Настављамо даље светоотачко тумачење пете главе, стих 21. и 22. :
Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме.
Свети Златоуст на почетку обраћа пажњу на Христову тактичност имајући у виду ко су људи којима проповеда, то јест, колико Господ води рачуна у каквом су стању људи којима проповеда. Ево како свети Јован пише: „Иако је Сам Исус дао заповест не убиј, Он о томе за сада говори уопштено. Јер ако би Он рекао, ‘чули сте како сам Ја рекао старима’ – слушаоци не би прихватили такве речи и оне би их увредиле. Ако би рекао, ‘чули сте да је Мој Отац рекао старима’, а затим додао, ‘А ја говорим’, онда би њима деловао да је веома надмен. Зато Господ просто говори: казано је, имајући за Свој циљ само то да Он сада говори о томе.“
Уочљив је и веома леп поредак у читавој Беседи на гори. Оци говоре да Господ намерно почиње са заповешћу не убиј, а затим наставља са другим заповестима према поретку који је дао пророку Мојсеју на гори Синају. Међутим, ми знамо да заповест не убиј није прва заповест коју је добио Мојсеј међу Десет заповести. О чему се онда ради? Свети Јован Златоуст објашњава да Христос није хтео да почне са првом заповешћу о богопоштовању, јер би онда у том случају морао да говори и о Себи, а народ у том тренутку није био спреман да то чује. Зато је на почетку говорио само о моралном учењу и чудима убеђивао народ да је Он Син Божији. Свети Игњатије Брјанчанинов додаје да постоји још један разлог зашто је Господ почео да говори о страсти гнева из кога се рађају убиства. Он пише: „Господ је Своје прве речи усмерио против гнева, као главне греховне ране која је супротстављена двема главним врлинама: љубави према ближњем и смирењу“.
На први поглед и уз површно читање текста, речи које Господ користи могу да се протумаче и да звуче тако као да Он супротставља Своју науку старозаветним заповестима. Свети Златоуст говори да није тако, да се ради управо о супротном: „Ако би први закон заповедао да се не убије, а овај нови заповедао да се убија, тада би можда неко и рекао да међу њима постоји противречност. Међутим, ако први закон заповеда да се не убија, а овај нови заповеда чак да се и не гневимо, онда овај нови закон појачава први, а не противречи му.“ Ово питање дозвољености гнева је веома актуелно и занима многе људе који се труде да живе црквеним животом. Из тог разлога треба навести објашњење светог Јустина Ћелијског које решава ову дилему за многе од нас. У свом тумачењу Јеванђеља по Матеју свети Јустин пише: „Речи Спасове ни за што показују да Господ не одбацује сваки гнев, већ само неблаговремени, јер је благовремени гнев користан. Он бива када се ми из братољубља и љубави гневимо са потребном пристојношћу против оних који живе супротно заповестима Божијим; када се против оних који рђаво живе гневимо не из освете, већ ради њихове користи. Свети Златоуст вели да Господ овим својим речима не одбацује гнев потпуно: прво стога што човек не може бити сасвим слободан од те страсти; он је може задржавати и обуздавати али није у стању да је потпуно нема; друго, стога што страст гнева може бити и корисна, ако само умемо да се њоме користимо у потребно време. Гнев апостола Павла на Коринћане проузроковао је огромна добра; тако је исто дејствовао и његов гнев на Галаћане. Но питање је: када је гнев благовремен? Онда када се гневимо не из освете, и ради нас самих, већ да бисмо обуздали необуздане и обратили на прави пут немарне. А када је гнев неуместан? Онда када се гневимо да бисмо се осветили, што је од апостола Павла забрањено (Рим. 2:19); или када се гневимо ради новца.“
Такође, постоји још један ниво на коме погрешно може да се схвати старозаветна заповест не убиј. Постоји став да хришћани треба да се потпуно придржавају ове заповести и да ни по коју цену и ни у ком случају не прекрше ову заповест. Међутим, у самом Светом Писму постоји оповргавање оваквог става, апсолутног пацифизма. Јер Сам Бог Који је у Старом Завету дао ову заповест, заповедио је Мојсеју да потопи фараона и његову војску у Црвеном мору; тај исти Бог је дао заповест да се за различите смртне грехове људима одузима живот каменовањем; исто тако, цара Саула је одбацио за непослушност јер није хтео да убије незнабожачког цара Агага па је сам пророк Самуило убио Агага по заповести Господњој. (1. Сам. 15 гл.). О чему се овде заправо ради? Овде је суштина у послушности Господу, а не у испуњавању сопствене воље. Зато пророк Самуило Саулу у истој глави и говори следеће речи: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас Његов? Гле, послушност је боља од жртве и покорност од претилине овнујске. Јер је непослушност као грех од чарања и непокорност као сујеверство и идолопоклонство. Одбацио си реч Господњу, зато је и Он тебе одбацио да не будеш више цар“. (1 Сам. 15:22-23).
Што се тиче речи рака, ава Јустин објашњава да је у питању халдејска реч коју су Јевреји у то време користили као прекорну реч, она је значила празан, пуст човек, човек празне главе. Рецимо, као што бисмо ми данас некоме рекли да „није нормалан“. И свети Јустин пише о томе на следећи начин: „Човекољубиви Господ осуђује употребу ове речи јер за Њега и Његове следбенике ни највећи грешник није изгубио боголико обележје душе, да би се на њега могла применити ова реч: рака.“ Може се запазити из угла овог учења светог Јустина да многи такозвани ревнитељи за веру себи дозвољавају да много тежим речима него што је рака, називају свештенике, епископе и све који се из било ког разлога не слажу са њима. Јасно је онда какав је дух у питању.
Блажени Августин обраћа пажњу на реални проблем нас људи, јер се ми и поред јасне и строге забране од стране Господа, ипак оклизнемо много пута и прекршимо ову заповест. Ево како велики светитељ наше Цркве пише о томе: „Па, шта да радимо? Ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Међутим, језик нико од људи не може укротити (Јак. 3:8). Зар ће зато сви отићи у геену огњену? Нека не буде!… Зато хајде да разумемо вољени моји, да ако језик нико од људи не може да укроти, онда треба да тражимо прибежиште у Богу Који може да укроти наш језик. Јер ако пожелиш да га укротиш, нећеш бити у стању, зато што си човек. Погледајте сличан пример по животињама које ми укроћујемо. Коњи не укроћују сами себе; магарац то исто не ради, слон не укроћује самог себе, ни змија то не ради. Исто тако ни човек не може да укроти самог себе. И као што је потребан човек да би се укротиле животиње, тако је потребан и Бог да би се укротио човек.“ Свети Јефрем Сирин скреће пажњу на узалудност вређања људи и називања погрдним именима. Он говори да ако некога назовемо прељубником нећемо добити награду за то, а ни он неће добити већу казну због тога. А ако наставимо да говоримо о човеку на такав начин, а он се у међувремену обратио на боље, он ће бити ослобођен од било какве казне, а ми ћемо постати клеветници и добити казну коју смо му пожелели. Дакле, и ради нашег сопственог добра треба да пазимо како се обраћамо људима.
Стихови 23. и 24. гласе:
Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.
Ово је једно од места у Светом Писму на које Оци указују када се говори о суштинској важности помирења са људима против којих ми имамо нешто и што је важније, који имају нешто против нас. Свети Јован Златоуст говори: „Господ наређује да се остави клањање Њему ради љубави к ближњему. Нека се прекине, вели Он, служење Мени, да би се сачувала љубав твоја, јер је и то жртва помирења са братом. Стога Христос не говори: помири се после приношења дара већ шаље на помирење са братом када дар лежи пред жртвеником и када је жртвоприношење већ почело. Наређујући тако, Господ има двојаки циљ; прво: жели да нагласи да је помирење са братом, то јест, са сваким човеком неопходно обавезно и да олтар Господњи не прима ни молитве ни дарове, ако приносилац има нешто на некога или неко има нешто на њега. Христос није учио: помири се када си силно увређен, већ учини то и онда када неко има нешто против тебе. И није додао: или правично или неправично, већ просто: ако има нешто на тебе“.
Такође и преподобни Исидор Пелусиот у име Христа говори: „Ти тражиш, говори Христос, човекољубље од Мене, а увређени човек тражи освету. Ти Ме називаш милосрдним, а он праведним. Ти молиш за снисхођење, а увређени вапије зато што му није указана помоћ. Умири човека који праведно вапије и нећеш бити лишен Мог благослова. Помири се са увређеним и онда моли да се помирим са тобом“.
Наравно, треба имати у виду да некада помирење није могуће, зато што друга страна просто не жели да се помири. У Отачнику светог Игњатија Брјанчанинова је описан овај догађај: „Два брата су била у непријатељским односима међу собом. У време прогона хришћана ухапсили су их и, подвргнувши их мучењима, стрпали у затвор. Један од њих је рекао другом: ‘Брате! Морамо да се измиримо и да престанемо гневити се један на другог, јер ћемо сутра умрети и изаћи пред Господа’. Међутим, овај је то одбио. Следећег дана су их извели из тамнице, да би им одрубили главе. Брату, који је желео да се помири, глава је била одрубљена пре, и он је с вером отишао пред Господа. Други пак брат, који није желео помирење, одрекао се Христа. Мучитељ је упитао: ‘Због чега се ти ниси одрекао јуче, пре мучења, да би избегао ране, него се одричеш тек данас?’ Одговорио је: ‘Ја сам прекршио заповест Господа мојега – нисам се помирио са братом. Због тога ме је Господ оставио у животу и ускратио ми своју помоћ. Лишен Његове помоћи, ја се одрекох Христа’“. Дакле, треба да се трудимо, да ми не будемо тај фактор који спречава помирење.
Занимљиво и апостол Павле говори у посланици Римљанима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (12:18). Златоуст то објашњава на овај начин: „Смисао апостолских речи је следећи: колико од тебе зависи, никоме немој дати повод за непријатељство и свађу – ни Јудеју, ни незнабошцу. Ако видиш да се на неки начин нарушава побожност, немој бирати мир на штету истине, већ стој за њу храбро чак до смрти. Међутим, ни у том случају немој имати непријатељство у души, не мењај добро настројење према супарнику, већ устани само против поступака. Ето шта значе ове речи. Ако други не чува мир, ти немој подизати буру у својој души, већ изнутра буди његов друг, нимало не издајући истину.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
