Господ је много говорио о Царству небеском. Његова прва проповед била је о приближавању Царства небеског. Господ нам је оставио параболе у којима је користио земаљске аналогије да би пренео разумевање Царства небеског и ко може, а ко не може ући у њега. Својим речима о Царству небеском, Он је и тешио и упозоравао. „Заиста вам кажем, има неких међу онима који овде стоје, а који неће окусити смрт док не виде царство Божје како долази у сили“ (Мк. 9,1).
Господ каже: „Царство небеско се на силу задобија“ (Мт. 11,12). Човек мора себе натерати да уђе у Царство небеско, односно, мора се одрећи свих злих навика.
Преподобни Пајсије светогорац је говорио о једном монаху који се упокојио: „Видео си га као непокајаног грешника, бунтовника и пијаницу, али Господ га је видео као борца против својих страсти.“ Ове чудесне речи новојављеног светогорског светитеља нас поучавају да нико од нас, док види људски грех, не види људско покајање. Зато морамо пазити да не журимо да некога осуђујемо, јер ми по људској слабости и ограничености судимо на један начин, а Господ као праведни судија суди на Свој начин који је неодвојив од Његове љубави. Царство небеско не долази споља, већ се налази унутар човека. Царство Божје је стање људске природе обновљено божанском благодаћу, оно је својеврсно устоличење Исуса Христа у људском уму и срцу, деловањем Духа Светога.
Свети Симеон Нови Богослов пева: „Ти си, Христе, Царство небеско, Ти си земља кротких, Ти си зелени рај. Ти си божанска одаја, Ти си неизрецива тајна. Ти си радост и мир, Ти си блаженство и слава, Ти си весеље, Ти си радост“. Авва Исаија учи: „Царство Божје је уништење сваког греха“. Свети Јефрем Сирин пише: „Присуство Царства у нама не означава ништа друго до небеску радост духа коју доживљава достојна душа. Уђи у себе, живи у себи, у прелепој одаји свог духа, и тамо тражи Царство, као што је учио наш Спаситељ“. Свети Касијан Римљанин каже да „Царство Христово у светима почиње када кроз искорењивање порокâ у нашим срцима, престаје моћ ђавола, и Бог, кроз мирис врлинâ, почиње да царује у нама; када, уместо савладане телесне похоте, у нашим умовима царује чистота; уместо потиснутог гнева, смирење; уместо згаженог поноса, смирење“. Свети Игнатије Брјанчанинов учи: „Царство небеско је мир Христов. У души у којој су се страсти смириле кроз покорност Богу, Бог царује, мир Христов царује“.
Сила која гради Царство Божје у човеку је благодат Духа Светога. „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века“, реч је светог Лазара мученика косовског, који нам је кроз ових неколико речи указао на пут којим требамо ходити. Његово опредељење за Царство небеско је најважнија тачка његовог живота, али и најважнија поука светолазаревског етоса који нам је кроз њега дарован.
Косовски мученик Лазар нам је посведочио да опредељење за Царство небеско увек подразумева подвиг, труд, истрајност и напор. Као што биљка која излази из семена пролази кроз различите фазе раста и развоја, тако се и особа која је прихватила Христово учење, уз помоћ благодати Божје, постепено изнутра трансформише и расте. На почетку свог духовног пута, особа је пуна добрих импулса, који се чине плодним, али који се у ствари испостављају као незрели, попут младих изданака растућих биљака. Господ не поробљава човекову вољу Својом свемогућом снагом, већ му даје времена да се обогати овом силом испуњеном благодаћу како би стекао снагу у врлини. Само духовно зрела особа може да донесе Богу савршен плод добрих дела.
Када Бог види човека духовно одређеног, сазрелог, онда га одводи к себи из овог живота, који се у јеванђелској параболи о Сејачу и семену (Мк. 4, 26-29) назива „жетва“. Следујући упутства ове параболе о невидљиво растућем семену, морамо научити да се стрпљиво и снисходљиво односимо према слабостима људи око нас, јер смо сви у процесу духовног раста. Неки достигну духовну зрелост раније, други касније.
“Царство небеско је као квасац који узме жена и стави у три копање брашна док све не ускисне” (Мт. 13, 33). Три посуде брашна су сва наша добра дела, сав наш живот са свим његовим невољама и патњама, све наше добре намере. Али без доброга квасца сав наш живот ништа не вреди. Зато је без Царства небескога пут у пакао поплочан добрим намерама, без њега ни патње ничему не могу да науче човека, па чак ни његова добра дела немају никакву вредност.
Својим животним примером и речима које сведоче о његовом опредељењу за Царство небеско, свети Лазар косовски мученик нам поручује да пронаћи Царство небеско значи обновити везу са Богом и ући у простор Духа Светога – већ овде и сада на земљи.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 28. јуна 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
