Наредни, 27. стих гласи:
А људи се зачудише говорећи: Ко је овај да га слушају и ветрови и море?
Блажени Јероним на овом месту објашњава оно што вероватно сви ми у брзини подразумевамо када прочитамо овај стих, мислећи на то, да су се апостоли чудили. Ево како о томе говори блажени Јероним: Нису се чудили ученици, већ остали који су били на лађи. Ако неко због љубави према полемикама жели да инсистира на томе да су ученици били ти који су се зачудили, ми ћемо одговорити да су исправно названи људима они који још увек нису познали моћ Спаситеља“.
Јустин Ћелијски говори о једној тајни духовног живота на овом месту, односно, да од нашег срца зависи и како ћемо гледати на Христа и каква ће бити наша вера у Њега. Ава Јустин пише: „Ни ово огромно чудо не може за људе да буде видовито око, којим ће они сагледати тајну личности Христове. Они још по тврђи срца свога не допуштају да буду убеђени да је Исус – Месија, Спаситељ, Богочовек. Они и надаље сматрају Њега за човека“.
Златоуст са своје стране говори и о Христовом стрпљењу за људе, свему ономе што је Он чинио овде да би људима отворио духовне очи да виде Ко је Он заиста. Ево његових речи: „Међутим, Христос их није изобличио у томе што су Га називали (само) човеком; Он је чекао тренутак, уразумљујући их чудима да је такво мишљење о Њему погрешно. Зашто су Га сматрали само за човека? Зато што је имао људско тело, спавао и био на лађи. Зато су у недоумици они и говорили: Ко је Овај? Док су сан и спољашњи изглед у Њему показивали човека, море и тишина која је уследила показивали су у Исусу Бога“.
Наредна два стиха која нам Свети Оци тумаче су 28. и 29.:
А кад он дође на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?
Наредни догађај уопште није случајан, јер свети Златоуст објашњава да Господ људску сумњу премудро разрешава тако што ће Његово божанство морати да исповеде сами демони. Древни светитељ Цркве говори: „Док је народ сматрао Исуса само за човека, демони су дошли да исповеде Његово божанство и они који су остајали глуви за време узбурканости и укроћивања мора, чули су демоне који су громко говорили о ономе што је море објављивало својом тишином. Затим, да се речи демона не би учиниле ласкањем, демони самим поступком доказују истинитост ових речи: дошао си амо, вапили су они, пре времена да нас мучиш. Зато пре свега они и говоре о свом непријатељству, да њихова молба не би била подвргнута сумњи. И заиста, будући пробадани, паљени и трпећи неиздрживе муке само од Христовог присуства, они су невидљиво били мучени и узбуркани више од мора. Пошто нико није смео да им се приближи, Христос Сам долази к њима“.
На овом месту светитељ такође решава и недоумицу која се јавља због разлике у опису овог догађаја у Јеванђељима по Матеју и Луки. Он говори овако: „То што Лука помиње једног поседнутог, док Матеј говори о двојици, не показује разлику међу њима. Разлика би међу њима постојала само онда када би Лука говорио да је постојао само један ђавоимани, а да другог није било. Када један говори о једном, а други о двојици, то није знак противречности, већ показује само различити начин описивања. Мени се чини да је Лука поменуо само оног ко је био у горем стању, зато и његово стање представља жалоснијим, говорећи на пример, да је он, кидајући окове лутао пустињом. Марко сведочи да се он још ударао и камењем“.
Свети Кирил Александријски указује на то да демони иако и принуђени да исповеде Христа, ипак покушавају да оклеветају Божији промисао у исто време. Кирил пише: „То што су демони говорили пре времена износећи клевету на време оваплоћења, као да тобож није време за то, није за чуђење, јер они, будући зли, усуђују се да говоре и то. Чак знајући да ће Судија од њих тражити одговор, пошто су преступили Његове заповести, они бахато говоре: Шта је Теби до нас?
Преподобни Анастасије Синаит допуњује објашњење ових речи на следећи начин: „Говорећи пре времена, демони показују да знају за своју осуду у геени огњеној и да је очекују“. Дакле у светоотачком наслеђу јасно може да се види да су демони непоправљиво упорни у свом злу и не желе да се покају. Ово треба нагласити јер данас постоји тенденција код неких људи у Цркви, чак и у неким књигама које се издају, да се говори о покајању демона, о могућности њихове промене, итд. У питању је заблуда, као што јасно видимо овде. Ипак демони не знају до краја тајне Божијег промисла. Зато блажени Теофилакт Охридски овде додаје: „Разуми да њихове речи пре времена значе да су они мислили да Христос, не могући више да подноси њихову велику злобу, неће чекати време мучења. Али, није тако, јер је демонима дозвољено да се боре с нама до краја света“.
Зигабен пише и о симболичком значењу назива града по коме је ова област носила име: „Гергеса у преводу значи ‘обитавалиште изгнаних’. Овај град је тако назван можда и пророчки, због начина на који су поступили власници свиња са Спаситељем, када су Га молили да оде из њихове области“.
Прелазимо на наредна два стиха, 30. и 31. стих:
А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.
Свети Хроматије Аквилејски даје духовно објашњење појаве свиња на овом месту у Јеванђељу и пише: „Свиње у које су ушли демони, представљају слику нечистих и неверујућих људи. Пасући код мора, то јест, живећи са гресима овог света, представљају достојно станиште за демоне. Дакле, њих које су захваћене сличним морем, то јест, дубином заблуде, даве различити демони, односно, греховне жеље“.
Са своје стране свети Димитрије Ростовски поставља питање које се тиче веома важног принципа у духовном животу – закона о привлачењу сличности. Ево његових речи: „Као прво, зашто демони, будући горди не моле да уђу у неке велике и славне звери, рецимо лавове, слонове, јелене и друге, већ у нечисте свиње? Као друго, зашто им то Господ није забранио, већ убрзо и заповедио, иако на почетку није желео да чује ниједну њихову молбу? Одговор је: слични траже себи сличне. Демони су у својој суштини нечисти. Нечисте су и свиње, јер се ваљају у блату. И њихово месо као нечисто, било је забрањено у Старом Завету. Зато демони у свиње, нечисти у нечисте, моле да уђу: слични љубе сличне. … На друго одговара блажени Августин: Христос је заповедио демонима да уђу у свиње да би показао да демони живе у људима који се ваљају у одвратностима, као што се свиње ваљају у блату. А ко су људи који попут свиња, живе у блату одвратности? То су људи који служе телесној нечистоти. Тако говори Златоуст: И какво зло неће учинити телесна страст? Она од човека направи свињу. У таквом човеку, додаје Златоуст, ђаво пребива као у свом дому. Такав човек се ни по чему не разликује од демона, тако је бестидан, тако исто злобан, као и поседнути. Где је нечистота, тамо је демон“.
Такође овде можемо навести и речи светог Златоуста које имају везе и са оним, данас врло често постављаним питањем и дилемом у вези са Божијом бригом о свету, постојањем зла и страдања. Златоуст говори: „Али, можда ће питати неко: зашто је Христос испунио молбу демона, дозволивши им да уђу у стадо свиња? На ово ћу одговорити да Исус није учинио то зато што су Га они убедили, већ из много премудрих разлога. Као прво, да би ослобођенима од ових мучитеља показао величину штете коју су трпели од њих; као друго, да би све друге уразумио у то да демони без Његове дозволе не смеју да се дотакну чак ни свиња; као треће, да би нам дао до знања да би са људима демони поступили чак још и горе него са свињама, да људи чак и у таквој несрећи (као што је ђавоиманост) нису били удостојени великог Божијег промишљања о њима“.
На ову мисао свети Антоније Велики додаје: „Ђаво нема власти чак ни над свињама. Јер је у Јеванђељу написано да су демони молили Господа говорећи, дозволи нам да идемо у крдо свиња. Ако немају власти над свињама, тим пре немају власти над човеком који је створен по образу Божијем“.
Настављамо са 32. и 33. стихом:
И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. А свињари побјегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике.
Златоуст наставља своју мисао и говори: „Свакоме је познато да нас људе демони мрзе више од неразумних животиња. Следи да ако нису поштедели свиње, већ су их у једном трену све сурвали у бездан, тим пре би то исто урадили са људима које су они запосели, које су они вукли по пустињама, да их промисао Божији, пак и при најсуровијем мучењу није обуздавао и није задржавао од њихових стремљења. Одатле је јасно да не постоји ниједан човек о коме не промишља Бог. Ако Бог и не брине о свим људима на исти начин, то управо и представља највећи знак Његовог промисла. Бог показује Свој промисао сагласно са коришћу сваког човека. Поред реченог, ми се из овог места учимо још и томе да Бог промишља не само о свим људима уопште, већ и о сваком човеку засебно. … Свако ово јасно може видети из примера ових поседнутих људи, који би већ одавно били удављени да нису свише били веома чувани. Због тога је Спаситељ и дозволио демонима да уђу у стадо свиња, да би и житељи ове земље познали Његову свемоћ. Тамо где је Његово Име било познато, Исус није много показивао Себе; међутим, тамо где Га нико није знао и где су сви били неосетљиви, тамо је чинио славна чуда, да би привукао људе познању Свог Божанства.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
