У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.
Он беше у почетку у Бога.
Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. (Јн. 1, 1-3)
Још су древни стоици (IV век п.н.е.) развијали учење о сменим логосима (λόγοι σπερματικοί) или о семеним начелима, примећујући да је читав космос прожет тим логосима. За стоике су то били рационални (спознатљиви) принципи у свакој појединачној ствари, по којима се оне развијају и бивствују. Отуда немамо хаос него управо космос (грч. украс, нешто уређено).
Свети Оци Цркве су ово стоичко учење христијанизовали, повезујући очигледну логосност читаве творевине са њеним Творцем – Богом Логосом. Један од првих Отаца који је то учинио био је Свети Јустин Мученик и Философ (око 100 – 160). Он је заиста био философ, који се обратио у хришћанство и на крају мученички пострадао Христа ради. Своју философску тогу носио је до краја живота. Свети Јустин је, кроз своје учење о семеним логосима објаснио зашто се и код нехришћанских мислилаца (философа) могу наћи поједине искре истине. Писао је, у својој Првој апологији, коју је око 150. године написао римском императору Антонину Пију и његовом сину Луцију Веру, да „све што је добро речено“ код философа, „припада нама хришћанима“ – „зато што се свако знање и истина (γνῶσις καὶ ἀλήθεια) налази у Христу (παρὰ Χριστῷ ἐστιν)“. Другим речима, човек је разумно биће (λογικός), управо зато што је створен кроз Логоса и по Његовом лику (Пост. 1, 26). Са друге стране, сва твар је доступна разумевању, могућа је наука и у свему је положен семени логос – јер све кроз Логоса и постаде (Јн. 1, 3). Човек, разумно (логосно) биће и разумљиви (логосни) свет, дакле, сведоче свог Творца – Бога Логоса, носећи семене логосе као траг Његове стваралачке силе и дејства. Стога је и сваки човек, па тако и они који су пре Христа, кадар да понешто добро и истинито сагледа и каже, сходно свом делимичном уделу у семеном Логосу (διὰ τοῦ ἐμμέρους μερικοῦ λόγου τοῦ σπερματικοῦ), вели Свети Јустин.
Да је ово надахнуто учење Светог Јустина Мученика истинито, уверавам се и сам, читајући научно популарну литературу, претежно у пољу физике и космологије. Већина научника, чије сам књиге читао, су агностици, мада има и хришћана (Сер Џон Полкингхорн, на пример), али и атеиста (најистакнутији међу њима је симпатични професор Ричард Докинс, који је инспирисао многа моја писања). Међу научницима агностицима, који су међу онима које сам читао најбројнији, издвојио се један, за кога могу рећи да ми се не само допао (јер мени се и Докинс допао, иако смо на диаметрално супротним странама), него да ми и све више прираста уз срце – својом чистотом разума, интелектуалним поштењем и неком добротом и добронамерношћу која из свега тога зрачи. То зрачење доброте и интелектуалног поштења – речима Светог Јустина, тог делимичног удела у семеном Логосу, осетио сам читајући књиге Мичиа Какуа. О њему сам већ писао на нашем блогу и представио његов, по мени најлепши доказ у прилог постојања Бога, из угла једног научника. У једном интервјуу за подкаст Naked Astronomy, Мичио Каку говори да потиче из будистичке породице, али и да је васпитаван у презвитеријанском хришћанском духу (презвитеријанство је једна од протестантских конфесија, блиска калвинизму), али у својој књизи Божја једначина јасно пише да је агностик. Ипак, Каку са великим респектом говори о библијском Богу, као и о будистичкој Нирвани, чак тврди да би научна спекулативна хипотеза мултиверзума могла објединити две контрадикторне тачке библијске теологије и будизма – свет има почетак и свет нема почетак. Не, Мичио Каку није ни хришћанин, ни верник. Али из њега ипак зрачи онај семени Логос, јер, речима Светог Јустина, сви људи имају удела у Логосу Божјем (Πᾶσι γὰρ ἀνθρώποις μέρος ἐστι τοῦ λόγου τοῦ θεοῦ).
Поред поменутог најлепшег доказа у прилог Божјег постојања, ево још једног доказа: да је у је човеку положен семени Логос и да у мери учешћа у Њему, што се манифестује и кроз чистоту разума, интелектуално поштоње и неострашћену љубав према спознаји и истини. Мичио Каку овог пута не говори о Божјој егзистенцији, већ иде даље и дубље – говори о смислу живота и погледајте шта семени Логос у њему сведочи:
„Поред посла и љубави, додао бих још и друга два конституента који дају смисао животу. Прво, да остваримо све таленте са којима смо рођени. Без обзира на то колико нас је судбина обдарила различитим способностима и моћима, треба да се трудимо да их развијемо до њихове пуноће, а не да их препустимо атрофији и пропадању. Друго, треба да се трудимо да свет оставимо бољим местом него што је био кад смо ступили у њега“ (из књиге Божја једначина).
Ово размишљање Мичиа Какуа је дубоко јеванђелско, иако он није хришћанин, па ни верник. Његове речи представљају суштину Христове поруке, коју нам је изнео у својој параболи о талантима (Мт. 25, 14-30). Просто, сви делови Христове параболе су ту: различит број таланата, које господар даје својим слугама, призив свакоме од њих да их умножи, осуда њиховог затрпавања у земљу или, како Каку овде каже, допуштање да атрофирају и пропадну, док је са друге стране њихово умножење до пуноће назвао смислом живота – а то је заправо она радост, на коју Господар позива своје верне и вредне слуге у Јеванђељу. Мичио Каку би то вероватно назвао радошћу у смислу осећаја човекове остварености. Поред тога, овде имамо још једну суштинску јеванђелску поруку – да ће свет бити бољи, ако се свако од нас лично буде трудио да буде бољи, или како Каку каже, да оставимо свет бољим местом, него што је био када је свако од нас ступио у њега.
Све ово показује истинитост библијске и хришћанске антропологије. Разум (грчк logos) и ум (грчки nous) су, по тумачењу Светих Отаца, оно што човека и чини иконом Бога. Отуда, како је Свети Јустин учио, у сваком човеку чучи семени Логос, по мери удела у самом Логосу. Рекао бих да што је разум чистији, што га човек више одвоји од острашћености, то ће он имати више удела у Логосу – и самим тим више ће се приближавати јеванђелској истини. Дивни Мичио Каку је један изузетан пример, који ово показује и доказује. Наравно, без сједињења са Богом Логосом не може бити пуноће тог удела, семени Логос не може достићи свој потпуни, зрео плод. Чак и сам предмет природне науке и природна наука као таква, не може без досезања Бога Логоса доћи до оног ка чему тежи – до истине. Због тог покрета јој је и потребна научна сумња. Потребна јој је сумња, јер она располаже својим моделима стварности, док јој сама стварност измиче. Њена сумња је усмерена на њене моделе стварности – и то је најдивнија особина науке. Својом сумњом у властите моделе стварности, наука одбија да се поклони идолима – одбија да модел стварности прогласи коначно за стварност (за истину). И наука ће свој покој и свршетак наћи у коначном сусрету са Богом Логосом (логос, између осталог, има и значење науке). О томе је, најузвишеније међу Светим Оцима, писао Свети Максим Исповедник:
„Јер тада [у есхатону], како ми се чини, спознавши и суштинско постојање бића – односно шта су она и како и од кога постоје – више се нећемо својевољно кретати ка нечему да бисмо га познали, пошто ће већ бити употпуњено наше знање о било чему што је после Бога [то јест о творевини, о ономе што је сада предмет науке], а једино што нас очекује, саобразно свакоме од нас, јесте уживање у бесконачном и божанственом и недокучивом познању у којем ћемо заједничарити“ (О разним недоумицама, 2).
Наука је попут чаше дивног пића, коју човек научник жедно испија. Завршићу речима чувеног Сер Џона Полкингхорна, хришћанина и професора физике – На дну чаше чека те Бог.
презвитер др Александар Милојков
