Настављамо са светоотачким расветљењем 33. стиха осме главе:
Свети Николај Охридски у свом тумачењу обраћа пажњу на огромну мржњу према човеку која се крије у речима демона. Свети владика пише: „Ако нас изгониш. Не кажу из човека; неће ни да помену име човечје, – толико им је оно мрско. Јер од свих створења у васиони ђаво ништа тако не мрзи као човека, нити ичему тако завиди као човеку. А Господ Исус, напротив, нарочито наглашава ту реч – човек: изиђи, душе нечисти, из човека! Њима се не иде из човека; они би несравњено више волели остати у људима него ићи у свиње; јер шта могу учинити од свиња? Док људе могу учинити свињама, још горе, што могу учинити од свиња? Уосталом и кад су у свињама, или ма у ком другом створењу, њихова је пакост управљена против човека. И кроз свиње они ће се старати, да нашкоде човеку; ако не иначе а оно тиме, што ће потопити свиње и изазвати гнев људи против Бога. Зато кад је у питању празни бездан, они више воле и у свиње него у бездан“.
Ево и последњег, 34. стиха осме главе:
И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја.
Свети Николај Охридски овде објашњава стање људи који су молили Бога да оде од њих и упозорава да не журимо са њиховом осудом. Ево и зашто: „Страх и ужас беше испунио и свињаре и грађане, и бејаху се, врло уплашили. Сви видеше што ни чули ни видели нису: бесомучне људе, од којих су годинама стрепили, где седе крај ногу Христових, мирни и паметни. И чуше причу од апостола и од својих свињара, како Христос исцели бесомучне људе, како легион демона уздрхта од страха при самој појави Христа, како Га у страху молише, да их пошаље бар у свиње, кад им не да боравити у људима, и најзад како зли духови као вихор савитлаше свиње и сурваше их у дубину морску. Све то чуше; све то добро разумеше; и видеше два нова човека, до мало час гора него два мртваца, сада очишћена и васкрсла; и гледаше у лице кроткоме Господу, који стајаше пред њима, кротак и миран, као да не беше учинио веће чудо него да је Гергесинска брда претурио и бацио у море, – и од свега тога ови затупели грађани само једно задржаше у памети и у срцу, наиме: да су њихове свиње бесповратно пропале. Место да клекну на колена и захвале Господу, што спасе два човека, они жале што погубише свиње! Место да зову Господа у госте, они Га моле да што пре оде од њих. Место да певају славу Богу, они кукају жалопојку за свињама. Но не журите, да осудите ове свињољубиве Гергесинце пре него се обазрете по данашњем друштву и пребројите све своје свињољубиве суграђане, који би исто тако као и Гергесинци више волели своје свиње него ли живот својих суседа. … Цела пак прича завршава се овим речима: и ушавши Христос у лађу пређе море и дође у свој град. Ни речи не рече Он Гергесинцима. Шта помажу речи ту где не помажу таква божанска чуда? Не укори их. Шта помаже укоравати мртве гробове? Него ћутке сиђе низ брдо, уђе у лађу и оде од њих. Каква кротост, какво стрпљење, каква божанска узвишеност! Како је ништавна победа Цезара који је гордо писао своме Сенату: ‘дођох, видех и победих!’ Христос дође, виде, победи и – оћута. И оћутавши учини Своју победу дивном и вечном.“
Прелазимо сада на девету главу Јеванђеља по Матеју. Прва два стиха гласе:
И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видевши Исус веру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји.
Златоуст објашњава да под Исусовим градом Јеванђелист овде подразумева Капернаум. Град у коме се Христос родио је Витлејем; град у коме је васпитан – Назарет; а град у коме је често боравио – Капернаум. Свети Григорије Палама детаљније говори и зашто је ово био Исусов град: „Из овог града је Исус излазио у пустињу ради молитве или у суседне градове ради проповеди и поново се враћао у њега. Зато, Јеванђелиста Матеј и назива овај град Његовим градом.“ Даље светитељ додаје и духовно објашњење да је овај свет у коме живимо, заправо Исусов град, али и да одузети човек представља душу свакога од нас. Ево његових речи: „Његов град представља овај свет у који је дошао, јер, како каже еванђелиста, Својима дође (Јн. 1,11). Казали смо такође да је душа сваког човека одузета (раслабљена, парализована), а када се преобрати и уразуми, приноси Господу ово четворо: презир према грешном себи, исповедање грехова, обећање да ће се уздржавати од зла и молитву Богу“.
Свети Иларије Пиктавијски говори да је одузети човек симбол целог незнабожачког света и веома занимљиво додаје да он није страдао због неког личног греха. Ево његових речи: „Не слажем се са тиме да је одузети учинио неки грех; и заиста, на другом месту је Господ рекао да слепило од рођења није представљало последицу личног или наследног греха“. Свети Иларије овде мисли на догађај који је описан у Јеванђељу по Јовану (Јн. 5 гл.)
Свети Николај Охридски обраћа пажњу на веру људи који су принели болесног и наставља расуђивање светог Иларија о самом одузетом човеку. Николај пише: „И видевши веру њихову. Но чију веру? Да ли само веру оних, који су донели болесника, или и болесникову? Прво, очигледна је вера оних, који су болесника носили. И по самој њиховој вери Господ је могао исцелити раслабљенога. Јер у доста прилика Христос је учинио чуда и без знања и ван вере болесника… У случају овога раслабљенога пак види се, да је велика вера била код оних, који су га донели ка Христу. Христос није морао ценити њихову веру по спољашњим знацима; Он је гледао право у срца њихова и видео је веру њихову. Но ми, који не видимо срца, можемо по спољашњим знацима видети, да је вера њихова заиста била велика. Да се четири човека реше, да донесу једног безнадежног болесника ка Христу – није ли то велики знак вере? Па још да се дигну на кров, да га отворе и спусте болесника кроз кров у кућу пред Христа – није ли то очигледан знак јаке вере? Јер замислите, каквом би се ризику та четири човека изложила, и каквом подсмеху од стране својих суседа, да су морали, после толиког труда и после проваљивања крова на кући, вратити болесника натраг неизлечена! А људи су се и онда бојали подсмеха као и данас, и зазирали од неуспеха исто као и данас. Само се прејака вера не боји подсмеха нити зазире од неуспеха, – чак и не помишља на подсмех, као што и не сумња у успех. Господ је могао, дакле, излечити болеснога видевши само веру његових носача. Али има знакова, да је и сам болесник имао веру. Пре свега један иоле свестан човек, кад би био без вере, зар би дозволио, да га људи вуку заједно са постељом по улицама, и – што је још важније – зар би дозволио, да га дижу на кров и спуштају кроз кров унутра у кућу? Но има још један унутрашњи знак вере болесникове. Господ њега ословљава са речју чедо – чедо опраштају ти се греси. Зар би неверника Христос назвао чедом? Зар би се непокајаном могло рећи: опраштају ти се греси?“
Настављамо са наредна два стиха:
И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим?
Јован Златоуст овде указује како сам Господ Исус Христос реагује на оптужбе књижевника. Ово је добро знати јер може да послужи као одговор људима који и дан данас нападају истину о томе да је Христос Бог. Златоуст говори следеће: „Док су се књижевници бунили и говорили да Исус хули на Бога, шта им је Господ одговорио? Да ли је оповргао њихово мишљење? Ако Исус не би био једнак Оцу, онда би требао да каже: зашто мислите неправилно о Мени, Ја немам такву моћ. Али Он није рекао ништа слично, већ потврдио и доказао потпуно супротно, како Својим речима, тако и чудом које је учинио. Међутим, пошто су Његове речи о Себи могле да буду непријатне за слушаоце, онда је Исус кроз друге показао ко је Он. И за дивљење је што је то показао не само кроз другове, већ и кроз непријатеље у чему се показала Његова најузвишенија мудрост. … Неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. Они нису изговорили ове речи, нису их рекли језиком, већ скривено помислили у души. А шта ради Христос? Он је открио њихове скривене помисли, желећи да им покаже силу Свог Божанства пре доказивања помоћу исцељења тела одузетог човека. А да је само Богу својствено да открива скривене мисли душе, о томе је у Писму написано: јер Ти Сам знаш срца свих синова човечијих (1 Цар. 8:39).
Блажени Теофилакт пише о томе да се овде Христос прилагођава начину размишљања самих књижевника. Ево како светитељ расуђује: „Потом их прекорева као да говори: ‘Ви мислите да Ја хулим на Бога зато што присвајам Себи право да опраштам грехове, што је велико дело, и сматрате да то чиним како бих избегао прекор. Али, када исцелим тело, уверићу вас да је и душа исцељена. Учинивши оно што је мање, иако то изгледа теже, потврдићу да су грехови отпуштени, што је заиста много веће, иако вама то изгледа лакше, јер није видљиво за око.’“
Велики светитељ наше помесне Цркве, Николај Охридски показује колико је Христос био пажљив према онима који су Га мрзели. О овоме он пише на следећи начин: „Господ их не исмева, не напада, не ружи, као што би то обичан смртан човек чинио према својим непријатељима онда, када би успео, да једноме раслабљеном човеку поврати здравље и снагу. Заиста, ни најпажљивији лекар не би могао блаже ословити своје најтеже болеснике него што кротки и умилни Господ ословљава своје безумне гонитеље – зашто зло мислите у срцима својим, кад можете мислити добро, и очекивати добро, и радовати се добру?“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
