Ево 37. стиха који нас плаши и збуњује:
Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
Свети Јован Златоусти на интересантан начин објашњава да је ова заповест постојала и у старозаветном закону. Златоуст говори: „Да ли видиш како Исус заповеда да се све остави доле и да се љубав према Богу цени више од свега, показујући тиме да је Он Јединородни Син Оца? И шта да говорим, говори Исус, о друговима и рођацима? Ако чак душу своју будеш више ценио од љубави према Мени, још си далек од тога да будеш Мој ученик. Шта? Да ли ово противи древном закону? Не, напротив, веома је сагласно са њим. И тамо Бог заповеда да не само омрзнемо слуге идола, већ и да их каменујемо. А у књизи Поновљених закона, хвалећи такве ревнитеље, Бог говори: Који рече оцу својему и матери својој: Не гледам на вас; који не познаје браће своје и за синове своје не зна; јер држе речи твоје, и завет твој чувају (5 Мојс. 33:9).“ Свети Јован објашњава и ону дилему која може да се појави код деце чији родитељи не верују у Бога: „Ако Павле много говори о родитељима и заповеда да им се повинујемо у свему, немој се чудити. Апостол заповеда да се повинујемо само у ономе што није противно побожности. Свето дело је да им се показује свако друго поштовање. Када они буду захтевали више него што је потребно, не треба да им се повинујемо. Зато код Јеванђелисте Луке и пише: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк. 14:26). Исус заповеда не просто да мрзимо јер је то потпуно безаконито; међутим, ако неко од њих пожели да га љубиш више него Мене, у том случају га омрзни због тога. Таква љубав упропашћује и љубљеног и онога који љуби. Исус говори овако да би и децу учинио храбријом, али и да би родитеље који би правили препреке за побожност учинио мекшим. Јер заиста, родитељи видећи да Христос има моћ и силу да од њих одваја чак и децу, требали су да одступе од својих захтева као немогућих“.
Свети Игњатије Брјанчанинов објашњава шта значе речи већма него Мене: „Ко бира вољу родитеља или било којих телесних сродника пре Моје воље, ко бира њихов начин размишљања и умовање пре Мог учења, ко бира да угађа њима а не Мени, није Мене достојан“.
Ава Јустин Ћелијски са своје стране пише да није ништа чудно у томе да Бог од човека тражи овакву жртву као одговор на љубав Божију према њему. Ево његових речи: „Оваплотивши и извршивши Богочовечански домострој спасења, Богочовек Христос је показао да човека љуби више но што га могу љубити отац или мајка, зато и тражи од човека да већма љуби Њега него оца или матер“.
Светити Инокентије Херсонски наставља ову мисао и пише: „Ове речи је могао да изговори само Бог или Богочовек. У односу на сва друга створења колико год она била велика, моћна, племенита, овакав захтев није прикладан, био би изнад њих и неприличан за њих. Међутим, у односу на Бога, такав захтев је потпуно праведан и неопходан. Праведно је јер је Отац Небески испред и изнад свих отаца и мајки на земљи. И сами родитељи треба да љубе Бога више од свега и последично, да од своје деце захтевају да га и она воле изнад свега; следи и више од њих самих“.
Свети владика Николај расуђује о овоме и показује колико је у одсудном тренутку који може да нам се догоди, када замка одрицања од Бога долази и од најближих, веома важно да у уму имамо свест о величини љубави Божије према нама. С тим у вези свети владика Николај пише: „Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније – храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији – онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град? Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: ‘одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно’. – Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли – Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек неће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих“.
38. и 39. стих:
И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га.
Златоусти нас поучава овим речима: „Зашто не желиш да замрзиш душу своју? Зато што је волиш? Али управо зато треба да је замрзиш и тада ћеш јој највише користити и доказати да је волиш.“ Ове речи светог Јована могу да нас збуне ако не чујемо објашњење светог Игњатија Брјанчанинова који објашњава зашто је одрицање од свог старог човека названо одрицањем од живота, мржњом према себи и слично. Свети Игњатије пише следеће: „После пада, грех је толико овладао нама да нема особине нити покрета душе који није дубоко прожет њиме. Одбацивање греха, сједињеног са душом, значило је одбацивање душе. Такво одбацивање душе неопходно је ради њеног спасења. Да би се усвојило Христом обновљено биће, неопходно је претходно одрећи се бића зараженог грехом. Храну која је отрована, сву просипамо; пажљиво перемо суд и у њега, затим, стављамо храну коју ћемо употребити. И сама храна која је отрована, оправдано се назива отровом. Да бисмо следили Христа, пре свега се морамо одрећи свог разума и своје воље. И разум и воља палог бића потпуно су оштећени грехом; они никако не могу да се усагласе са разумом и вољом Божијом. Разум Божији моћи ће да усвоји онај који одбаци свој разум, вољу Божију испуњаваће онај ко се одрекне испуњавања своје воље. Да бисмо ишли за Христом, морамо узети крст свој. Под узимањем свог крста сматра се добровољно, и страхопоштовањем испуњено предавање суду Божијем у свим тегобама, које су допуштене по промислу Божијем. Роптање и негодовање у невољама и искушењима јесте одбацивање крста. Следовати Христу може само онај који узме крст свој: покоран вољи Божијој, спреман да претрпи прекор, осуду, изобличавање“.
Преподобни Нил Синајски тумачи ове стихове и даје практичан савет за духовни живот: „Када, удубљујући се у своју душу, њу затекнеш у неком греху, пожури да је погубиш за то несрећно стање, да би је поново стекао када је вратиш у првобитно добро стање, то јест, у врлински живот“. Дакле, видимо да је неопходна духовна трезвеност, пажња према ономе што се дешава у нама и упорна борба са грехом.
Наредна два стиха, 40. и 41.:
Који вас прима, Мене прима; а који прима Мене, прима Онога који Ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће.
Светитељ Иларије Пиктавијски објашњава овде и величину Божије милости, јер се Бог труди да на све начине награди и спасе човека који жели да буде веран Богу: „Ко прима пророка, прима Онога Који обитава у пророку и постаје достојан пророчке награде, јер прима пророка у име пророчко. Такође се једнака награда даје и за прихватање праведника и такав човек постаје праведник као награда за праведност. На тај начин се праведност достиже вером и испуњавање дужности дарује награду, пошто Бог дарује мноштво могућности да се достигне вечност“.
Свети Јован Златоусти обраћа пажњу и на једну важну ствар, то јест, да се награда не добија тек тако, већ на основу намере коју човек има. Ево његових речи: „Заиста ко не би прихватио са свом усрдношћу овакве врлинске и неустрашиве људе који су као лавови освојили васељену, који нису обраћали пажњу ни на шта, само да би спасили друге? Међутим, Господ овде предлаже и другу награду, показујући да се Он у томе брине више о онима који примају апостоле, него о онима који се примају… То јест, ако некога приме не из световног гостопримства или из неких других световних мерила, већ зато што је он пророк или праведник, онда ће примити плату пророка и плату праведника“. Свети Исидор Пелусиот наставља ову мисао и додаје следеће: „Многи поштују пророке или праведнике или због људске славе или због световне користи. Други су заузети тиме, троше новац на то, али нико о њима не говори да ће примити плату пророка. Међутим, ко без таквих скривених разлога, искреном душом гледа на добро, поштује свете, такав ће праведно бити прослављен заједно са светима.“
Блажени Јероним одговара и на ону вечиту дилему о нашем односу према људима који припадају свештенству а за које видимо да нису достојни тог чина. Блажени Јероним пише овако: „Исус је призвао ученике да примају учитеље. Са стране верујућих је могло скривено да се постави следеће питање: дакле, ми смо дужни да примамо и лажне пророке и Јуду издајника, и да их хранимо? Овај одговор је Господ и предупредио, говорећи да је неопходно да се примају не њихове личности, већ достојанство које се означава именом; и да се они који примају не лишавају награде, макар и човек кога су примили био недостојан“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
