Настављамо наше беседе са 25. и 26. стихом:
А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио; како ће, дакле, опстати царство његово?
Свети Златоусти овде показује када Исус почиње да изобличава фарисеје и још важније, на који начин Он то ради: „Фарисеји су и раније оптуживали Исуса да Он изгони демоне помоћу Веелзевула. Међутим, Он их тада није изобличавао да би им даровао време да из већих чуда познају Његову силу, а из учења Његову величину. Међутим, пошто они нису престајали да говоре о Њему то исто, Исус их на крају изобличава. Као прво, доказује своје Божанство тиме што открива њихове тајне помисли; као друго, тиме што са лакоћом изгони демоне. И колико год срамна била њихова оптужба, јер се завист, као што сам рекао, не брине о томе, већ само да каже било шта, Христос ипак не пренебрегава ово, већ се штити са кротошћу која Му је својствена. Тиме нас учи да поступамо кротко са непријатељима; и макар нас они оптуживали за нешто за шта смо свесни да нисмо криви, иако њихове оптужбе немају никакве основе – не треба да се узнемиравамо и губимо спокојан дух, већ да са дуготрпљењем штитимо себе пред њима. Тако је поступио Спаситељ и са фарисејима, на најјаснији начин показујући да они лажу. Човеку који има демона није својствено да показује толико велику кротост и да зна тајне помисли. Фарисеји, делом зато што је њихово мишљење било толико бестидно, а делом због страха од народа, нису смели да открију своје оптужбе, већ су их имали само у умовима. Међутим, Спаситељ желећи да им покаже да зна и саме њихове мисли, не помиње њихову оптужбу и не открива њихову злобу, већ оповргава њихове аргументе, остављајући њиховој сопственој савести да их ухвати у лажи. Исус је имао само једну бригу – да донесе корист онима који су грешили, а не да открива њихове грехе. Да је Исус пожелео да настави Своју заштиту и посрами фарисеје, а затим да их подвргне најсуровијој казни, Он је веома лако могао то да уради. Међутим, остављајући све то, Исус се трудио само да у њима уништи љубав према препирци, да их научи кротости и кроз то учини способнијима да се исправе. Како се Христос штити пред њима? Он не наводи речи Писма, јер фарисеји нису пазили на Писмо и извитоперили би његово значење, већ употребљава опште доказе… Дакле, ако Ја, говори Исус, имајући у себи демона, помоћу њега изгоним друге демоне, онда значи да међу њима постоји несагласност и расправа и да они устају једни на друге; ако устају једни на друге, њихова сила је пропала и урушила се. „Ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио“. Ако се разделио, лишио се снаге и пропао; ако је пропао, како може да изгони другог? Видиш ли колико је смешна и неразумна њихова оптужба, каква противречност у њој постоји?“ Дакле, видимо да итекако можемо да одговоримо на нечије оптужбе, али је веома важно на који начин се то ради.
Свети Хроматије Аквилејски пише да се ове речи односе и на догађаје из историје јудејског народа, али такође и да је једино у Богу наше истинско уздање, да смо безбедни само у дому Сина Божијег, Православној Цркви. Он пише следеће: „Господ указује да царство, град или дом који се раздели сам у себи не може да се одржи. Под овим се може разумети царство којим је владао јудејски народ под влашћу Јеровоама, слуге Соломона, које је и пре поделе опустело; и то што се Јудеји уопште лишавају града Јерусалима коме је Самарија била непријатељ, што губе дом храма насупрот коме су била постављена златна телад и домови идола. Зато им Исус показује да пре треба стремити царству које не може да се раздели, то јест, небеском и вечном, духовном граду Јерусалима који остаје увек чврст и непоколебив; стремити истинском дому Бога који никаква непријатељска сила није могла и неће моћи да одоли, зато што је овај дом безбедан, зато што га штити Син Божији“.
Наредна три стиха гласе:
А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли Ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најпре не свеже јакога? – и онда ће кућу његову опленити.
Свети Јован Златоуст поново показује начин на који Господ Исус Христос разговара са противницима, колико нормалне људске логике користи у Својим аргументима: „Погледај са каквом кротошћу и овде Исус говори. Он није рекао: Моји ученици или апостоли, већ: синови ваши, у случају да фарисејима пружи прилику ако пожеле да расуђују племенито као и његови ученици. А ако остану незахвални као раније и не оставе своју бесрамност, на тај начин би их лишио било каквог оправдања. Смисао Христових речи је следећи: чијом силом апостоли изгоне демоне? Апостоли су већ изгонили демоне, добивши за то власт од Спаситеља, али њих фарисеји нису оптуживали. Они су се наоружали не против дела, већ против личности. Зато Христос желећи да покаже да је једино завист разлог њихових оптужби, указује и на апостоле. Ако ја, говори Исус, као што ви говорите изгоним демоне силом Веелзевула, онда тим пре они који су добили власт од Мене за то. Међутим, ништа слично о њима ви не говорите. Зашто Мене Који сам им даровао такву власт оптужујете, а њих ослобађате од оптужби? Али ни то вас неће избавити од казне, већ ће вас подвргнути још већој казни. Зато је Спаситељ и додао: Зато ће вам они бити судије. Ако Моји ученици који су истог рода са вама и имају исто образовање, верују у Мене и повинују Ми се, онда је очигледно да ће они осудити људе који чине и говоре супротно. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Шта значи царство? Мој долазак. Погледај како их Исус опет привлачи Себи, лечи и труди се да их приведе познању Себе; показује им да они остају против сопственог добра и спасења. Ви фарисеји, говори Исус, бисте требали да се радујете и ликујете јер сам Ја дошао да дарујем та велика и неизрецива добра о којима су јављали пророци, да ликујете јер је настало време вашег благостања; а ви поступате супротно и не само да не прихватате блага већ и клевећете и измишљате лажне оптужбе против Онога Који вам их предлаже… Примети како Христос одбацује клевету коју су фарисеји желели да подигну на Њега. Они су желели да докажу да Исус не изгони демоне Својом влашћу; а Он, напротив, доказује да je не само демоне, већ и њиховог начелника пре свега свезао Својом влашћу и да га је победио Својом сопственом силом. Ово се потврђује и на делу. Ако је ђаво начелник, а демони су му потчињени, како се онда они могу изгонити, ако сам ђаво није побеђен и покорен? У овим речима се може видети још и пророчанство. Не само да су демони сасуди ђавола, већ и људи који чине његова дела. Дакле, овде се очигледно не говори само о томе да Исус изгони демоне, већ и о томе да ће Он развејати цео мрак заблуда на земљи, разорити све замке ђавола и учинити да не делују. Исус није рекао: украсти, већ опленити, показујући да Он има власт да уради то. Исус назива сатану јаким не зато што је он такав по природи, не! Исус указује на његову ранију велику власт, власт коју је имао над нама због нашег немара“.
За сам крај ове библијске беседе, блажени Јероним објашњава шта значи прст Божији који се помиње код апостола Луке на овом месту: „Ово место код апостола Луке гласи овако: А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије (Лк. 11:20). У питању је прст који су исповедали и египатски жреци који су чинили чуда пред Мојсејем и Ароном када су говорили: Ово је прст Божији (2. Мојс. 8:19); у питању је онај прст којим су написане камене таблице на гори Синају (5. Мојс. 9. гл.). Дакле, иако је рука Божија Син, а прст Божији Дух Свети, природа Оца и Сина и Светога Духа је једна; нека те не саблазни неједнакост удова који се помињу (овде светитељ мисли на руку и прст), већ нека вас поучи јединство тела“.
30 стих:
Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.
Свети Јован Златоуст у тумачењу овог стиха пише о непомирљивом непријатељству које постоји између Христа и ђавола. Ево његових речи: „Каква је моја намера, пита Христос. Да приведем људе Богу, научим их врлини и објавим им Царство. А шта желе сатана и демони? Супротно томе. … Зашто Исус говори: ко није са Мном, против Мене је? … Све ово Исус говори да би показао Своје велико и непомирљиво непријатељство са ђаволом. Ако на другом месту Исус говори: ко није против вас, с вама је (Лк. 9:50), то не противречи написаном овде. Овде Исус указује ко је њихов противник, а тамо показује ко је њихов саучесник, јер је написано и ово: Твојим Именом демоне изгонили (Мт. 7:22). Мислим да Исус овде мисли и на Јудеје, постављајући их заједно са ђаволом. Јер и они су били против Њега и они су расипали оно што је Он сабирао.“
Светитељ Хроматије Аквилејски обраћа пажњу и на други смисао ових речи. Он пише да су Христови противници уједно и сви противници Његове Цркве. Ово је његово тумачење: „Рекавши ово Господ, како се чини, прекорева фарисеје, који нису желели да се уједине са Христом и који су зато постали непријатељи и противници Господњи; међутим, Исус овде говори и о свим јеретицима и расколницима који су или искривљеним учењем или упорношћу у расколу окупљали безбожна сабрања против Цркве, тачније, против Господа; који покушавају да разделе и испрљају неповређено тело Цркве и јединство мира и вере. Они не памте речи Соломона: Ко одмиче камење, удариће се о њих; ко цепа дрва, није миран од њих (Проп. 10:9) које показују да се људи који сеју раскол у Цркви излажу опасности вечне смрти.“
Свети Лука Кримски врло детаљно објашњава ове речи и како се оне односе на нас саме и на наш духовни живот. Ево речи светог лекара наше Цркве: „Шта значи бити са Тобом? Шта значи не расипати, већ сабирати са Тобом? Бити са Тобом значи бити близак Теби, бити у броју оних које си Ти назвао Својим пријатељима; то значи мислити онако како си Ти мислио, желети оно што си Ти желео… Ти си желео да ми сабирамо, а не да расипамо. Када ми расипамо? Када поступамо као безумни богаташ који је све силе своје душе, цео свој живот усмеравао само да сабере што је могуће више земаљских добара. Зашто, зашто? Да би му у тој ноћи била узета душа и да би ко зна коме доспело његово богатство. Када човек сабира богатство, често нечистим путевима, зар он не расипа? Он расипа оно што је скупоценије од свега, што представља једину истинску ризницу душе, он расипа све добро што постоји у његовој души. … Шта значи бити са Христом? Бити са Њим значи бити једно са Њим, бити Његов пријатељ и близак Њему; то значи стећи ум Христов, то значи желети и стремити само ономе што је заповедио Господ Исус Христос. Потребно је да све помисли, све наше жеље буду усмерене на оно чему учи Господ, да се све наше помисли усредсреде не на земаљско, већ на вечни живот; потребно је да сви наши поступци одговарају ономе што је говори Господ Исус у Својим светим заповестима… Сабирати са Христом значи сабирати оно што је угодно Њему. Ако будемо сва добра у овом животу, богатство које нам је доступно сабирали само за себе – да бисмо трошили само на себе и своју породицу, да бисмо живели удобно и раскошно и да бисмо наследство оставили својој деци – ако будемо тако живели – то ће бити расипање. Јер човек који се не богати у Богу, који не сабира са Богом, тај само и расипа и на Страшном Суду, у вечном животу ће се показати као сиромах који нема ништа, који је све расуо и који ништа није сабрао за Исуса Христа“.
Преподобни Серафим Саровски објашњава велику истину која на жалост многима данас није јасна. Због ове нејасноће, постоји и дилема и забуна око учења да добро може бити добро само ако је у Богу, а не ако потиче од пале људске природе. Свети Серафим говори овако: „Само добро које се учини Христа ради нам доноси плодове Духа Светог. Све оно што се не ради Христа, чак и добро, не доноси нам плату у будућем животу, а такође нам не даје благодат Божију ни у овом животу. Ето зашто је Господ Исус Христос рекао: Који не сабира са Мном, расипа“. Још један руски светитељ, Јован Кронштатски објашњава још један веома важан закон духовног живота следећим речима: „Који не сабира са Мном, расипа. Неопходно је да се крећемо напред у духовном животу, да усходимо све више и више; да све више увећавамо количину добрих дела; ако стојимо на истој тачки моралног савршенства, на истој степеници духовне лествице хришћанског напредовања, исто је што и да идемо назад; ако не сабирамо, онда расипамо“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
