди која улази у дом, у сваком од њих, сједињених на зло неверовањем, одсецала једно од другог, одвајајући сина од оца, ћерку од мајке, снаху од свекрве. Расецајући саму природу, проповед је показивала циљ заповести Господње“.
Ево наредних стихова:
Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови.
Златоусти говори о снази борбе која ће се појавити као последица слушања Христове проповеди и говори: „Исус говори да ће не само суграђани и пријатељи, већ и сами сродници устати једни на друге, да ће међу људима исте крви настати раздор. Јер сам дошао, говори Господ, да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. Дакле, борба ће бити не само међу домаћима, већ чак и међу онима који су сједињени најтешњом везом и искреном љубављу. Ово посебно доказује Христову силу, јер ученици су слушајући овакве речи, и примали их и друге уверавали. И иако Христос није био узрок свега овога, већ људска злоба, ипак Исус говори да Он Сам то чини. Такво изражавање је својствено Писму. Тако и на другом месту пише: дао им је Бог очи да не виде. На исти начин Христос говори и овде, да се ученици, као што сам већ рекао, навикнувши на овакав начин изражавања, не узнемиравају усред самих понижења и увреда“.
Светитељ Иларије Пиктавијски под мачем подразумева и ону промену коју у вернима изазива мач благодати Божије: „Када се силом Бога Слова обнављамо у водама крштења, тада се одвајамо од првородног греха и његових родоначелника, а мач Божији у нама истребљује привезаност за оца и мајку. И када смо свукли старог човека са свим његовим гресима и неверјем, обновивши Духом душу и тело, треба да омрзнемо обичаје древног греха.“ Блажени Јероним говори да се ове речи које наводи Господ Исус Христос налазе и у књизи пророка Михеја, у седмој глави ове књиге. Он наглашава једну важну ствар – када се наводи неко старозаветно сведочанство као потврда, увек треба гледати да ли је сагласно са смислом догађаја који расветљује или се ради о помињању истих појмова.
Ава Јустин у тумачењу ових стихова говори следеће: „Својом личношћу и учењем и делима Он изазива људе на одлучно и јасно опредељење: да ли су за Њега или против Њега“. Свети Јустин наставља и у име Христово пише следеће: „Непријатељи су човеку домаћи његови када га одвраћају од Мене. Ко је пријатељ Мени – пријатељ је и себи. Но човек никада не може бити пријатељ себи, ако најпре не постане пријатељ Мени“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
