Настављамо са следећим стихом молитве Господње:
Хлеб наш насушни дај нам данас;
Овај стих је једно од места за која се код Светих Отаца могу наћи различита објашњења. Неки од Отаца говоре да је хлеб насушни наш свакодневни хлеб, а други говоре да је у питању Свето Причешће. Ево како говори Златоуст: „Шта је хлеб насушни? Свакодневни хлеб. Пошто је Христос рекао: да буде воља Твоја и на земљи као на небу, а говорио је са људима који су обучени у тело, који подлежу неопходним законима природе и не могу да поседују анђелско бестрашће; онда иако нам заповеда да испуњавамо заповести као што их и анђели испуњавају, ипак снисходи немоћима природе и као да говори: ‘Ја од вас тражим равноанђелски строги живот, али не тражим бестрашће пошто тако нешто не допушта ваша природа која има неопходну потребу за храном. Али види колико и у телесном има много духовног! Спаситељ је заповедио да се молимо не за богатство, не за задовољства, не за скупу одећу или нешто слично томе, већ само за хлеб и притом хлеб свакодневни. Да се не бринемо за сутрашњи хлеб, зато је и додао хлеб насушни, то јест, свакодневни. Чак се ни овим није задовољио, већ је додао затим и друго: дај нам данас, да не бисмо себе ломили бригом о дану који долази. Јер ако не знаш да ли ћеш видети сутрашњи дан, зашто да се бринеш о њему?“
А ево тумачења и светог Игњатија Брјанчанинова: „Не говори се о пропадљивој храни овде! Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? (Мт. 6:31). Овде се говори о храни која дарује живот вечни, о храни коју је људима даровао оваплоћени Син Божији. О хлебу живота који је сишао са неба. Реч насушни означава то да је овај хлеб по својим особинама изнад свега што постоји. Његова величина и светост су бесконачни и несхватљиви; освећење, достојанство које се дарује његовим узимањем су необухватни, необјашњиви. Хлеб наш насушни дај нам данас. Са молбом је сједињена и заповест која хришћанима даје обавезу, која је данас толико запостављена – да се свакодневно причешћују светим Тајнама. Рекавши данас, Господ је изразио да ми без овог хлеба нисмо у стању да проведемо ни један дан у духовном животу. Рекавши данас Господ је рекао да треба да се узима сваки дан, да његово узимање претходног дана није довољно, ако нам у овом дану овај хлеб поново не буде предан… Нема дана у коме нама не би било неопходно да употребом овог хлеба и причешћивањем не учврстимо срце нашег унутрашњег човека. Овакво објашњење насушног хлеба нимало не чини чудним читање молитве Господње пре јела: материјални хлеб служи као образ хлеба који је сишао са небеса“. Можемо запазити да ове разлике у тумачењу од стране Отаца не означавају да се целокупно наше учење урушава, да је све лаж, како би то хтели да прикажу неки који се труде да у тобожњим противречностима нађу доказ за то. Управо супротно, оне само могу да нам покажу колико треба да будемо захвални Светитељима што нам показују сву дубину која се крије у Христовим речима.
А преподобни Максим Исповедник даје још једно духовно објашњење ових речи и тумачи овако: „Човек који се моли да добије овај насушни хлеб, не добија га у целини какав он јесте, већ добија онолико колико је сам у стању да га прими. Јер Хлеб живота, као Човекољубац, иако даје Себе свима који моле за то, не даје свима једнако: онима који су учинили велика дела даје више, а онима који су учинили мања дела, даје мање. То јест, даје свакоме онолико колико може да прими његово духовно достојанство“. Видимо из ових речи да је Господ праведан и у узвраћању људима који верују у Њега, да ће људи који су се више трудили добити и обилну награду.
Наредни стих гласи:
И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
Господ је нама на један узвишени начин препустио доношење пресуде о себи. Ево како свети Јован говори: „Господ је, нема сумње, дао овај закон молитве зато што је и Сам савршено знао, а и нама је хтео да покаже да је и након Крштења могуће очистити грехе. Подсећањем на грехе нас подсећа на смирење; заповешћу да другима опраштамо грехе уништава у нама злопамћење. А обећањем да ће нам због тога опростити наше грехе, утврђује у нама добру наду и учи нас да размишљамо о неизрецивом човекољубљу Божијем… На тај начин, ово отпуштање грехова пре свега зависи од нас самих. Јер у нашој власти се налази пресуда која се о нама доноси. Да нико не би имао права да се жали на суд, тебе који си и сам кривац, Спаситељ поставља да будеш судија над самим собом и као да говори: какву пресуду будеш донео о себи, такву ћу и Ја донети. Ако ти опростиш свом брату, онда ћеш и од Мене доживети исто добро – мада је ово добро далеко важније од твог. Ти опрашташ другоме јер је теби самом потребан опроштај, а Бог опрашта без икакве сличне потребе. Ти опрашташ човеку који је слуга као и ти, а Бог слуги; ти имаш безброј грехова, а Бог је безгрешан“.
А свети Кипријан Картагенски говори о практичном значају ових речи за наш сопствени духовни живот. Он пише: „Колико је неопходно и спасавајуће да нам се напомиње да смо грешници. То нас подстиче на молбу за опроштај наших грехова да би, молећи за милост од Бога, наш дух долазио себи! И да се нико не би дивио својој тобожњој невиности и да не би погинуо због надмености, човеку се даје подсетник и поука да зна да он свакодневно греши. Заповеда му се да се свакодневно моли због грехова. О томе у својој посланици учи и Јован, говорећи: Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде“ (1 Јн. 1:8-9).“
Наредни стих гласи:
И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје царство и сила и слава у векове. Амин.
Свети Јустин Ћелијски објашњава пре свега шта је искушење које се овде помиње. Ево како Ава Јустин пише о томе шта је искушење: „Искушење је стање у коме се човек ставља на пробу, да би се својевољно определио за добро или за зло, за истину или за лаж, за врлину или за грех, за Бога или за ђавола. Бог никога не куша злом (Јак. 1:13). Ђаво не може приморати човека на зло. Спаситељеве речи не уведи нас су употребљене уместо: „не допусти да будемо уведени у искушење“. Дакле, искушење је ситуација у коју смо стављени да бирамо да ли ћемо бити послушни Богу или не. А ево како блажени Теофилакт додаје на ово: „Ако смо већ пали, треба да се молимо да нас искушење потпуно не савлада. За онога кога је искушење победило и савладало кажемо да је пао у ‘јаму искушења’. То се не односи на онога који је пао, али је ипак успео да победи искушење.“
И свети Јован Златоуст даје надахнут савет за наш духовни живот који нас чува од многих опасности. „Спаситељ овде очигледно показује наше ништавило и обара нашу гордост, учећи нас да се не одричемо подвига али и да самовољно не хитамо ка њима, јер ће тако и наша победа бити блиставија, а и пораз за ђавола болнији. Када будемо укључени у борбу треба да стојимо храбро. Међутим, ако нема изазова за борбу, онда спокојно треба да очекујемо време подвига. Јер се тако нећемо показати ни сујетни, већ храбри. Христос овде лукавим назива ђавола, заповеда нам да против њега водимо непомирљиву борбу и показује да ђаво није такав по природи. Зло зависи не од природе, већ од слободе. Ђаво се назива лукавим и због великог зла које се налази у њему, али и зато што он води против нас непомирљиви рат, а ничим није увређен са наше стране… И још, Христос није рекао ‘избави нас од лукавих’, већ од лукавог, самим тим учећи нас да се никада не гневимо на ближње за увреде које понекада трпимо од њих, већ да сво наше непријатељство окрећемо против ђавола као узрочника свих зала.“
Свети Игњатије Брјанчанинов обраћа пажњу на то какав би наш однос требало да буде према свему што је за нас жалосно и непријатно у животу: „Искушењима се овде називају ти заиста несрећни случајеви и трагедије када се због нашег сопственог стремљења ка греху предајемо под власт ђавола и гинемо, као што се томе подвргао и Јуда Искариотски. Ова молба нас не учи да одбацујемо жалости које су неопходне за наше спасење и које нас чувају од наших страсти и демона… Не само не дозволи да над нама овладају страсти преко којих се потчињавамо ђаволу, већ нас избави и од тог робовања ђаволу у коме се налазимо због нашег пада“.
Настављамо са наредним стиховима 14. и 15. стих:
Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.
Ово је једно од места у Јеванђељу за које пажљиви читалац може да се изненади колико је једноставан пут којим можемо ући у Царство небеско. А то је управо опраштање другим људима. Свети Јован Златоуст још говори и да нас ово духовно делање чини сличним Богу. Ево његових речи: „Овде Христос опет помиње небеса и Оца да би тиме постидео слушаоца. Да би неко био син Божији, за то је потребна не само благодат, већ и дела. Нас ништа тако не чини сличним Богу, као када опраштамо злим људима који нас вређају“.
Свети Јустин Ћелијски у свом расуђивању додаје: „По бескрајном човекољубљу свом, благи Господ Исус и сам Страшни суд предаје теби у руке. На Страшном суду ћеш осудити себе сама, ако ниси опраштао грехе људима; и оправдаћеш себе сам, ако си им опраштао. Сваки човек има у својим рукама теразије вечности; у својим рукама има своју завршну судбину: или вечно блаженство у светлости Тросунчаног Божанства, или вечно мучење – у тами себичне самовоље и ђаволиког самољубља“. Свети Максим Исповедник даје и практичан савет како да поступимо када ми желимо да се помиримо са неким ко не жели то помирење са нама. Свети Максим пише: „Душа која осећа мржњу према човеку не може имати мир у односу према Богу Који нам је дао заповест… Нека брат и не жели да има мир са тобом, међутим, ти себе сачувај од непријатељства, искрено се молећи за њега и немој говорити о њему лоше ни пред ким.“
