„Милост хоћу, а не жртвоприношење…“

Почињемо са светоотачким тумачењем 12. главе Јеванђеља по Матеју.

У то време иђаше Исус у суботу кроз усеве; а ученици његови огладњеше и почеше тргати класје и јести. А фарисеји видевши то рекоше му: Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу.

Свети Јован Златоуст на овом месту објашњава не само поступак Господа Исуса Христа, зашто је Он дозволио да се ово догоди у суботу, већ и саму врлину ученика. Ево његових речи: „Зашто их је Исус, предвидећи све, довео тамо, ако не зато што је желео да укине суботу? Исус је то желео, али не просто тек тако. Ево зашто Христос никада не нарушава суботу без разлога, већ само користи прикладне случајеве за то, да би тако и закону поставио крај, а да не би увредио ни Јудеје. Међутим, постоје и случајеви када Исус нарушава суботу независно од околности; када блатом помазује очи слепоме, али и када говори: Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн. 5:17). Исус ту поступа овако да би прославио Оца, а у првом случају – да уразуми слабе Јудеје. Тако Он поступа и овде, прилагођавајући се потребама природе. Очигледни греси се ни у ком случају не смеју штитити. Тако ни убица не може да за своје оправдање наведе гнев који га је обухватио, нити прељубник похоту или неки други разлог. Овде је Спаситељ, показујући глад као оправдање, ослободио ученике од било какве оптужбе. Међутим, ти се боље диви ученицима који су били толико уздржани да се уопште нису бринули о телесним стварима, већ су у пролазу имали трпезу за тело. Без обзира на то што су били мучени непрестано глађу, нису одступали од Христа. Јер да их није принудила јака глад, они тако не би ни поступили. А шта раде фарисеји? А фарисеји видевши то рекоше му: Гле, ученици твоји чине што не ваља чинити у суботу. Овде они нису много строги. Иако и могу да буду такви, они се овде не раздражују много, већ просто оптужују. Када је Господ заповедио човеку да испружи суву руку и када је исцелио, тада су се они толико разгневили, да су чак прихватили намеру да Га погубе. Тамо где се не дешава ништа велико и славно, фарисеји ћуте; међутим, тамо где виде нечије спасење, постају сурови, узнемирују се и доспевају у крајње безумље. Толико они не могу да поднесу спасење људи!“

Светити Иларије Пиктавијски даје и временски оквир када се овај догађај десио, али такође алегоријски тумачи околности самог догађаја. Он пише: „На почетку треба рећи да су ови стихови почели на следећи начин: У то време иђаше Исус кроз усеве, то јест, у време када је захваљивао Богу Оцу за спасење народа. Хајде да погледамо остало. Поље је овај свет; субота је одмор, засејани усеви – успех жетве међу онима који ће поверовати. Следи да је Господ одлазећи у поље у суботу, за време одмора по старозаветном закону, дошао у овај свет. Он гледа ово засејано поље, то јест, усев рода људског. И пошто глад представља снажну жељу спасења рода људског, ученици журе да тргају и кидају класје, то јест, да се насићују спасењем светих. Јер човеку не приличи да се храни класјем и није му корисно да једе ишчупане житарице, зато ова слика показује веру у будуће догађаје. Сила речи која се крије у њој открива тајну и глади и насићености“.

Блажени Јероним обраћа пажњу и на саме ученике, на детаље који откривају њихову врлину: „И код других јеванђелиста читамо да су они осећали глад као људи јер због крајње неудобности нису имали времена да узимају храну. Чињеница да су својим рукама кидали класје да би угасили глад указује на строгост њиховог начина живота. Они траже не већ припремљено брашно, већ једноставно пшенично зрно“.

Трећи и четврти стих:

А Он им рече: Нисте ли читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим? Како уђе у дом Божији и хлебове предложења поједе, које није ваљало јести њему ни онима што су били с њим, него само свештеницима.

Блажени Теофилакт показује лицемерје фарисеја. Такође, он објашњава и шта значе ‘хлебови предложења’: „Фарисеји опет налазе кривицу у природној потреби за храном, док сами живе у много тежим греховима. Господ их посрамљује причом о Давиду који се, каже, усудио да због глади учини још тежи преступ. Хлебови предложења су били дванаест хлебова који су сваки дан постављани на храмовну трпезу, шест са десне стране, а шест са леве“.

Златоуст објашњава зашто Господ помиње Давида и са којим циљем наводи овај догађај који је описан у првој књизи пророка Самула: „Када Исус штити ученике наводи Давида за пример; а када говори о Себи, онда представља Оца. И погледај како то ради снажно: Нисте ли читали шта учини Давид? Овај пророк је веома славан. Зато је и Петар касније, штитећи се пред Јудејима говорио: нека је допуштено са слободом рећи вам за праоца Давида да и умре (Дела ап. 2:29). Да су фарисеји имали добру намеру, Исус би им указао на глад која је мучила ученике; међутим, пошто су били безбожни и сурови, онда их Господ подсећа на историјски догађај.“ Овде Златоуст обраћа пажњу на још један детаљ и пружа узвишен апологетски одговор везан за овај догађај: „Марко говори да се то догодило за време првосвештеника Авијатара и то не противречи историји, већ само показује да је првосвештеник имао два имена, при чему додаје да је он дао Давиду хлебове предложења“. Златоустово објашњење служи као одличан одговор на аргументе против Јеванђеља, међу којима се налази и овај са именом првосвештеника; муслимани састављају чак и зборнике са оваквим примерима у којима наглашавају овакве детаље, представљајући их као грешке Светог Писма. Златоуст наставља даље: „Притом, тиме показује какво је велико оправдање имао Давид, ако је и сам свештеник дозволио, и не само дозволио већ и поступио у том случају. Немој ми говорити да је Давид био пророк. То му није давало права да једе, јер су то могли да раде само свештеници; зато је и написано: него само свештеницима. Нека је Давид био и преславни пророк, али није био свештеник. Ако је он био и пророк, то нису били људи који су били са њим. Тиме је Господ посебно заштитио Своје ученике од фарисејских прекора, када је показао пример пророка који је већи од њих, а који је учинио то исто.“

Наредна три стиха:

Или нисте читали у Закону како суботом свештеници у храму суботу обесвећују, па нису криви? А ја вам кажем да је овде већи од храма. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине.

Преподобни Исидор Пелусиот објашњава оно што су радили старозаветни свештеници суботом на следећи начин: „У суботу је забрањен сваки рад, а они и секу дрва, пале огањ, секу жртву на делове. Све то као посао који је уобичајен у заједници није дозвољено да се ради, а као нешто што је неопходно за приношење жртве није забрањено да се врши, већ је чак прописано и самим законом. Из овога и следи да се субота крши делањем, а да су свештеници невини, јер они имају посебан циљ својих поступака“.

Свети Јован Златоуст у свом тумачењу управо показује Господњу премудрост, када кроз оправдање поступака старозаветних свештеника у кршењу суботе, истовремено правда и своје ученике: „Прво је Господ навео Давида за пример да би уништио њихову гордост достојанством Давидове личности. Када је посрамио и понизио њихову надменост, онда решава и спор о суботи одлучније. Како? Или нисте читали, како суботом свештеници у храму суботу обесвећују, па нису криви? Тамо је, говори Исус, свима познати догађај послужио као случај за нарушавање суботе, а овде је она нарушена независно од околности. Исус није тако непосредно решио ово питање, али на почетку представља нарушавање суботе као нешто што је допустиво, а затим упорно показује исправност тога. Најјачи доказ је био потребан да се покаже касније, иако је и ово прво изречено имало силу… Посебно је Исус победио фарисеје тиме што је показао Себе као Онога Који укида закон, оправдавајући ученике на два начина – указујући и на место и на суботу… И не говорим то да бих оптужио свештенике, говори Господ, и не радим то из снисхођења, ослобађајући их од кривице; већ по закону правде. Овде Исус правда свештенике, али заједно са тим, ослобађа од оптужби и Своје ученике. Када Исус говори: свештеници су невини, зар тим пре нису и ученици? Они нису свештеници? Али, они су и већи од свештеника. Овде се налази Сам Господ храма – Истина, а не праобраз. Зато је Господ и говорио: А Ја вам кажем да је овде већи од храма. Фарисеји без обзира на то што су слушали такве важне речи, ништа нису одговарали, јер се учење које се износило није тицало спасења човека. Затим, пошто се ово учење слушаоцима чинило тешким, Господ га одмах прикрива, опет правдајући ученике Својом речју, а изобличавајући фарисеје, говорећи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине. Да ли видиш како Господ опет штити ученике Својом речју, а заједно са тиме показује и да њима уопште није ни потребно оправдање. Не бисте осуђивали, говори Исус, невине. Најпре је ове речи говорио у односу на свештенике, а сада ове исте речи говори у односу на Своје ученике“.

Свети Иларије Пиктавијски објашњава суштину онога што фарисејима тог времена, али и многима данас није јасно. Ево како он пише: „Дело нашег спасења није у жртви, већ у милости. Са престанком закона ми се спасавамо благодаћу Божијом. Када би они схватили дар благодати, никада не би осудили невине, то јест, апостоле, које су желели да лажно и са злобом оптуже за нарушавање закона. Са прекидањем древних жртвоприношења, појавило се ново милосрђе за све, тако да фарисеји не мисле да се Господар суботе може задржати прописима да се она чува“. Рецимо, ово може да се односи и на адвентисте или суботаре како их другачије зову, који су суботу подигли на ниво идола и потпуно пропуштају смисао подвига Господа нашег Исуса Христа.

Свети Јустин Ћелијски обраћа пажњу на другу карактерну црту фарисеја: „Фарисеји су све усредсредили на спољашње жртве, на обичаје установљене предањем; у њих нема милосрђа, нема самилости према ближњима, нема онога што Бог преко пророка Осије тражи: Милости хоћу, а не жртве (Ос. 6:6). када би они испуњавали тај захтев Божији дознали би да је милостиња и самилосна љубав према гладноме већа од свих старачких предања, обичаја и жртава, а не би осуђивали гладне који у суботу тргају класје и једу. Зато им Господ и вели: Кад бисте то знали, не бисте осуђивали невине, то јест апостоле који су већи од свештеника ваших које ви сматрате за невине.“ Ово исто можемо да видимо и данас у нашој Цркви, рецимо, у неумољивој строгости у посту која се ставља пред људе који то очигледно нису у стању да поднесу. Као да је Бог постао човек, страдао и васкрсао само зато да бисмо постили искључиво и само на води без обзира на здравствено стање у коме се налази неко. Као да је подвиг поста заменио суботу и као да је то једино мерило за нечију православност.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић