Настављамо са тумачењем. Ево 18. и 19. стиха девете главе Јеванђеља по Матеју:
Док он тако говораше њима, гле, кнез један дође и клањаше му се говорећи: Кћи моја сад умре; него дођи и стави на њу руку своју, и оживеће. И уставши Исус пође за њим, и ученици његови.
Свети Златоуст говори о карактеру личности оца који је молио Господа Исуса за исцељење ћерке и говори: „Треба да кажемо да је кнез називао своју ћерку умрлом или судећи по дужини свог путовања или желећи да своју трагедију прикаже већом. Заиста, људи који моле за помоћ имају обичај да увеличавају и представљају у тежем облику своје поступке, да би тако лакше приклонили на милост оне које моле. Обратите пажњу на духовну незрелост овог кнеза. Он предлаже Христу две молбе – да дође и да стави руку на њу. То је показивало да је он своју ћерку оставио још увек живом. Исто то је и Нееман Сиријац тражио од пророка (2 Цар. 5:11) Тако духовно незрели људи имају потребу за виђењем и чулним стварима“.
Ава Јустин Ћелијски указује на све оне унутрашње препреке које је овај кнез, угледни Јудејац превазишао да би изашао у сусрет Христу и молио за помоћ: „И жалостиви Исус пође за старешином зборнице који је пренебрегао све обзире фарисејске, смирио себе, заборавио сва знања, преживео (духовно) банкротство синагоге, беспомоћност старозаветног закона, јер су били немоћни да јединицу његову спасу од смрти. Јаир као да вели: све синагоге скупа, Учитељу и Господе, нису биле у стању исцелити јединицу моју; болест је била јача од свих старозаветних лекова; ја сам искористио све законе, опробао сва средства… Смрт је јача од моје старозаветне вере и Закона, јача од свих људи. … Реците очајном оцу, реците ви очеви; реците ви, мајке; реците ви, родитељи! Децу нашу, то најмилије срце наше – отима смрт. Ко ће нас спасти од ње? Ко! Ти Једини, Господе и Учитељу!“
Свети Иларије Пиктавијски алегоријски објашњава овај стих на следећи начин: „Кнез означава закон који заступа народ пред Господом. Закон је припремао народ за Христа у време када су очекивали његов проречени долазак и Исус враћа живот умрлој девојчици. Јер није написано да је неко од кнезова веровао у Господа. Зато личност овог кнеза који моли исправно служи као слика закона коме је Господ обећао помоћ и одмах је то и испунио“.
Ево нас код 20. и 21. стиха:
И гле, жена која је дванаест година боловала од течења крви приступи састраг и дохвати се скута хаљине његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу.
Свети Макарије Велики на овом месту у лику крвоточиве жене види душу палог човека и наше исцељење само и једино у Господу, кроз благодат коју добијамо од њега. Један од највећих Отаца подвижника пише овако: „Као што је крвоточива жена која је истински поверовала и дотакла се хаљине Господње, одмах добила исцељење и пресушило је течење нечистог извора крви; тако и свака душа, имајући неисцељиву рану греха, извор нечистих и лукавих помисли – ако приђе Христу и истински верујући, буде молила, добиће спасавајуће исцељење од (нама) неисцељивог тока страсти. Силом Јединог Исуса ће пресушити извор из кога истичу нечисте помисли. Нико други не може да исцели ову рану. Јер то је непријатељ и желео, да Адамовим преступом рани и помрачи унутрашњег човека, ум који гледа Бога. И очи ума, када су за њих постала недоступна небеска блага, прогледале су већ за пороке и страсти. И зато је човек тако рањен да га нико не може исцелити осим Господа. Само Њему је могуће све. Јер Господ је дошао и узео грех света, то јест, исушио нечисти извор душевних помисли. Као што је крвоточива жена потрошила све своје имање на оне који су могли да је исцеле и ни од кога није добила корист док се није приближила Господу, поверовавши истински у Њега. Када се дотакла Исусових хаљина, одмах је осетила исцељење и течење крви се зауставило. Тако и душу која је на почетку рањена неисцељивом раном штетних страсти, нико није могао да исцели од праведних, ни од Отаца, ни од Пророка ни од Патријараха“. Ово је веома дубоко сведочанство да лек за ону унутрашњу борбу коју осећају сви људи јесте само у Господу Исусу Христу.
Блажени Теофилакт Охридски помиње и предање Цркве о крвоточивој жени, говори о ономе што је она касније урадила: „Исус јој говори: Не бој се, зато што се уплашила да је украла дар, и назива је кћери, као верујућу. Тиме нам показује, да она не би примила благодат, да претходно није принела веру, иако су Његове хаљине биле свете. Прича се да је ова жена направила статуу Христову, и у њеном подножју гајила биљку која је помагала свима који су боловали од крвоточења. Неки безбожници су уништили овај кип у време цара Јулијана Одступника.“
Свети Николај Охридски на овом месту објашњава важан духовни закон – то јест, да за исцељење није потребна само наша вера, већ и одговор Личности којој се наша молба упућује. Он пише следеће: „Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима. … Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио.“ Дакле, видимо да Православна Црква проповеда супротно ономе што може да се нађе у популарним књигама самопомоћи, где се потенцира да је потребно да само пробудимо у нама исцељујућу моћ и да се све што нам је потребно – налази у нама самима. Као што видимо из Јеванђеља, уопште није тако.
22. стих гласи:
А Исус, обазревши се и видевши је, рече: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је. И оздрави жена од онога часa.
Свети Јован Златоусти открива Христов мотив за откривање ове несрећне жене и одговара на лажну тврдњу да је тобож то Исус учинио због жеље да се прослави пред људима. Он говори: „Христос није пожелео да она остане неоткривена, већ је открио због много разлога. Неки безумници говоре да је Исус ово учинио због љубави према слави. Зашто је, говоре они, Христос није оставио неоткривену? Шта говориш, ти безбожни и безакони човече? Зар воли славу Онај Који другима забрањује да говоре о томе и Сам не помиње Своја безбројна чуда? Дакле, зашто Он открива крвоточиву? Као прво, ослобађа је од страха да она, мучена савешћу, као крадљивица дара, не би проводила животу у мукама. Као друго, исправља је, зато што је она желела да се сакрије. Као треће, открива свима њену веру, да би је и други опонашали. Па и да покаже да Он зна све, ту и јесте толико велико чудо као што је то заустављање крви. На крају и кнеза, старешину синагоге који је лако могао да изгуби веру, а са њом и све остало, исправља примером ове жене“.
Блажени Августин алегоријски тумачи ово место и указује да се овде тајанствено говори и о нама, то јест, Цркви састављеној од незнабожачких народа: „Ћерка овог кнеза симболизује јудејски народ, док крвоточива жена симболизује Цркву из незнабожаца. Господ Христос Који је телом рођен од Јудеја, јавио се у телу самим Јудејима; незнабошцима је слао ученика, али Сам није одлазио. Његов телесни и видљиви живот је пролазио у Јудеји… Он је ишао да би васкрсао ћерку старешине синагоге. Међутим, појављује се жена и исцељује се; она се исцељује пре свега по својој вери, а Спаситељ као да је у незнању. Јер зашто Он говори: Ко се то дотаче? (Мк. 5: 30) Незнање Бога је залог неке тајне. Оно има скривено значење пошто у незнању пребива Онај Ко не може да буде у незнању. Шта то означава? Исцељену Цркву из незнабожаца чије телесно присуство Христос не види, чији глас говори у Псалмима: народ којега не познавах, служи ми. По самоме чувењу слушају ме, туђини покорни су ми (Пс. 18: 43-44).
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
