Пројекат „Дрво крај извора“

„Који сеје добро семе, то је Син Човечији…“

Свети Оци нам даље објашњавају Христову причу о квасцу.

Преподобни Антоније Велики тумачи смисао квасца кроз Христов подвиг искупљења и говори о различитим догађајима у Његовом животу на следећи начин: „Мислим да квасац представља учење и веру која одговара овом учењу. Господ назива Цркву Својом женом коју је заволео, као што и говори свети апостол. Три мере брашна су три Нојева сина: Сим, Хам и Јафет: од њих су након Потопа проистекли сви народи који су сада сабрани у Цркви и почетак проповеди за њих је – вера. Са квасцем се помешало целокупно брашно других народа – три мере које су се родиле од Ноја, помешале су се ради побожности. Ово што је написано може и другачије да се схвати, да се под квасцем разуме чесно и свето Тело Бога Логоса које је Он Себи саткао у утроби Приснодјеве, без семена се обукавши у Њој и сјединивши са душом и телом. И не само то, већ се мудра жена на предиван начин разуме као света, жива и складна Реч Божија. Јер Христос је Божија сила и Божија премудрост, као што је рекао божански Апостол. Три мере брашна: прва мера је целокупна људска природа, друга је смрт, трећа је пакао у коме се скрило Божије тело након сахрањивања, нарастајући за Васкрсење и Живот. Послушај да три мере значе и ово: Крштење, Јеванђеље и свете Тајне. Али могу да означавају и Апостоле, Пророке и учитеље. И још: садашњост, прошлост и будућност. Јер оваплоћени Логос није донео корист само за живе, већ је васкрсао и оне које су пре тога били однети смрћу и даровао је наду васкрсења и вечног живота нама и нашим потомцима ради којих је Исус васкрсао из мртвих, њих саваскрсао са Собом; и Сам се узневши на небеса, њих већ живе преселио на место где Енох и Илија настављају да живе и не умиру.“

Свети Лука Кримски обраћа пажњу на тајанствено деловање благодати Духа на нас, али исто тако и на утицај који Свето Писмо има на наш духовни живот. Свети Лука пише следеће: „Даље Господ наводи два поређења: Он пореди Царство Божије са зрном горушичним, јако ситним семеном из кога се развија огромни грм – у првој причи, а у другој – са квасцем који је жена ставила у три мере брашна док не ускисне све. Ове две приче показују процес који се одвија у срцима људи, показује начин на који почиње Царство Божије у срцима људи већ у овом животу. Посејано је мало зрно горушично и Сам Господ за нас непознатим путевима узгаја огромни грм. Стављено је мало квасца у брашно и цело тесто нараста… У срцу обичног хришћанина се често одвија процес који је сличан нарастању теста – тесто се прожима мехурићима гаса, подиже, нараста и постаје прикладно за печење хлеба. Речи Светог Писма су често налик на квасац у тесту; почиње тихо, неприметно нарастање у људском срцу. Појављују се нове благодатне мисли, нова стремљења, ново схватање живота под утицајем благодати Божије, која се предаје кроз Причешће. И узраста човек у духовном животу налик на тесто у које је стављен квасац, постаје способан и спреман за прелазак у живот вечни.“ Ово је једно од најбољих објашњења колико је важан подвиг читања и изучавања Светог Писма. Вероватно је свако од нас имао прилике да у свом животу осети истинитост ових речи светог Луке.

Пред нама су наредни стихови, од 34. до 36.:

Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања света. Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу.

Златоуст показује овде зашто се јеванђелиста позива на старозаветног пророка и зашто Господ овде оставља народ: „Да би јеванђелиста Матеј показао да проповедање у причама није нешто ново, наводи пророка који је предсказао овај начин учења и истовремено да би нам открио Христову намеру са којом је Он беседио у причама. Христос није тако говорио да би оставио слушаоце у незнању, већ да би их подстакао на питања. Зато додаје: „без прича ништа им не говораше“. Иако је Христос говорио о многоме без прича, сада без прича ништа не говори. Међутим, нико Га ништа није питао – иако су често питали пророке, као Језекиља и многе друге. Сада Му нису поставили ниједно питање, иако је изреченог било довољно да забрине слушаоце и да их подстакне на питања. Чак претња највећом казном изговорена у причама није изазвала никакав утисак на слушаоце. Ето зашто их је Господ оставио и отишао“.

Настављамо даље наше духовно путовање кроз Јеванђеље по Матеју. Пред нама је Христово објашњење приче ученицима о кукољу.

Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу. И приступише му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А Он одговарајући рече им: Који сеје добро семе, то је Син Човечији; А њива је свет; а добро семе синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак века, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити напослетку овога века. Послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!

Свети Златоуст овде показује апсолутну незаинтересованост од стране књижевника и фарисеја према Христовом учењу. Они су пратили и слушали Христа не као обичан народ већ са другим мотивом: „Тада, говори јеванђелиста, отпусти Исус народ, и дође у кућу. И ниједан од књижевника не иде за Њим. Одавде се види да су они пратили Христа са јединственом намером да Га улове у речи. Међутим, пошто сада нису схватали оно што је изговорено, Господ их оставља. И приступише му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. Иако су и до тог тренутка желели да схвате, ипак су се бојали да питају. Одакле се сада појавила смелост код њих? Они су чули: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога (Мт. 13:11). Зато и питају насамо, не из зависти према народу, већ испуњавајући заповест Господара, Који је рекао: њима није дано (Мт. 13:11). Међутим, зашто апостоли остављају причу о квасцу и о зрну горушичном и питају баш за причу о кукољу? Ове приче су им остављене као оне које имају велику моћ уразумљивања. Објашњење ове приче апостоли желе да чују јер она има блиски однос са оном која је изговорена пре и притом, она говори о нечему већем од ранијих прича. Апостоли су већ видели да се у последњој причи крије велика претња. Зато Господ не само да их не укорева, већ и допуњује оно што је рекао раније. И оно што сам више пута говорио, приче не треба да се схватају буквално јер ћемо иначе доспети до многих нелогичности – управо томе нас Господ сада учи, јер одступа од буквалног у објашњењу приче. Исус не говори ко су слуге које су дошле до господара. Он нам даје да разумемо да су они уведени у причу само због пуноће поруке; зато изоставља тај део приче и објашњава само најпотребније и најважније – оно због чега је прича и изговорена – а то је да се покаже да је управо Христос Судија и Господ свега. … Размисли колико је неизрециво Његово човекољубље, колико је Он спреман да чини добро и колико је далек од тога да кажњава. Када сеје, сеје сам; када кажњава, онда кажњава преко других, преко анђела. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ово не значи да ће они сијати буквално као сунце. Међутим, пошто ми не знамо друго светило које би било блиставије од сунца, онда Господ употребљава примере који су нам познати. На другим местима Христос говори да је жетва већ наступила; на пример, када говори о Самарјанима: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву (Јн. 4:35). И још: Жетве је много, а посленика мало (Лк. 10:2). Дакле, зашто је Исус тамо рекао да је жетва већ наступила, а овде говори да ће жетва тек да наступи? Зато што реч жетва користи у различитим значењима. Због чега је и на другом месту рекао: други који сeје, а други који жање (Јн. 4:37), а овде говори да је Он Тај Који сеје? Зато што тамо говорећи пред Јудејима и Самарјанима, поставља апостоле не насупрот Себи, већ пророцима, јер је Исус сејао и кроз пророке. Такође понекада једно те исто Господ назива и жетвом и сејањем, узимајући ове речи у разним односима. Када Он мисли на покорност и послушност слушалаца, онда као онај ко је завршио своје дело, то назива жетвом. Када тек очекује плод од слушања проповеди, онда то назива семеном, а крај – жетвом. А како је на другом месту у Писму написано да ће праведници бити узнесени први (1 Сол. 4 гл.)? Тачно је, они ће први бити узнесени у Христовом доласку. Али ће грешници први бити предани казни, а затим ће се тек праведни узнети у Царство небеско. Праведници припадају небу, а Господ ће доћи на земљу, судити свим људима, изговорити пресуду над нама; затим ће слично неком цару, устати са Својим пријатељима и повести их у блажено наслеђе. Видиш ли да ће казна бити двострука: мораће да горе у огњу и да виде себе отуђене од славе. Али зашто на крају, када се народ разишао, Христос и са апостолима беседи у причама? Зато да би они уразумљени оним што је речено раније, већ били у стању да схватају приче. Зато, када их након прича Исус пита: Разумете ли све ово?, они одговарају: Да, Господе! (Мт. 13:51). На тај начин, прича је поред свега другог, учинила и то да су апостоли постали проницљиви“.