Свети Оци нам сада тумаче догађај Петровог ходања по води. 28 и 29. стих:
А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.
Свети Оци у овим стиховима обраћају пажњу на личност апостола Петра. Свети Јован Златоуст говори: „Шта ради Петар, увек ватрен, увек пре других ученика? Господе, говори он, ако си Ти, реци ми да дођем Теби по води. Није рекао: ‘помоли се и призови Бога у помоћ’; већ реци ми. Да ли видиш колико је овде жара, колико вере, иако се Петар због тога често подвргава и опасностима; међутим, то је само из љубави, а не због хвалисања. Није рекао: ‘заповеди ми да идем по таласима’, већ: реци ми да дођем Теби. Нико толико није волео Исуса. То је Петар доказао и након Христовог васкрсења. И тада није кренуо да чека да иде заједно са другима, већ је похитао напред. Међутим, Петар не показује у себи само љубав, већ и веру. Петар је био уверен да Исус може не само Сам да хода по мору, већ да води и друге; зато и жели да буде близу Њега“.
Блажени Јероним наставља да сагледава личност апостола Петра и пише: „У свим местима се Петар показује да има најпламенију веру. На питање постављено ученицима, за кога људи сматрају Исуса, Петар исповеда у Њему Сина Божијег. Петар се противи Исусовој жељи да иде на добровољно страдање и иако је у заблуди, ипак не греши због покрета љубави, јер не жели смрт Онога Кога је мало пре тога исповедио за Сина Божијег. Међу првима он иде на гору за Спаситељем, за време страдања Га само Петар прати, а грех одрицања у који је упао због изненадног страха, он одмах пере горким сузама. Након страдања, када су апостоли били на Генисаретском језеру и ловили рибу, а Господ стајао на обали, Петар, док су остали полако прилазили, није могао да издржи њихову тромост и одмах се баца у воду, везујући горњу одећу. Са тим истим огњем вере, као и увек, он сада, док други ћуте, сматра за могуће да по вољи Учитеља уради оно што је могао само Исус да уради по својству Своје природе. Реци ми да дођем Теби по води. Ти заповеди и нека се таласи згусну, а нека тело, само по себи тешко, постане лако.“
Свети Николај Охридски на овом месту пореди оно што се догађало са апостолом Петром са оним што осећамо понекада и ми сами – тренутке полета када нам се чини да нам ништа није тешко за Господа. Тај наш полет обично траје до прве потешкоће коју осетимо. Ево како свети Николај пише: „Ове речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе радосно срце: ако си ти, говори сумња. … Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и ветрова, и неописану радост од сретања са Христом“.
Пред нама су наредна три стиха:
Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста ветар.
Свети Златоуст врло занимљиво објашњава разлог Христовог допуштања да Петар хода по води: „Дакле, зашто је Христос дозволио Петру? Јер да му је рекао: не можеш да дођеш, Петар би по својој ватрености и овде почео да противречи. Зато Христос самим делом убеђује Петра да буде опрезнији на даље. Међутим, ни ово не задржава Петра. Дакле, сишавши са лађе, бива савладан таласима јер се уплашио; ето шта је изазвало колебање; страх је настао због ветра. Апостол Јован пише: хтедоше Га узети у лађу: и одмах се лађа обрете на земљи у коју иђаху (Јн. 6:21). Ове речи показују оно што се догодило: Исус је ушао у лађу онда када су се ученици већ приближили обали. Дакле, Петар, сишавши са лађе, иде ка Христу, радујући се не толико томе што хода по води, колико томе што иде ка Исусу. Међутим, савлађујући тешко, он скоро да је претрпео штету од најлакшег; мислим на покрете ветра, а не мора. Таква је људска природа: често имајући успеха у великом, има тешкоће са малим. Како је Илија пострадао од Језавеље, Мојсеј од Египћанина, Давид од Вирсавеје, тако се десило и са Петром. На почетку, још обузет страхом, усудио се да иде по води; а против налета ветра и притом налазећи се већ близу Христа, није могао да се одржи. Исто тако је некорисно да буде близу Христа ономе ко Му није близак вером. Ово је показало разлику између ученика и Учитеља и утешило остале. Ако су они негодовали на два брата, тим пре би апостоли узнегодовали на Петра јер се још нису удостојили да приме Духа Светога. Након што су примили Духа Светог, они су постали другачији и већ у свему уступају првенство Петру; њему остављају право да говори на сабрањима, иако је био мање искусан говорник од других. Али, зашто Господ није заповедио ветру да утихне, већ је Сам пружио руку и подржао Петра? Зато што је Петрова вера била неопходна. Када са наше стране постоји недостатак, онда се и божанско дејство зауставља. Дакле, желећи да покаже да није дување ветра, већ Петрово маловерје изазвало такву промену, Господ говори: Маловерни, зашто посумња? Следи да би се Петар лако одржао против ветра, да у њему није ослабила вера. Зато Господ помажући Петру није зауставио и дување ветра, желећи да покаже да ветар не наноси штету онда када је вера снажна. Као што птића који је превремено излетео из гнезда и близу да падне на земљу, мајка узима себи на крила и опет односи у гнездо – тако је учинио и Христос.“
Свети Николај Охридски пише о заједничком искуству за све верујуће људе. Ево његових речи: „Нисмо ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла. Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор невидљивих уста: маловерни, зашто посумња?“
И на крају, светитељ Иларије Пиктавијски види у овом догађају и пророчко предсказање онога што ће се касније догодити са апостолом Петром, то јест, његовог одрицања од Господа. Иларије пише: „Околност да од свих који се налазе у лађи само Петар проговара и моли Господа да му заповеди да дође по води, показује његову снагу воље за време страдања. Када само он иде ка Господу по Његовом стопама, презирући узбурканост света, као и узбуркано море, Петар поседује силу која је у стању да презире и саму смрт. Међутим, страх показује његову слабост пред лицем долазећег страдања. Јер иако је изашао из лађе, почео је да тоне. Кроз крхкост тела и страх од смрти, Петар је доспео до одрицања. Али, Петар почиње да виче и моли Господа да га спаси. Овај крик је уздах покајања. Иако Господ још није почео да страда, Петар се враћа вери и у своје време добија опроштај за своје одрицање.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
