Мичио Каку је познати јапански и амерички теоријски физичар, универзитетски професор и познати популизатор науке. Неке од његових књига су бестселери, преведене су на многе светске језике, међу којима и на наш, српски језик. У књизи Божја једначина – у потрази за теоријом свега, Мичио Каку нас упознаје са узбудљивим трагањем за теоријом свега, или Божјом једначином – теоријом која би објединила две велике научне теорије, које представљају свеојеврсни парадокс у савременој науци. Реч је о општој теорији релативности и квантној механици. О том парадоксу пишу многи светски физичари, а међу њима и италијански теоријски физичар, Карло Ровели:
„У срцу нашег разумевања физичког света постоји парадокс. Двадесети век нам је подарио два драгуља о којима сам говорио: општу релативност и квантну механику. Из прве се развила космологија, као и астрофизика, проучавање гравитационих таласа, црних рупа и још много чега. Друга нам је дала темељ за атомску физику, нуклеарну физику, физику елементарних честица, физику згуснуте материје, и још много, много тога. Две теорије са изобиљем дарова, данас су фундаменталне за технологију и преобразиле су наш начин живота. А опет, те две теорије не могу бити истовремено тачне, макар не у њуховој тренутној форми, пошто једна другој противрече.“ (Карло Ровели, Седам кратких лекција из физике).
Управо теорију која би решила овај парадокс и извршила синтезу поменуте две теорије, Мичио Каку назива Божјом једначином или теоријом свега. По његовом мишљењу, теорија струна је кандидат за то узвишено место. По овој теорији, како Каку пише, „космос није начињен од тачкастих честица већ од вибрирајућих струна чија свака нота одговара субатомској честици“. Све што постоји је заправо различита фреквенција треперења тих струна – космос је складна песма, мелодија, богата различитим тоновима. Дивно, зар не? Физика која личи на уметност – а ипак није реч о метафори! Не чуди онда зашто реченице Мичиа Какуа личе на Псалам 103. (104.):
„Кад погледамо у величанствени сјај ноћног неба, окружени свим тим светлуцавим звездама, лако нам је да останемо без даха пред његовом импресивношћу. Мисли нам скрећу на нека од најтајанственијих питања. Да ли иза свемира стоји нека велика замисао? Како наћи смисао наизглед бесмисленог космоса? Да ли наше постојање има разлог, или је сасвим бесмислено?“
Мичио Каку сматра да теорија свега остаје отворена за питање постојања Бога – како храбар научни искорак! По његовом мишљењу, космолошки доказ постојања Бога Томе Аквинског и данас остаје релевантан:
„Физичари данас могу да одврте филм унатраг и да покажу како је космос почео Великим праском који га је покренуо. Међутим за залажење иза Великог праска, за то нам треба теорија мултиверзума“.
Да овде напоменем да је тзв. теорија мултиверзума ништа више од спекулативне хипотезе, далеко од било каквог научног доказа – у научном смислу, једнако недоказива као и постојање Бога. „Теорија мултиверзума“ је у најбољем случају вера, која покушава да замени веру у Бога Творца – али, као што ћемо видети, ни то не успева.
Мичио Каку даље пише: „Али чак и ако претпоставимо да теорија мултиверзума објашњава откуд Велики прасак, морамо се запитати откуд мултиверзум? На крају кажемо ли да је мултиверзум логичка последица теорије свега, онда морамо да се упитамо откуд теорија свега? Овде престаје физика, а почиње метафизика. Физика не говори ништа о томе одакле закони физике. Зато је космослошки доказ Томе Аквинског о Првом покретачу или о Првом узроку и дан данас релевантан. Кључна одлика било које теорије свега врло је вероватно симетрија. Откуд симетрија? Ова симетрија била би споредни производ дубоких математичких истина. Али одакле математика? Терија свега је нема и пред овим питањем“.
На крају, Мичио Каку износи своје лично становиште о постојању Бога – најлепши аргумент у прилог постојању Бога, који сам до сада прочитао из пера једног научника, у обиљу научно популарне литературе коју сам читао:
„Космос је изузетно лепо, уређено и једноставно место. Чињеница да се сви закони физичког космоса могу свести на један лист папира, оставља без даха. Ајнштајнова теорија релативности на том је папиру. Стандардни модел је сложенији и заузима већи део странице са својом менажеријом субатомских честица. Оне могу да објасне све у знаном космосу, од онога што је у дубинама протона до самих граница видљивог космоса. С обзиром на краткоћу тог листа папира, тешко је избећи закључак да је све ово планирано унапред, да елегантни дизајн упућује на руку космичког дизајнера. По мени је то најјачи аргумент у прилог постојања Бога“.
Поново ми Какуове мисли личе на Псалам: Небеса казују славу Божију, и дела руку његових гласи свод небески. Дан дану доказује, и ноћ ноћи јавља. Нема језика, нити има говора, где се не би чуо глас њихов… (Пс. 19, 1-3).
Ђакон др Александар Милојков
